Tažim istinu i mir

Par dana nakon oružanog sukoba u Banjskoj, najzad smo se okupili. Sedela sam sa svojom porodicom. Za kuhinjskim stolom, svi još uvek u šoku. Glasno sam izgovorila – ono o čemu sam od 24. septembra razmišljala – zahvalna sam što su svi moji živi. Jer stradalih je bilo. Jedan pripadnik Kosovske policije i trojica Srba, od kojih jedan iz mog rodnog mesta.

Ko je stavio oružje u ruke mojim sugrađanima? Ne verujem u zvanične verzije. One nisu cela istina, sigurna sam.

Ipak, nemam konkretne odgovore na ovo pitanje, kao ni na to, šta je bio motiv grupe da krene u nešto što je bilo pogubno i za pripadnika policije i za njih, njihove porodice, ali i čitavu zajednicu na severu. Verujem i da iza motiva može da se krije i prisila, i zloupotreba i manipulacija…

Mene, ali i čitavu javnost – intrigira šta je bio cilj. Ni po ovom pitanju, ne verujem u zvanične verzije.

Šta god da je bio cilj, jedno je sigurno – i ovaj sukob rezultirao je strahom, ne samo kod Srba na severu. Dodatno su narušeni međuetnički odnosi, poruke iz Beograda i Prištine istinski doprinose samo dodatnom nepoverenju, kao i dezinformacije koje poprimaju do sada neviđene razmere.

Posle pucnjave i oružja, život za Srbe na severu Kosova izgleda kao “slobodan pad“ na glavu. Neuobičajena je doza straha i iščekivanja.

Sa druge strane, sigurna sam da se 24. septembar ne bi ni dogodio, da je od strane i Beograda i Prištine bilo istinske brige za potrebe građana.

Ne, nikako ne zastupam, niti prihvatam ideju o oružanoj pobuni kosovskih Srba, već podcrtavam da zarad dodvoravanja glasačkom telu i Beograd i Priština biraju militarizaciju.

“Krivi su naši i njihovi političari koji ne mogu da se dogovore da nam omoguće miran život” – poručio je jedan od meštana Banjske posle oružanog sukoba.

I zaista, da su obe strane pažljivo slušale i uvažavale potrebe i zabrinutosti svojih građana, a u ovom slučaju onih na severu, danas bih možda pisala o prednostima nekog novog dogovora, koji, na primer, podrazumeva pojednostavljenje svakodnevnog života.

Tako se i sada, posle Banjske, neuobičajenog i nezapamćenog događaja, događa uobičajeno i očekivano. I za Beograd i za Prištinu, ostanak na vlasti je iznad normalnog života građana – propagira se partijska politika i sprovodi svojevrsna kampanja usmerena na glasačko telo.

Bojim se da se “slobodan pad” odvija sve ubrzanijim tempom.

Zato, tražim istinu i mir.

Potrebna nam je istina o sukobu u Banjskoj. Ali, ona prava, bez političkih i partijskih primesa i uticaja.

Prava istina je, verujem, najjače “oružje” kosovskih Srba.

Mir – za moje bližnje, među kojima su i moji sugrađani, koje god da su nacionalnosti.

Oružje u rukama, čijim god, pa i policije, upereno ka običnim građanima, nije način da se gradi poverenje. Već suprotno. Setimo se, uostalom – duga je istorija ratova, represije i oružja na Kosovu. Deluje mi da se istorija ponavlja, ali sada u izmenjenim ulogama.

Promenimo scenario – rat i odlazak iz porodičnog doma ne smeju da budu ni moja, niti bilo čija budućnost na Kosovu.

Zato – istina i mir.