Dvoje za tango: Političke elite i medijski profesionalci 

“Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i ondje se sjetiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi ondje dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najprije pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj. 

Miri se sa suparnikom svojim brzo, dok si na putu s njim, da te suparnik ne preda sudiji, a sudija da te ne preda slugi i u tamnicu da te ne vrgnu. Zaista ti kažem: Nećeš izići odande dok ne daš do posljednjega novčića” – Jevanđelje po Mateju*, glava 5, 23-26. 

Lakše je, shodno ljudskoj prirodi, mrzeti nekoga koga smo voleli nego voleti onoga koga smo mrzeli. Pomirenje se gotovo nikada ne dešava spontano, pa postoji potreba za izraženom političkom spremnošću da se ono sprovede. Da bi takva inicijativa bila dugoročno održiva, neophodno je konstantno uticati na javnu percepciju, koja se (naj)sporije menja. Zato su političke elite i medijski profesionalci u osnovi napora da se smanji jaz u odnosima između dve vlade, ali i između “običnih” ljudi.  

Susedi stalno stvaraju, remete ili obnavljaju odnose. Samo zato što su dva entiteta jednom uspela da razviju prijateljske odnose, ne znači da će oni trajati zauvek. Na sopstvenoj koži smo iskusili slučajeve u kojima duboko ukorenjena nacionalna neprijateljstva, koja koče napore da se ponovo izgrade narušeni odnosi, opstaju decenijama, pa čak i vekovima. Zbog toga, zapravo, samo na prvi pogled može da iznenadi činjenica da generacije koje odrastaju nakon najintenzivnijih perioda sukoba, one koje uopšte nisu ni iskusile traumatična dešavanja, i dalje gaje neprijateljska osećanja, čak i na unutar-društvenom nivou. 

Zaustavljanje rata, prihvatanje koegzistencije ili formiranje saveza su sve, istina različite, vrste mira. Međutim, “hladno” stanje mira ne garantuje stabilne odnose, jer konstantno postoji rizik od povratka animoziteta. U koegzistenciji u “hladnom” miru izostaju međusobno prihvatanje i dalja integracija.  

U tom smislu, vrlo je ilustrativno istraživanje koje je 2015. godine sprovedeno na nacionalnom nivou među svršenim srednjoškolcima u Hrvatskoj. 

Većina od 1.146 učesnika (85%) je izjavila da se može zamisliti u prijateljskom odnosu sa osobom druge nacionalnosti, vere ili rase što ukazuje na toleranciju na individualnom nivou prema verskim i nacionalnim razlikama. Međutim, kada je postavljeno pitanje o zaštiti manjinskih prava u javnoj sferi, učesnici su bili značajno manje tolerantni. Čak polovina ispitanika je smatrala da važne kulturne karakteristike manjina, poput jezika, ne treba da budu zastupljene u državnim institucijama. 

Šta se podrazumeva pod “uspešnim” pomirenjem? Da li je to momenat kada se nacionalni lideri rukuju? Ili kada ekonomski odnosi postanu intenzivni? Šta ako se posle pet, ili petnaest godina mirne koegzistencije, odnosi drastično pogoršaju pod novom, recimo ekstremno nacionalističkom vladom?  

Eksplozivna smeša svega napred pomenutog, nažalost,  još uvek u velikoj meri određuje aktuelne odnose Beograda i Prištine. Na sednici o Kosovu i Metohiji održanoj u srpskom parlamentu početkom februara predsednik Srbije je naglasio da se sa premijerom Kosova “nikada u životu nije rukovao”, a kamoli fotografisao u razmeni uobičajene formalne pristojnosti prilikom susreta. 

“Ne samo da se nisam grlio sa Kurtijem, moj posao bi bio da se rukujem, a nikada se nisam ni rukovao”, rekao je Aleksandar Vučić uz pokazivanje fotografije preuzete sa društvenih mreža na kojoj su, navodno, on i Kurti.  

Sa druge stane, govoreći za “Dojče vele” sredinom istog meseca o 15 godina od (samo)proglašenja nezavisnosti, kosovski premijer je ocenio da  je Kosovo dvostruko uspešna priča: o “borbi za oslobođenje jednog naroda” i “izgradnji demokratije praćene ekonomskim razvojem”. Novinar ga tom prilikom nije pitao šta o posledicama “borbe za oslobođenje jednog” misle pripadnici drugih naroda koji žive na Kosovu. 

Sve dok mediji nastavljaju da manipulišu javnim mnjenjem gajeći strah od drugog i drugačijeg u sopstvenom interesu, a političari nastavljaju da eksploatišu lažni patriotizam da bi ispunili svoje političke ambicije, malo je verovatno da će doći do istinskog pomirenja. 

Sa druge strane, neznanje ili svesno negiranje informacija od stane njihovih birača ugrožava demokratiju kao sistem i potencijalno ostavlja prostor za manipulaciju javnosti od strane elite, kao i za grube greške uzrokovane potrebom političara da stalno apeluju na neupućeno biračko telo kako bi osvojili ili što duže zadržali svoje pozicije. 

Podsetimo da se francusko-nemački proces pomirenja smatra najboljim modelom. Tada je postojalo snažno zajedničko vođstvo u težnji za pomirenjem, ne samo na početku, već i tokom nekoliko narednih decenija. Ako su tadašnji francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman i tadašnji nemački kancelar Konrad Adenauer odigrali primarnu ulogu u odmrzavanju antagonističkih odnosa potpisivanjem Šumanovog plana odmah posle Drugog svetskog rata, zajednički politički napor Šarla de Gola i Adenauera bio je doprinos njegovom održavanju, a što je kasnije dovelo do realizacije francusko-nemačkog ugovora o prijateljstvu 1963. godine (Traite de l’Elisee). 

Prekid tursko-grčke politike pomirenja pokrenute dvadesetih godina prošlog veka jasno ilustruje važnost doslednosti u unutrašnjoj politici. Posvećenost pomirenju bivšeg grčkog premijera Elefteriosa Venizelosa i osnivača moderne Turske Kemala Ataturka je uspešno donela pomirljivo raspoloženje, uprkos i dalje popularnoj ksenofobiji u grčkom i turskom društvu. Međutim, pošto su njihove prijateljske politike izgubile domaću podršku, odnosi između dve zemlje su ubrzo iznova “zategnuti”. 

Pohvale međunarodne zajednice sporazumu između vlada Turske i Jermenije o normalizaciji njihovih diplomatskih odnosa u oktobru 2009. godine nisu bile u stanju da spreče nasilne proteste političkih partija i civilnog društva unutar ove dve zemlje. 

Bivši neprijatelji mogu i dalje biti u sporu oko ozbiljnih političkih pitanja, ali se mogu u osnovi složiti da se takvi sporovi moraju rešavati nevojnim sredstvima i to predstavlja glavni oslonac stabilnog mira, toliko drugačijeg od onog “hladnog”. Sa druge strane, entiteti uvek mogu odlučiti da se vrate u rat kako bi rešili svoje probleme. 

Ipak, u eri globalizacije, mnoga pitanja ne može da reši jedna država, makar bila u pitanju i nuklearna super-sila, niti je pomoć “najznačajnijeg svetskog mirovnog projekta” (Evropske unije), u tom smislu, dovoljna za uspeh preko noći. Rastuća tendencija ka međuzavisnosti pokazuje da se moramo zajedno suočavati sa budućnošću. Ako se “voli svog bližnjeg neprijatelja” čini previše idealističkim, važno je zapamtiti da u međunarodnoj politici posledice propuštanja prilike za uređivanje odnosa, onda kada se ona na kratko ukaže, mogu biti ogromne. 

* prevod Кomisije Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve 

Ova publikacija je objavljena u okviru projekta „Jačanje građanskog učešća mladih u političkim procesima“ koji sprovodi Nova društvena inicijativa (NSI), a finansira Nacionalna zadužbina za demokratiju (NED).