Da li je Kurti noćna mora za međunarodnu zajednicu koja vrši monitoring na Kosovu?

On bi trebalo da bude premijer koji će sve promeniti. Pobeda stranke Aljbina Kurtija u oktobru i formiranje nove vlade na čelu sa njim, nakon dugog perioda pregovaranja sa drugoplasiranom strankom, trebalo bi da donese novo doba u Kosovskoj politici, gde korupcija, nepotizam i neefikasna uprava ostaju u prošlosti.

Što se prvih utisaka tiče, Kurti je definitivno preduzeo odlučne korake ka iskorenjivanju nepotizma, koji je karakterisao prethodne vlade.

Jednim potezom razrešio je Upravni odbor Telekoma Kosova, ukinuo jedanaestočasovne sastanke velike grupe nepotrebnih službenika konzulata širom sveta i ukinuo odluku bivše vlade, te smanjio plate državnim službenicima (uključujući sebe).

Njegov pristup medijima je takođe impresivan – Kurti je poznat po tome što retko odbija da daje intervjue, konferencije za štampu često potraju više od sat vremena, a u javnost je procurio i veliki broj dokumenata koji pokazuju način na koji je prethodna vlada koristila javna sredstva za finansiranje provladinih medija. Time je proces ispunjenja njegovog obećanja o potpunoj transparentnosti dobio svoj nastavak.

Ipak, međunarodnim posmatračima kosovske nezavisnosti nije svejedno kada je u pitanju novi vođa. Uz osobe poput aktuelnog predsednika Hašima Tačija, koji je, takođe, prethodno bio premijer, imali su predvidivog političara na kojeg bi mogli da se oslone da će uraditi ono što mu je zatraženo. Ako je bilo potrebno da se Tači sastane sa svojim srpskim kolegom ili da pogura neki nepopularni zakon kroz parlament, on bi to učinio.

Ono što je presudno iz perspektive stranih posmatrača jeste to da se Tači nije oslanjao na nacionalističku retoriku. Bivši zagovornik gerilskog pokreta koji se borio u sukobima na Kosovu je za kratko vreme postao pokorni partner međunarodne zajednice. On nije preterano naglašavao odnos između Kosova i Albanije, nije dovodio u pitanje ustavno pravo srpske zajednice i pokušao je da zauzme pozitivan stav kada je u pitanju dijalog Beograda i Prištine.

Dugo je to bio status kvo na Kosovu. Dok su među albanskim stanovništvom postojala nacionalistička osećanja, vlada o tome nije govorila, makar ne otvoreno. Za one koji garantuju postojanje Kosova na Balkanu – bilo finansijski ili putem podrške njegovom statusu nezavisnosti – to je bilo dovoljno. Mnogi nisu želeli otvoreno da kritikuju korupciju koju su Tači i ostali doneli sa sobom, pa su o borbi protiv problema koji je svuda prisutan i koji razara državu govorili uopšteno i izokola, na pomalo nejasan način.

Na Kurtija se oni ne mogu osloniti kada su takve stvari u pitanju. On je sve, samo ne predvidiv, posebno ne na način na koji međunarodna zajednica želi da to bude. Nedavno je na samitu Evropske banke za obnovu i razvoj rekao srpskoj koleginici Ani Brnabić da se neće zadovoljiti ničim drugim sem potpunim priznanjem nezavisnosti Kosova. Na okruglom stolu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem razgovarao je i tražio osudu za genocid, za zločine počinjene nad Albancima tokom sukoba na Kosovu.

Moglo bi se reći da Kurti deluje samo po osnovu mandata koji mu je dodeljen na nedavnim izborima. Njegovi ključni stavovi kada je u pitanju odnos sa Srbijom i drugim gorućim temama nisu se značajno promenili poslednjih par godina, i sada, kada je premijer, samo ih sprovodi u delo. Ako je toliko ljudi glasalo za Kurtija, upravo zbog onoga što on jeste, zašto bi se međunarodna zajednica brinula?

Nije li njihov krajnji cilj učiniti da Kosovo postane samoodrživo, sa svim prednostima i manama koje to sa sobom nosi?

Ovde se mišljenja razlikuju. Kurti i njegovi sledbenici, kao i neki analitičari civilnog društva, tvrde da bi Kosovo zaista moglo da stane na svoje noge ako počne da deluje kao nezavisna država; kao nezavisna država koja može da odluči šta će učiniti tokom dijaloga sa Srbijom, u kakvom će odnosu biti sa zemljama u regionu i šire, a ako aktuelna vlada zauzme ozbiljan stav protiv korupcije, tim bolje. Tači i ljudi oko njega bili su, u njihovim očima, samo zamena tokom procesa tranzicije koji će dovesti do formiranja prave vlade, kojoj će oni, jednoga dana, ustupiti svoje mesto.

Ostali se ne slažu. Glavna garancija postojanja Kosova jeste međunarodna zajednica, koja je tu da zaustavi nasilje nad etničkom grupom koja svakako nema resursa da se odbrani i koja sama nikada ne bi pobedila u sukobu. Kako kažu, da nema stranaca, ne bi bilo Kosova. Njena posvećenost intervenisanju predstvlja bitnu komponentu u stvaranju multietničke države, one koja dodatno razmatra pitanje dijaloga koji se tiče manjinske zajednice u državi, kao i njenog odnosa sa ostatkom Balkana.

Gordijev čvor bude dodatno zamršen ako se uzmu u obzir sledeća dva pitanja s kojima se suočava Kosovo: da li bi, u principu, trebalo podržati vladu koju bira većina i koja postupa onako kako većina želi, a na štetu temelja koje je godinama uspostavljala međunarodna zajednica na Kosovu svojim prisustvom; ili, da li bi trebalo podržati politički pravac koji održava klimavu ravnotežu odnosa između Kosova i Srbije, koliko god to narušavalo klasične principe demokratije?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, ali će biti odlučujući faktor za Kurtijevu vladu. Možda Kurti ipak uspe da prilagodi sebe i svoju vladu i postane umereniji po pitanju ovih stvari; možda ipak uspe da izgradi put za liderstvo na Kosovu koji udovoljava zahtevima međunarodne zajednice i, istovremeno, uspe da iskontroliše nezadovoljstvo koje će se pojaviti među njegovim biračima. Ili neće uspeti, ali će možda ovaj pristup konačno da izbaci na površinu probleme u vezi sa načinom na koji je Kosovo vođeno posle 1999. godine – probleme koji su bili skrivani od javnosti – one koji ugrožavaju ostvarenje glavnog cilja međunarodne zajednice na Kosovu, a to je stabilnost po svaku cenu.