(Ne)predviđeni budući scenariji: Ustavna bitka na Kosovu

Kosovo se nalazi u kritičnom trenutku. Ovo je fraza koja se često koristi pri opisivanju ozloglašene političke scene, koja je od 2014. godine potonula u dugi period krize. Za građane Kosova, trenutna kriza izgleda kao putovanje kroz prošlost. Dugo se čeka na odluku kojom će se okončati rasprava slična onoj iz 2014, međutim, čini se da su ovog puta glavni likovi zamenili pozicije.

Opet Ustavni sud treba da donese još jednu istorijsku odluku, koja će (pre)oblikovati i utvrditi demokratsku budućnost zemlje. Štaviše, odluka koja će biti doneta 29. maja očigledno neće zadovoljiti sve uključene strane, rizikujući time unutrašnju destabilizaciju zemlje, jer oba moguća scenarija mogu dalje produbiti političku polarizaciju između političkih elita. Pritisak se povećava, prateći spremnost građana da proteste prenesu sa prozora i šerpi na ulice – ipak poštujući pravila fizičkog distanciranja.

Trenutna politička kriza na Kosovu je kriza druge dimenzije, jer se pojavila usred oluje koju je izazvala pandemija COVID19. Očekuje se da će način na koji će političke elite upravljati situacijom biti drugačije odmerene u svetu u kojem su građanske slobode i demokratska pravila suspendovani na neodređeni period. Pored toga, to će biti štetno za Kosovo koje je zaglavljeno u hibridnom statusu kvo na putu ka demokratiji.

Suočavajući se sa nezapamćenom zdravstvenom krizom i nadolazećom ekonomskom krizom koja potresa temelje ekonomski najrazvijenijih zemalja, Kosovo zaostaje u strategiji za ukidanje mera i zaštitu ekonomije i finansijskih tržišta od uticaja krize izazvane koronavirusom.

Umesto toga, čini se da je javno mnjenje na Kosovu značajno fokusirano na to kakva će biti presuda Ustavnog suda.

Postoje dva potencijalna scenarija koje će, kako se očekuje, primeniti Ustavni sud nakon odluke da se privremeno obustavi dekret predsednika da dodeli mandat LDK i kompaniji.

Prvi scenario uključuje prevremene parlamentarne izbore koji će se održati do kraja godine (nakon slučaja Srbije koja će održati izbore u junu, BiH će uslediti sa lokalnim izborima u oktobru, dok Severna Makedonija još nije proglasila datum). To, međutim, može imati ozbiljne implikacije, ograničavajući mogućnost tehničke vlade da donosi odluke o postepenom obnavljanju i oporavku zemlje u periodu posle pandemije. Izazovi ne proizilaze samo iz ograničenih nadležnosti tehničke vlade, već i iz nedostatka političke volje svih ostalih političkih aktera da podrže Samoopredeljenje u tom pogledu.

Drugi scenario je da Ustavni sud odbaci stav Samoopredeljenja da glasanje o nepoverenju vladi automatski vodi vanrednim izborima. Dakle, implicitno davanje odobrenja i tabanje ustavnog puta za formiranje nove vlade, prenošenjem mandata drugoj pobedničkoj stranci – u ovom slučaju bivšem mlađem partneru u vladi, LDK-u. Ova alternativa, međutim, dovodi u opasnost demokratske napore u proteklih dvadeset godina, jer stranke u Skupštini mogu preusmeriti izbore i građane kad god to odgovara njihovim interesima.

Ovaj politički Gordijev čvor još čvršće se zateže dijalogom sa Srbijom. Često su političke debate pokrenute događajima u okviru dijaloga sa Srbijom, facilitiranog od strane EU, bile među ključnim pokretačima unutrašnjih političkih previranja. Pored toga, političke elite na Kosovu neprekidno žongliraju i koriste dijalog za politički opstanak. To najbolje odražava činjenica da su se dve vlade promenile u periodu od jedne godine.

U međunarodno konsolidovanijoj zemlji, središte rasprave o političkoj budućnosti zemlje vrtelo bi se oko pandemije i njenih posledica. Međutim, u slučaju Kosova, politički status i međunarodna sudbina naročito su određeni ishodom dijaloga sa Srbijom. Kao takva, strateška predviđanja na Kosovu uključuju bezbrojne formule koje su određene ne samo unutrašnjim razvojima događaja, već i geopolitičkim faktorima koji su u značajnoj zavisnosti od rezultata američkih izbora i spremnosti EU na krajnji napor ka konačnom sporazumu između Kosova i Srbije. Manje nepredvidiv faktor u pogledu unutrašnje političke moći su predsednički izbori u Srbiji koji će se održati u junu, a čiji je siguran ishod ojačana uloga aktuelnog predsednika Srbije.

Dok će jedan od glavnih učesnika u dijalogu, predsednik Vučić, kroz izbore dalje konsolidovati svoj i onako neupitni politički položaj, Kosovo je jedino što nedostaje u procesu. Izgleda da postoji hitna potreba da se uspostavi vlada koja će se lako uklopiti u postojeći složeni dijalog. Najviši prioritet vlade biće konačni sporazum sa Srbijom, dok su politički stavovi LDK i drugih potencijalnih vladinih partnera prema dijalogu dvosmisleni i plitki, bez jasnih detalja o crvenim linijama. Nedostatak jasne koordinacije između vladinih koalicionih partnera imao je štetan uticaj na rad Samoopredeljenja i LDK-a i partnerstvo među njima, pa je definisanje najsitnijih detalja neophodno pre vraćanja za pregovarački sto. Kosovo ne može sebi da priušti još jedan niz institucionalnih kriza koje je pokrenuo duboko podeljeni lider zemlje.

Kosovo se nalazi na manje od dve nedelje od najvećeg političkog trenutka koji ne samo da će odrediti budućnost demokratije – iako krhke i sa manama – već će odrediti i našu sudbinu kao zemlje i našu međunarodnu sudbinu u poremećenom svetu.