Kosovo: dimenzija kompromisa

Kosovo: dimenzija kompromisa

Kompromis je dobra stvar. To je jedna od osnova naše moderne civilizacije. Istorijski gledano, ishode je diktirala moć, ako ste je imali, bili ste na vrhu, a ako niste, bili ste na dnu. Zamena ovog pristupa sa onim koji reguliše stvari i rešava sporove na osnovu dijaloga, razumevanja i kompromisa je u osnovi mira i napretka. To je suština odnosa između progresivnih, mirovnih i demokratskih nacija.

Čini se da su na Balkanu ljudi uopšteno umorni od kompromisa. To je delom zbog toga što taj koncept nikada nismo u potpunosti prihvatili, a delom zbog toga što ljudi ne prepoznaju njihovu stvarnu vrednost, ne vide prednosti. Ovaj pojam prevladava i na Kosovu. Izjava koja se veoma često čuje je: „napravili smo previše kompromisa/ustupaka i nismo dobili odgovarajuće nagrade; stoga nema mesta za više“. Ova izjava je delimično tačna: od Rambujea i tokom izgradnje institucija posle rata, pa sve do Ahtisarija i „zlatnog doba“ dijaloga normalizacije sa Srbijom, kosovsko rukovodstvo je zaista izabralo put konstruktivnog angažovanja. Međutim, deo koji tvrdi da koristi nisu proistekle iz kompromisa ne stoji. U najznačajnijim uslovima, Kosovo je videlo ogromnu korist od svih temeljnih kompromisa.

Jedna od dimenzija koristi koja se obično previđa su efekti velikih i malih odluka zasnovanih na kompromisima koje imaju i još uvek doprinose međunarodnom položaju i unutrašnjoj demokratskoj konsolidaciji Kosova.

Počnimo sa pravima zajednica, kao jednim od složenijih i suštinskih koncesija u bilo kojoj zemlji, posebno u post-konfliktnom periodu. Kao što je opštepoznato, Kosovo je u različitim fazama izgradilo napredan sistem institucionalnih odredbi i mehanizama za zaštitu i unapređenje prava zajednica. Postoje specijalizovane institucije i zakoni koji garantuju nepristrasnu zastupljenost na svim nivoima; postoje odredbe o zaštiti verskih mesta, imovine i lične bezbednosti, postoji zagarantovan medijski prostor na jezicima zajednica, postoje dvojezične i višejezične odredbe za institucije na svim nivoima, procenti su dodeljeni zajednicama u organima reda i javnoj upravi, prisustvo u centralnoj vladi je zagarantovano Ustavom, koji uz to ne može biti izmenjen i dopunjen bez saglasnosti nevećinskih poslanika, a koji inače drže rezervisana mesta u Skupštini Kosova. Ovo je izuzetno dostignuće i snažna odbrambena linija za Kosovo od neprimerenih optužbi u međunarodnoj areni. Štaviše, pošto su nacionalnost naspram vlasti u srži kosovskog sukoba, integrisanje naprednog sistema za afirmativne radnje i pravičnu zastupljenost zajednica u upravljanju – za razliku od etničke majorizacije pobedničke strane – je izuzetno jak argument protiv navoda o nedostatku demokratije i ljudskih prava koje su izneli međunarodni protivnici i koji to mogu ponoviti.

Nedavno smo videli kako to funkcioniše. Kada je Europa Nostra predložila srpski pravoslavni manastir Visoki Dečani za spisak Sedam najugroženijih spomenika u Evropi, Vlada i civilno društvo Kosova su imali na raspolaganju niz spremnih argumenata. Zajedničko pismo predsednice Vjose Osmani i premijera Aljbina Kurtija, koje je upućeno sredinom marta Europa Nostri između ostalog navodi da „…je država Kosovo zagarantovala sve ustavne, pravne, institucionalne i političke garancije za zaštitu i unapređenje prava svih nevećinskih zajednica u našoj zemlji … Na poseban način i ustavnim i zakonskim odredbama koje uključuju afirmativne mere, država Kosovo je izgradila i primenjuje okvir za garantovanje i zaštitu kulturnih prava srpske zajednice. U tom kontekstu, naše institucije su u državno zakonodavstvo uvrstile sve odredbe Ahtisarijevog plana koje se odnose na zaštitu kulturnog i verskog nasleđa. Konkretno, institucija Srpske pravoslavne crkve, kao i manastiri i pravoslavne crkve na Kosovu uživaju sve ustavne, zakonske i institucionalne garancije koje osiguravaju puno poštovanje njihovih prava.“ Ministar kulture, Hajrula Čeku, se je dodatno osvrnuo na kosovski Zakon o posebnim zaštićenim zonama i garancijama u istom za 45 srpskih pravoslavnih lokacija na Kosovu i njegovo nadzorno telo, Savet za primenu i nadzor.

Ovo je stoga jasan primer linije odbrane od potencijalno politizovanog postavljanja Manastira na spisak ugroženih lokacija.  Veliki deo argumenata koje je kosovsko rukovodstvo izabralo je bio direktno zasnovan na odredbama Ahtisarijevog plana za Srpsku pravoslavnu crkvu, koje su sada čvrsto ugrađene u kosovski pravni okvir. Ove odredbe su nekada bile bolan kompromis, a sada su se pretvorile u spreman argument protiv nepoželjnih pomeranja na međunarodnoj sceni. Pojašnjenja koja je dala Europa Nostra su pokazatelj da su kosovski argumenti uzeti u obzir. Kada organizacija bude poslala ekipu na Kosovo da proceni da li je manastir ugrožen, napredna pravna i institucionalna zaštita koja postoji na Kosovu za srpske pravoslavne crkve će biti presudan faktor koji će ukazati na suprotno. U vezi sa tim, mali savet vladi ukoliko bude primorana da ponovo reaguje u budućnosti: linija argumentacije u pismu Europa Nostra bi bila snažnija da ste za manastir koristili naziv „Visoki Dečani“ – kao što mu je i zvaničan naziv na jednom od zvaničnih kosovskih jezika – a ne „Manastir Dečani“. Moglo bi se reći da bi ovo pokazalo veću posvećenost pravima crkve i zajednica, što je ključna tačka zajedničkog pisma.

Još jedna glavna tačka Ahtisarijevih odredbi bila je decentralizacija, tj. stvaranje novih opština sa srpskom većinom. Proces njihovog osnivanja u 2009. godini je uključivao veliku kampanju i bezbrojne suprotstavljene glasove koji su tvrdili da će to dezintegrisati upravnu strukturu na Kosovu, ojačati etničke podele i srpsku zajednicu dalje udaljiti od kosovskog institucionalnog okvira. Zbog toga su kritičari smatrali Ahtisarijevu decentralizaciju kao još jedan veliki i besmislen ustupak.

Srećom, kosovsko institucionalno rukovodstvo, uz podršku Međunarodne civilne kancelarije i diplomatsko prisustvo na Kosovu, je odlučilo da nastavi i sada je lako videti kako je rezultat upravo suprotan onome što je kritika iznosila. Dakle, uveliko drugačije u odnosu na pre 2009. godine, Srbi koji žive u Gračanici, Novom Brdu, Partešu i Ranilugu su punopravni kosovski građani. Svi oni imaju kosovske lične karte i upisani su u građanske registre, njihova vozila i preduzeća su registrovana u kosovskim institucijama, opštinske uprave funkcionišu u okviru kosovskog pravnog okvira, zajednica redovno glasa na centralnim i lokalnim izborima na Kosovu, kosovski poreski prihodi su slične stope kao i drugde na Kosovu i tako dalje. Pored ovih administrativnih karakteristika, takođe je sasvim vidljivo da su se međuetnički odnosi poboljšali decentralizacijom do te mere da čak sadrže elemente socijalne kohezije: restorane u opštinama sa srpskom većinom posećuju Albanci iz okolnih opština, a Srbi kupuju u obližnjim supermarketima i tržnim centrima u opštinama sa većinskim albanskim stanovništvom, otvoreno je nekoliko preduzeća u albanskom vlasništvu i/ili zajednička srpsko-albanska preduzeća, a ukupni kontekst kada se poseti bilo koja od ovih opština je bezbednost i normalnost. Opet, sve ovo je proisteklo iz ustupaka i kompromisa, ali se pretvorilo u veliku priču o uspehu za Kosovo. Pokazalo je sposobnost Kosova da integriše srpsku zajednicu – što je glavni izazov s obzirom na nasleđe sukoba – putem pametnih i mirnih rešenja upravljanja. Prema tome, to bi trebalo da bude ponos Kosova i vodeći okvir za slična pitanja drugde u regionu.

Pored ustupaka povezanih sa zajednicom, koji su se pretvorili u uspehe, postoje i oni u drugim oblastima politike koji su proizveli isti obrazac. Izbori su jedan od takvih primera. Kosovski izborni sistem nije deo bilo kog temeljnog koncesionog okvira, ali se u ovom kontekstu ipak kvalifikuje kao studija slučaja. Naime, kosovski izborni institucionalno-regulatorni okvir proizvod je zajedničkih međunarodnih i domaćih napora koji potiču iz doba UNMIK-a i koji su nastavljeni nakon proglašenja nezavisnosti. To je napredna demokratska struktura koja ne pruža samo jednostavnu većinsku izbornu platformu, već i vrhunske međunarodne standarde, kao što su nezavisnost izborne komisije, otvorene izborne liste, rodna kvota, kvota za zajednice, prisustvo medija i pluralizam pravila, fleksibilnost da se prilagode razvoju političkog i etničkog konteksta na Kosovu i brojne provere i ravnoteže koje osiguravaju inkluzivnu demokratsku konkurenciju. Takođe, ni ove odredbe nije bilo lako integrisati u zakonodavstvo. Kosovski Zakon o opštim izborima – ključni element izborne regulative – je donet 2008. godine. Prethodile su mu godine suštinskih debata, pri čemu su mnogi tvrdili da su napredna rešenja, poput otvorene liste i rodna kvota, nepotrebne komplikacije koje je teško politički apsorbovati, kao i da kosovska demokratija nije na željenom nivou za ova rešenja. Drugim rečima, mnogi su na to gledali kao na još jedan niz potencijalno besmislenih ustupaka koje je Kosovo moralo da preduzme.

Međutim, „ustupci“ su ugrađeni u sistem i pretvoreni u još jednu veliku uspešnu priču. Dakle, Kosovo je svetao primer uspešnog upravljanja izborima u post-konfliktnom i kasnije prelaznom okruženju, sa nizom centralnih i lokalnih izbora koji su uspešno organizovani, uz to prema visokim demokratskim standardima. To uključuje godine od 2008, kada je Centralna izborna komisija preuzela potpunu odgovornost. Nakon donekle spornih izbora 2009. i 2010. godine, Kosovo je do sada zaokružilo četiri (4) ciklusa parlamentarnih izbora i dva (2) ciklusa izbora za lokalnu upravu, koji su uspešno organizovani, dobijajući puni politički spektar i prihvatanje rezultata od strane civilnog društva i pozitivnih međunarodnih izveštaja posmatračkih misija. Stoga su razumljivo izvor ponosa, kao i primedba, koja se često čuje na Kosovu, da su izbori vodeći primer demokratske, pluralističke konkurencije za ceo region.

Izborni uspeh u velikoj meri uključuje sve aspekte koje je možda bilo teško prihvatiti u različitim vremenskim periodima. Uz prilagođavanja, sistem otvorenih lista je i dalje efikasan i funkcioniše. Još važnije, rodna kvota, uparena sa drugim tačkama rodne perspektive koju je Kosovo ugradilo tokom godina, dovelo je do izvanrednih rezultata. Na parlamentarnim izborima u februaru 2021. godine u parlament je ušlo 42 žena, sa rekordnim brojem od 33 žene koje su dobile dovoljno glasova za izbor bez pomoći rodne kvote. Struktura upravljanja je takođe impresivna u ovom pogledu, uključujući predsednicu koja je dobila veliki broj glasova, pet ministarki i dve zamenice premijera. Zasluga je i stranke i kosovskog društva da je pobednička lista, Samoopredeljenje! i Lista Vjosa, među svojih 58 poslanika izabrala 24 žene i da nijednoj od njih nije bila potrebna rodna kvota za ulazak u parlament.

U etničkom smislu, i kosovski izborni sistem je takođe isporučio rezultate. Sve nevećinske zajednice su sada u potpunosti uključene u izborne procese i procese formiranja institucija, uključujući i srpsku zajednicu severno od Ibra. U 2013. godini, kada je sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, koji je moderirala EU, obuhvatio kosovski izborni proces na severu, ponovo su dati ustupci kako bi se srpskoj zajednici pomoglo da se izbori sa suštinskom promenom. Donete su uredbe sa Misijom OEBS-a na Kosovu u pogledu olakšanja mera u vezi sa glasanjem, registracijom stranaka, lokalnim telima za upravljanje izborima i različitim obrascima za registrovanje za izbore, a sve u skladu sa pomenutom fleksibilnošću kosovskog izbornog zakona. Ove odredbe nije bilo lako doneti. Održani su višemesečni razgovori a usput se je naišlo na snažno protivljenje. Na kraju su donete odluke i srpska zajednica na severu je 2013. godine uključena u izborni proces. Sledstveno, a i u sve većem broju, zajednica kosovskih Srba na severu je nastavila da glasa na kosovskim izborima 2014, 2017, 2019, 2020. i 2021. godine. Svaki put su se „posebne“ odredbe smanjivale do tačke kada nijedna od njih nije bila potrebna. 2021. godine kosovski parlamentarni izbori su održani na severu Kosova bez OEBS-ovog posredovanja i bez ikakvih „posebnih“ mera, odnosno na isti način kao na primer u Kačaniku ili Kamenici. Stoga je jasno da su još jednom početni ustupci bili u dobru svrhu i u korist demokratske i međuetničke konsolidacije Kosova.

Postoje mnogi drugi primeri manjeg i većeg obima koji to dokazuju. Oni koji kažu da je Kosovo tokom godina učinilo bezbroj ustupaka koji nisu doneli ništa, trebalo bi da razmišljaju o primerima iznad i mnogim drugim sličnim. Oni koji se ponose na kosovske izbore treba da znaju da uspeh nije pao sa neba. To je bio rezultat višegodišnjeg usavršavanja i prilagođavanja, uključujući davanje zamišljenih i stvarnih ustupaka, koji su konsolidovali sistem i izvršenje. Oni koji kažu da su mehanizmi za zaštitu prava zajednica preterani i besmisleni, treba da posete Gračanicu i osvrnu se oko sebe. Takođe bi trebalo da vide da su gotovo sve kosovske nevećinske zajednice u potpunosti angažovane sa kosovskim institucijama na oba nivoa upravljanja. Oni koji su šokirani postavljanjem Visokih Dečana na listu potencijalno ugroženih spomenika, koji su s pravom ukazali na brojne zaštitne mehanizme za bezbednost i dobrobit srpskih pravoslavnih lokacija na Kosovu, trebali bi znati da se napredni sistem zaštite takođe nije dogodio tek tako, već da je donet sa određenom svrhom i vizijom. Dimenzija koncesija kosovske posleratne demokratije i izgradnje institucija je dala rezultate, kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu. Njihovo šire društveno prihvatanje dalo bi liderima komfor i samopouzdanje da traže druga rešenja pametnog upravljanja ako su ista potrebna za učvršćivanje međunarodnog ugleda Kosova.

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.  

Projekat Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.