Koliko sporazuma treba potpisati da bi odnosi dva suseda bili normalizovani?

Prošlo je deset godina od početka tehničkog dijaloga između Kosova i Srbije, a obe zemlje još uvek teže postizanju sveobuhvatnog sporazuma. Ovaj sporazum ima za cilj da: reši sva njihova nerešena pitanja, omogući im da napreduju na putu ka Evropskoj uniji, stvori nove mogućnosti i poboljša život njihovih građana. 

Dijalog kojim posreduje EU treba da pomogne u normalizaciji odnosa između ove dve zemlje, ali i unutar zajednica na Kosovu: što znači zemlje i njenih građana, etničkih Srba, olakšavajući im pristup obrazovanju i zapošljavanju i čineći ih da se osećaju sigurnije i zaštićenije. Međutim, u praksi to nije proizvelo očekivane rezultate. Procesu dijaloga je od samog početka nedostajala transparentnost, a nije pridobio ni javnu podršku u obe zemlje, Kosovu i u Srbiji. Prema anketi koju su sproveli Kosovski centar za bezbednosne studije i Beogradski centar za bezbednosnu politiku (2021), 80 procenata kosovskih i 92 procenta srpskih ispitanika smatra da nije imalo nikakvih ličnih koristi od dijaloga. 

U stvarnosti, postignuto je 38 sporazuma, od kojih se petnaest smatra sporazumima, a dvadeset i tri zaključcima. Ali pitanje koje ostaje je: Koliko još sporazuma mora biti potpisano da bi se odnosi između dve nacije smatrali „normalizovanim“? S druge strane, pomirenje ostaje daleki san. 

Od ovih 38 sporazuma, pet i dalje nije sprovedeno: uzajamno priznavanje univerzitetskih diploma; Udruženje/Zajednica opština sa srpskom većinom na Kosovu; katastarske knjige; energija; i uklanjanje barikada i revitalizacija mosta u Mitrovici. Bez obzira na to, čak i sporazumi, za koje se smatra da da su sprovedeni ili delimično sprovedeni, ne služe uvek potrebama građana, a i dalje postoje brojna kršenja sa obe strane. 

Na primer, uprkos postojanju jednostavnog sporazuma, poput onog o slobodi kretanja, koji bi trebalo da olakša slobodno kretanje građana Srbije i Kosova, (korišćenjem njihovih zvaničnih dokumenata, uključujući priznavanje vozačkih dozvola i registarskih tablica), građani i dalje oklevaju da pređu granicu. U vezi sa tim, 67 procenata Kosovara tvrdi da se ne bi osećali sigurno da putuju u Srbiju sa kosovskim tablicama. Čak i kada koriste srpske aerodrome, kao tranzit za treće zemlje, postoji neizvesnost da li će uspeti da stignu na odredište bez ikakvih problema prilikom provere pasoša na izlazu. 

U mnogim slučajevima – ako postoji alternativa – odlučiće se na dužu/skuplju rutu samo da bi izbegli probleme koji bi se mogli pojaviti na granici/aerodromu. 

Isti sporazum ima za cilj normalizaciju slobode kretanja unutar Kosova, posebno između severne i južne teritorije, u vezi sa funkcionalizacijom mosta u Mitrovici. Međutim, zbog napada i problema koji se dešavaju u Severnoj Mitrovici, Kosovari se ne osećaju sigurno da posete i taj deo zemlje. Isto važi i za kosovske Srbe. Opšta percepcija bezbednosti prilikom putovanja i posete rođacima u oblastima sa većinskim albanskim stanovništvom je i dalje niska. Studija koju je sprovela Grupa za pravne i političke studije (2020), zaključuje srpska zajednica na Kosovu nema osećaj pripadnosti, što dalje ometa stvaranje inkluzivne nacije. S druge strane, etnički Albanci u Srbiji se takođe osećaju izostavljenima iz procesa dijaloga i nedavno su počeli da iznose tvrdnje da Beograd briše adrese građana Preševske doline u tihom procesu etničkog čišćenja. 

„Ekonomska normalizacija odnosa“ je bila još jedan željeni pozitivan ishod ovih pregovora. Početni koraci ka postizanju takve saradnje između dve zemlje su preduzeti potpisivanjem sporazuma o carinskom pečatu, koji ima za cilj da omogući normalnu razmenu robe između Kosova i Srbije. Do nadgradnje ovog sporazuma je došlo februara 2020. Uz posredovanje SAD-a pod Trampovom administracijom, Kosovo i Srbija su se dogovorile da uspostave direktnu vazdušnu i železničku liniju između Prištine i Beograda. Iako je ostvaren značajan napredak u povećanju kosovskog izvoza u Srbiju (i obrnuto), i dalje postoje velike praznine koje ometaju ekonomsku normalizaciju između dve zemlje. Na primer, kosovski izvoznici nailaze na prepreke na carini gde se zadržavaju po nekoliko sati dok uđu u Srbiju. A da ne govorimo o slučajevima kada srpske paralelne carinske vlasti koriste provokativne pečate sa natpisom „Carina Priština i Kosovska Mitrovica“. Međunarodni posrednici su se nadali da će postizanje ovih ekonomskih sporazuma između dve zemlje imati pozitivan efekat prelivanja na političku arenu. Iako bi to bila dobra strategija, nažalost, kao i kod većine sporazuma, i ovaj su obe vlade iskoristile za svoje političke ili čak populističke ciljeve. Gorenavedena pitanja, kao i uvođenje carina od 100% na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, kao kontra odgovor na agresivno lobiranje Srbije protiv članstva Kosova u INTERPOL-u, mogu se smatrati dokazom za ovu tvrdnju. 

Što se tiče sastanaka na visokom nivou, možemo primetiti određene pokušaje nastavka dijaloga, ali s kojim ciljem? Očigledno je da ne samo da ne postoji zajednički jezik, već ni takozvana „normalizacija odnosa“ – što samo nagoveštava na stvaranje bezbednog okruženja za obe zajednice – još nije postignuto. Sve dok se građani osećaju nesigurno i pod pretnjom da se bezbedno kreću unutar svoje teritorije, kao i preko granice, teško je priznati da su odnosi normalizovani. 

Jedna stvar koju možemo sa sigurnošću da potvrdimo je da su obe vlade politizovale proces dijaloga. Do sada smo videli da su obe vladajuće elite, i na Kosovu i u Srbiji, koristile dijalog i sporazume za ostvarenje svojih političkih ciljeva i ličnih interesa. Sve dok Kosovo bude odbijalo da primeni postignute sporazume, posebno ZSO, izgledaće kao da je Srbija u potpunosti uključena u proces i spremna na kompromis. Predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koristi ovu strategiju za kontrolu raspoloženja javnosti koje bi mu moglo kupiti vreme za pobedu za još jedan petogodišnji mandat na predsedničkim izborima zakazanim za 2022. godinu. S obzirom da se 64 odsto srpskih građana oslanja na televiziju, posebno na javni servis (RTS), vlada može i lako da manipuliše i oblikuje javno mnjenje, ali samo radi sopstvene koristi, ne i radi normalizacije odnosa između dve zajednice. 

Da bi se izbegao zastoj ili pogoršanje situacije, budućnost dve zemlje i njihovih naroda ne sme određivati uski krug vladajućih političkih elita, bilo nacionalnih ili međunarodnih. 

Ono što je već poznato jeste da normalizacija odnosa (barem u ovom slučaju) ne znači pomirenje, s obzirom na to da čak i miran suživot nije dovoljan da se postigne harmonizacija između dve etničke zajednice. Normalizacija odnosa između Kosova i Srbije je onaj početni korak kojem bi trebalo da teže i vlade i ljudi. Vlade bi trebalo da ulože svoj najveći fokus i napore na istinsku primenu sporazuma koji su do sada postignuti u okviru pregovora o normalizaciji odnosa, bez žurbe sa konačnim sporazumom. 

Ne sumnjam da bi inicijative od dna nagore, uključujući proces konsultacija i učešće građana, mogle da olakšaju ovaj proces. I Srbiji i Kosovu je preko potrebna unutrašnja debata. Vučić je započeo unutrašnji javni dijalog u Srbiji, ali je njegov pristup kritikovan u domaćoj javnosti i uglavnom nije uspeo da ostvari zacrtane ciljeve niti donese rezultate. Kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, s druge strane, je pružena šansa ne samo da započne međuetnički dijalog na Kosovu, već i dijalog između različitih albanskih foruma i pojedinaca, kao i da stvori međustranački konsenzus na Kosovu. 

OCD takođe mogu da odigraju ulogu u ovom procesu tako što će organizovati diskusije između sebe, ali i sa običnim građanima. Ovakve vrste diskusija služile bi kao most između dve zajednice kako bi se unapredila primena dijaloga u direktnim međusobnim kontaktima, kao i da bi se potencijalne koristi dijaloga prenele širem društvu. Pored toga, diskusije bi pomogle građanima da se ne oslanjaju samo na medije i da njima ne manipulišu njihove vlade, već da oblikuju svoja mišljenja i neguju odnose i veze sa drugom zajednicom. 

Uklanjanje svih trgovinskih prepreka i promocija ekonomske veze između dve nacije, pa i šire, takođe će nesumnjivo doprineti normalizaciji međuetničkih odnosa. Politički ili diplomatski odnosi ne bi trebalo da ometaju bilo koje područje ekonomske saradnje između zemalja, posebno onih koje mogu direktno uticati na život građana. To bi onda dovelo do procesa između različitih segmenata društva koje nužno ne podstiče politika, a koje bi EU trebalo da ojača i podrži tako da postanu inkluzivniji, potencijalno kao način razmene suprotstavljenih mišljenja i obezvređivanja nacionalističkog jezika. 

Pomirenje je proces koji bi mogao da se pokrene kao rezultat ostvarenja normalizacije odnosa. To je nesumnjivo složeniji i sveobuhvatniji društveni proces koji će zahtevati uzajamno priznavanje patnji iz prošlosti i uspostavljanje specifičnih bilateralnih mehanizama za suočavanje sa antagonističkom regionalnom prošlošću. Potrebno je uložiti više napora na institucionalnom nivou kako bi se istražili prestupi iz prošlosti; donela pravda žrtvama; rešili slučajevi nestalih osoba; revidirali i uskladili udžbenici istorije i tako dalje. Ali, pre nego što se dođe do ove tačke, potrebno je autentično i iskreno vođstvo, i to uz nepretenciozne pokušaje da se javnost pripremi za kompromis. 

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji op-edova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD. 

Projekat podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a.