Igra svaljivanje krivice: EU nije kredibilna? A Kosovo jeste?

Igra svaljivanje krivice: EU nije kredibilna? A Kosovo jeste?
13/12/2021

Kosovo postaje sve bolje i bolje u igri svaljivanja krivice, začaranom krugu u koji svako zapadne pre ili kasnije, ali po pravilu, na sopstvenu štetu. U slučaju aktuelne kosovske Vlade, podstrekača na igru ima više nego dovoljno – s jedne strane, ova vlada zaista nije kriva za mnoge probleme sa kojima se susreće. Ipak, s druge strane, nakon decenije i po žestokih, često nekonstruktivnih opozicionih aktivnosti protiv gotovo svake vladine politike, sa sigurnošću će vas dovesti u nezavidnu poziciju kada se i sami nađete u poziciji da nemate izbora osim da sprovodite tu istu politiku – ovo se najbolje vidi na primeru kritika koje Kurti sada trpi zbog * i prihvatanja uslova iz sporazuma o regionalnom predstavljanju prilikom zvaničnih poseta EU.

EU je izgubila svoj kredibilitet jer nije uspela da obezbedi viznu liberalizaciju za Kosovo. EU nema kredibilitet da vodi pregovore sa Srbijom zbog pet država članica koje ne priznaju Kosovo. SAD bi trebalo da preuzmu značajniju ulogu u procesu normalizacije odnosa kako bi se on poboljšao.

Da, Savet Evropske unije ne uspeva da postigne konsenzus da pitanje liberalizacije viznog režima za Kosovo stavi na dnevni red. Ali, ko je skoro tri godine blokirao ratifikaciju sporazuma o razgraničenju sa Crnom Gorom, jednog od dva neophodna politička uslova za viznu liberalizaciju? Da nije bilo protivljenja pre svega AAK-a i LVV-a i to nedemokratskim sredstvima, situacija u Savetu EU bi možda bila povoljnija 2016., kada je demarkacija trebalo da bude izglasana, nego 2018. godine, kada je napokon izglasana u kosovskoj skupštini.

Glauk Konjufca, sada pun osude za one koji ne dolaze na sednice Predsedništva i ugrožavaju kvorum, svojevremeno je prekinuo sednicu istog tela bacivši suzavac u salu i kako bi, ni manje ni više, blokirao sazivanje plenarne sednice na kojoj bi se glasalo o ovom pitanju. Njegove partijske kolege, među kojima je i sadašnji ministar unutrašnjih poslova, Đeljalj Svećlja (Xhelal Sveçla), koji je sada toliko zabrinut za vladavinu prava, koristili su istu napravu na plenarnoj sednici dve godine kasnije kada je u sali bila prisutna dvotrećinska većina potrebna za ratifikaciju sporazuma o demarkaciji i kada su bili spremni da ostvare prava i dužnosti poslanika i glasaju.

Mirno protestovanje i dovođenje u pitanje pravednosti uključivanja rešavanja bilateralnih pitanja u kriterijume za liberalizaciju viznog režima, su legitimni načini borbe protiv procesa koji se doživljavaju kao nepovoljni. Međutim, oni su mogli da stave do znanja da nezadovoljstvo postoji i preko diplomatskih kanala, to bi jedino i imalo smisla, makar u slučaju povezivanja sporazuma o demarkaciji sa uslovima za viznu liberalizaciju. S druge strane, sprečavanje dvotrećinske većine poslanika da glasaju tako što ćete na njih baciti suzavac, neizostavno je moralo ostaviti dugoročne posledice po imidž Kosova. Isto je i sa najavama tadašnje Haradinajeve vlade u vezi sa revizijom sporazuma o demarkaciji nakon što je posle toliko napora i odlaganja ratifikovan.

EU nije kredibilna ili sposobna da vodi dijalog – nema poluge i nije u stanju da ubedi svoje države članice da priznaju Kosovo, a kamoli Srbiju.

Ovoj kritici nedostaje priznanje na Kosovu da bi, da nije bilo EU i ovog Dijaloga, situacija na Kosovu i dalje bila kao ona iz 2010. To znači da ne bi bilo IBM-a sa Srbijom, ne bi bilo +383 za Kosovo, Osnovni suda i Osnovno tužilaštvo u Mitrovici i dalje bi bili u Vučitrnu, ne bi bilo lokalnih institucija Vlade Kosova na severu. Ništa od ovde navedenih stvari nisu dostignuća Kosova ili dobrovoljni ustupci Srbije; oni su rezultat diplomatije EU i pritiska na Srbiju. Nijedna diplomatska akcija nije besplatna, bilo da se radi o pritisku ili podsticaju, a Kosovo još uvek ne uzima u obzir koliko je diplomatskih napora EU već uložila u njega tokom protekle decenije. I ne samo to, Kosovo ne uspeva da uradi svoj deo posla i primeni delove sporazuma kojim nije oduševljeno, ali koje je ratifikovalo, kao što je Zajednica zajednice srpskih opština.

Slično kao i problemi sa ratifikacijom demarkacije, tehničkog sporazuma u čijem su sačinjavanju učestvovali kosovski stručnjaci, odbijanje da se sprovede međunarodni sporazumi koje je Vlada potpisala, a skupština odobrila, takođe ostavlja ozbiljne posledice po imidž i kredibilitet Kosova.

Umesto da u traženju rešenja za zastoj u dijalog razmotre promenu sopstvenog pristupa, kosovski političari očekuju da će ga rešiti pozivanjem na veće učešće SAD. Ali da li je iko ikada čuo nekog američkog zvaničnika da kaže da SAD žele da se uključe u ovaj proces, ali da ih neko u tome sprečava? Naprotiv, SAD su obećale da će biti partner EU u ovom procesu, istovremeno stavivši do znanja da je EU ta koja ima vodeću ulogu. Malo je verovatno da će SAD blisko povezivati diplomatsku reputaciju sa procesom koji bi mogao da potraje još deset godina. Ako Kosovo želi puno učešće SAD, moraće da bude spremno da preduzme ozbiljne korake i počne da primenjuje sporazum o ZSO.

LVV je ostvarilo istorijski rezultat na parlamentarnim izborima 2020. godine, ali jak mandat takođe znači i pritisak da se donesu teške odluke. Kosovo je imalo podršku međunarodne zajednice da sprovede svoju odluku u vezi sa registarskim tablicama na severu, ali ta podrška nije bezuslovna – sada je vreme da se pokaže da je vladavina prava važna i u slučaju manastira Visoki Dečani i ZSO.

Nije zadatak EU ili SAD da lobiraju kod onih koji ne priznaju Kosovo. Činjenica da su to činili u prošlosti ili da to još uvek čine je nešto na čemu bi Kosovo trebalo da bude zahvalno, ali ne i da to shvati kao njihovu obavezu prema Kosovu. Nije u interesu EU da podstiče Prištinu da pregovara sa Beogradom. Dijalog može ili ne mora dovesti do priznanja Kosova, ali odsustvo Dijaloga sigurno neće rezultirati priznanjem.

Nije u interesu EU da vrši značajan pritisak na Srbiju u ime Kosova – ne sada kada velike nemačke kompanije imaju pogone i ekonomski interes u Srbiji, a posebno ne u budućnosti ukoliko dođe do toga da se njena automobilska industrija oslanjati na litijum iz Srbije.

S druge strane, u interesu Kosova je da pokaže kontinuitet i pouzdanost, ne samo u međunarodnim odnosima, već i u odnosima sa potencijalnim investitorima. Ako je svaka nova vlada prekrši ugovore prethodnih vlada, zašto bi investitor razmišljao o pregovorima sa bilo kojom vladom Kosova? Ako svaki drugi bilateralni sporazum može da se revidira, kako zemlje mogu da se oslone na Kosovo?

Takođe je u interesu Kosova da preuzme punu odgovornost za sebe. To ne znači biti ekstremni suverenista ili legalista, već uzeti u obzir kontekst svog međunarodnog položaja. Ne možete hipotetisati o referendum o ujedinjenju sa Albanijom koji bi zahtevao promenu Ustava, a da istovremeno odbijate bilo kakvu mogućnost promene Ustava kako bi se on prilagodio ZSO i čak ići toliko daleko da nedostatak sopstvene hrabrosti da postupite po sporazumu prikrivate ocenom (ne)ustavnosti. Posebno kada se krijete iza presude koja je najpre utvrdila da će „Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom biti uspostavljena kao što je predviđeno Prvim sporazumom, ratifikovanim od strane Skupštine Republike Kosovo i proglašenim od strane predsednika Republike Kosovo.”

Promeniti Ustav nije nemoguće, kao što je uostalom jasno i iz primera upravo kosovske Skupštine, koja ga je menjala pet puta od 2008. godine, a i ocene ustavnosti se takođe mogu posmatrati kao vodič za promene Ustava potrebne da bi se nešto u Ustav uključilo, a ne samo kao zabrana sprovođenja. Da li će se Ustav tretirati kao Sveta Knjiga ili nešto što je moguće prilagođavati, pitanje je političke volje većine i razumnosti traženih izmena, ali kakav god da je pristup, štetno je za položaj Kosova i ljude na njemu ako taj pristup bude selektivan.

U okviru ciklusa Op-Edova “Kosovski kolektiv”

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.

Share:

Milica Andrić Rakić

Milica Andrić Rakić je u civilnom sektoru od 2015. Radila je kao istraživačica i analitičarka za brojne nevladine organizacije i konsultantske kompanije do 2018. godine kada je postala novinarka. Kao analitičarka intenzivno se bavila sprovođenjem pravnog okvira koji se odnosi na nevećinske zajednice na Kosovu, posebno pristupom dokumentima i slobodom kretanja, obrazovanjem na srpskom jeziku i sprovođenjem Briselskog sporazuma. Milica Andrić Rakić trenutno radi kao projektna menadžerka u Novoj društvenoj inicijativi.

Share:

This site is registered on wpml.org as a development site.