Guranje problema pod tepih

Već više od dve godine, Briselski dijalog je u rasulu i, nasuprot tome, bilo je dosta očekivanja od samita predsednika Tačija i Vučića u Vašingtonu 27. juna. Očekivanja na Kosovu bila su posebno velika zbog gotovo jedne decenije primenjivanja pristupa „guranja pod tepih“ u naporima koje je predvodila EU za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije. Iako su neki sporazumi iz Briselskog dijaloga nesumnjivo i pozitivno poboljšali svakodnevni život građana, proces je prevideo ključna pitanja u središtu spora između dve zemlje. Za razliku od EU, SAD su izričito rekle da normalizacija znači uzajamno priznavanje.

Međutim, samit nikada nije održan, a sada je već pitanje spekulacija da li bi on doveo do bilo kakvog napretka ili stvaranja neophodnog trenutka koji bi potencijalno mogao dovesti do nekog oblika prihvatanja statusa Kosova od strane Srbije, što je, takođe, bivši nemački ministar spoljnih poslova Sigmar Gabrijel rekao 2018. godine. Samit nije uspeo, jer je 24. juna Specijalno tužilaštvo odlučilo da izađe u javnost sa vestima da je pre dva meseca, 24. aprila, podiglo optužnicu sa deset tačaka za razmatranje Specijalnih komora Kosova (SKK) protiv predsednika Kosova, gospodina Hašima Tačija, i lidera Kosovske demokratske stranke (PDK) i bivšeg predsedavajućeg Skupštine Kosova, gospodina Kadrija Veseljija, za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine.

Kako se navodi u saopštenju, „Specijalni tužilac je smatrao da je potrebno da objavi ovo obaveštenje o optužbama zbog ponovljenih napora Hašima Tačija i Kadrija Veseljija da opstruišu i podrivaju rad Specijalnih komora.“ Štaviše, u najavi se govori o „tajnoj kampanji za poništavanje zakona kojim je stvoren sud“, što postavlja važno pitanje: Kada je specijalni tužilac saznao za navodnu „tajnu kampanju“? Ako to nazovemo kampanjom, podrazumeva da se ona događa već neko vreme, pa zašto onda to nije objavljeno ranije, ili barem 24. aprila, već se čekalo dok predsednik Tači ne krene u SAD? Pojedini na Kosovu su ovo videli kao zlonamerni plan, koji je imao za cilj ne samo da spreči sastanak 27. juna, već i da osramoti i kosovsko rukovodstvo, kao i rukovodstvo SAD-a, a posebno ambasadora Grenela.

Vreme objavljivanja izazvalo je žustre reakcije i rasprave na Kosovu i verovatno je sud i (sudski) proces otvorilo kritikama zbog politizacije. Neki su doveli u pitanje motiv koji stoji iza trenutka objavljivanja optužnice, uključujući to ako je reč o politički sračunatoj nameri da se sabotiraju sastanak 27. juna i posrednički napori Kosova i Srbije od strane SAD-a. Diskusija o ovom aspektu podrazumevala je postojanje neke vrste „borbe za teritoriju“ između SAD-a i EU, s tim da je potonja navodno nezadovoljna što će upravo SAD doneti neku vrstu promene postojećeg statusa kvo. Lokalni mediji na Kosovu izvestili su da je visoki predstavnik Borelj izjavio da EU ne bi bila globalni akter kada ne bi mogla da reši pitanje Kosova.

Pristup EU prema Balkanu, koji je ponekad sporno pitanje u transatlantskim odnosima, nije nov. Mark Veler, jedan od stručnjaka koji su prisustvovali mirovnoj konferenciji u Rambujeu, objašnjava da je „izbor francuskog dvorca za razgovore, umesto američke vazduhoplovne baze u Ohaju, trebalo da simbolizuje sposobnost Evropljana da razreše stvari u sopstvenom dvorištu.“[1] Međutim, izazovi koje je EU imala tokom devedesetih godina u vezi sa regionom, uglavnom nedostatak koherentnog pristupa i sposobnosti da se govori jednim glasom, i dalje postoje, posebno u vezi sa Kosovom.

Čitajući javne izjave kosovskog rukovodstva, čini se da je ono što je postalo jasno, posebno nakon što je Evropska komisija efektivno izgubila kontrolu nad dijalogom, to da, za neke, promena statusa kvo u odnosu Kosovo-Srbija nije – blago rečeno – prioritet u čije bi postizanje bili spremni da ulože politički kapital. Drugim rečima, neki moćni igrači u EU nisu ni voljni da istinski stvore potreban pritisak za rešavanje kosovskog pitanja niti žele da to drugi urade.

Činjenica da građani Kosova već više od decenije ostaju jedini koji su ostali van procesa liberalizacije viza, uprkos potvrdama Evropske komisije da su svi uslovi bili ispunjeni, važan je dokaz ne samo nivoa prioriteta Kosova u EU, već i toga kako neke države članice u suštini gledaju na ovu državu. Ironija situacije je da su Specijalne komore Kosova u osnovi kosovska institucija – koju finansira EU i deluje u Hagu / Holandiji izvan bilo kakvog uticaja sa Kosova – ipak, glavni razlog koji se navodi za nastavak izolacije je vladavina prava. Viši zvaničnici iz EU, kao i država članica, insistirali su da odobravanje zakona za Specijalne komore Kosova predstavlja osnovni uslov za liberalizaciju viza, a to je bila veoma važna motivacija za mnoge članove Skupštine Kosova, kao i vladu koja je podržala stvaranje Specijalnih komora.

Percepcije političkih kalkulacija u radu pravosuđa nikada ne mogu biti dobar znak za pravdu ili vladavinu prava, čak i ako su samo percepcije. Vreme objavljivanja nenamerno je napravilo određenu štetu kredibilitetu institucije Specijalnih komora Kosova i Kancelarije specijalnog tužioca. Shodno tome, rasprave o toj najavi usredsređene su na sve drugo, osim na navodne žrtve iz podnesene optužnice. To nije u redu i to ne služi pravdi.

[1]Mark Veler (1999) „Konferencija o Kosovu u Rambujeu“ Međunarodna pitanja, 75 (2), str. 211-251