Da li smo ravnopravni i zašto nismo? – sudbina Srba južno od Ibra

Da li smo ravnopravni i zašto nismo? – sudbina Srba južno od Ibra
15/11/2021

Dobro se sećam tog 19. aprila 2013. godine. Krenuli smo na Ohrid, na neki od seminara o procesima nadgledanja rada lokalnih samouprava i kada smo stigli tamo dočekala nas je ta važna vest – potpisan je Briselski sporazum.

Iskreno, nismo znali šta baš to tačno znači i kakve će efekte imati na naše živote. Iskreno, ni do dana današenjeg nismo saznali, mi, Srbi, južno od Ibra.

Spominjala se Zajednica srpskih opština, spominjala se ona i kasnije, i još se spominje, ali ni o njoj nismo ništa tačno znali, a ni do dana današnjeg nismo saznali – šta je ona zapravo i kakve će nadležnosti imati. Spominjala se integracija Severa. E, za to smo odmah znali da će biti muka. I bi tako.

Kada se u javnosti govori o Briselskom sporazumu, sve su priče usmerene na Sever. Tako je to od tog 19. aprila 2013. godine. Izbori, izborni procesi, pitanje energetike, pitanje tablica, pitanje povratka, pitanje prava, pitanje pravosuđa, svakojaka pitanja, a nas, Srbe južno od Ibra, niko ni za zdravlje da priupita. Nestali smo sa radara, kao da živimo u Bermudskom trouglu, a ne na Kosovu (i Metohiji). Pomenu nas nekada, reda radi, da se zna da smo tu, ali se o nas niko ne otima. Ni Beograd, ni Priština, a ni međunarodna zajednica koja je sagla glavu, gleda u pod i ćuti. Ćutimo i mi, ne znamo ni šta bi rekli, a ni kome.

Nama Briselski sporazum ništa nije doneo, a uzeo nam je sve. Počevši od slobode pa sve do slobode. Mi smo ti koji žive od juče do sutra, a svako danas nas posebno plaši, jer može svašta da nam donese, mada nam svako danas više uzme nego što donese. I to je tako!

Tek ponekad, kad zavapimo baš jako, može se čuti da smo za skoro sve uskraćeni, a pre svega za pravdu, dostojanstvo, miran san, budućnost, perspektivu…

Može se čuti da nam neko bije decu, kao onomad u Gračanici kada su trojica odraslih Albanaca u sred Gračanice pretukli malog Luku, ali da to Policija smatra „jezičkim nesporazumom“ i umesto batinaša kažnjava oca pretučenog dečaka, jer se usudio da protestuje, kažnjava one koji ga podržavaju i koji traže da se poštuju pravo i pravda, jer za nas ni pravo ni pravda ne postoje. Pa ti šetaj sa devojkom, majčin sine, čik ako smeš.

Može se čuti i da nam se sudi po posebnim jezičkim verzijama zakona, u kojima ne postoji mogućnost novčanog kažnjavanja (a koja u albanskoj verziji za isti prekršaj postoji). Pa ti idi na sud, majčin sine, čik ako smeš, mada ćeš pre u zatvor…

Može se čuti da su Srbi stariji od 65 godina „penzioni turisti“ kojima se pravo na socijalno davanje od 90 e mesečno ukida, jer nemaju kuću na svoje ime, ali zato među većinskim narodom imaju breme štetočina po kosovski budžet. To što su Srbi južno od Ibra većinom interno – interno raseljena lica nikome ništa ne znači, što su bežali pred pogromom 2004. i ostajali i bez kuća i bez okućnica – nikom ništa. Nemaš kuću, nema „staračke penzije“. Pa ti živi od vazduha, majčin sine, to smeš i jedino možeš.

Može se čuti da nam se ukida pravo glasa, jer se nekome ne sviđa kako smo glasali. Oni znaju da to nije po našoj slobodnoj volji. Oni znaju! Pa ti glasaj drugi put onako kako hoćeš, majčin sine, čik ako smeš.

Može se čuti da za našu decu, 17 000 učenika, nema udžbenika iz Srbije, iako Zakon o obrazovanju na Kosovu jasno predviđa isključive ingerencije Ministarstva prosvete Republike Srbije za obrazovanje na srpskom jeziku, naročito u pogledu nastavnog plana i programa i distribucije udžbenika, ali ko još mari za zakone na Kosovu. Nema, ali ne odlukom Vlade Kosova,već na osnovu imejla ministra prosvete Kosova upućenom direktoru carine, a sve na zahtev Albanca, državljanina Republike Srbije, rahmetli Jonuza Musljijua. Pa ti šalji dete u školu, učiće sa YouTuba, šta fali…

Mogu se čuti i pretnje da Srba neće na Kosovu biti neće, jer Interpol hapsi kosovske političare, ali se izvinjenja za pretnje građanima Kosova, Srbima, po Ustavu navodno jednakima, nikad ne mogu čuti. Pa ti zaspi, majčin sine, čik ako smeš.

Može se čuti kako se crkvena imovina oduzima, pravoslavni manastiri proglašavaju prakatoličkim, da su Visoke Dečane gradili Albanci, a ne Nemanjići, jer tako kaže neko udruženje istoričara Dečana, jer oni znaju! Istoriju dugu 8 vekova i sve validne istorijske zapise treba da odbacimo kao oni odluku Ustavnog suda vezanu za povraćaj imovine tog istog manastira. Još se može i čuti kako je Hram Hrista Spasa u Prištini simbol zla, a SPC provokator koji hramovnu slavu obeležava u samom hramu na Spasovdan… Zamislite! Pa ti poveruj u verske slobode, Božji rabe, ako si budala.

Može se čuti da su srpski i albanski jezik i njihova pisma ravnopravni na Kosovu, ali ćete srpski čuti samo ako usudite da se žalite na kršenje prava na upotrebu jezika Kancelariji poverenika za jezike i to samo zato što tamo sedi jedan i jedini Srbin koji vodi donkihotovsku borbu za očuvanje statusa srpskog jezika u kosovskim institucijama. Ćirilicu, naravno, možete videti samo u svojim selima, takozvanim srpskim opštinama, jer nam je od svega samo tu dozvoljeno da budemo Srbi. Probaj da tražiš srpski i ćirilicu u Đakovici, na primer, čik ako smeš.

A kad smo već kod Đakovice, može se čuti da Dragica nema gde da kupi hleba, a ni lekova, jer se nije izvinila za nešto šta nije uradila i da nema prava da bude tu i da mora da ode, ako ne milom – onda će silom, jer tako kaže 11 nevladinih organizacija iz Đakovice. Pa se ti vrati na Kosovo, majčin sine, čik ako smeš, al’ za tebe ‘leba biti neće. Razbijenih prozora i pljačkanja hoće sigurno.

Može se čuti i da nam mladi svakodnevno odlaze, nekada zbog daljeg obrazovanja, nekada zbog politike, nekada zbog inata, najčešće zbog bede i siromaštva, ali odlaze. I više se nikada ne vraćaju. A nas je, kako je to napisao jedan mladi pesnik iz Gračanice – ostalo tek toliko, da posle nas ne ostane niko!

I svašta se na jugu još može čuti – krađe, kamenovanja, prebijanja, raznorazna nepočinstva, politička destrukcija i samodestrukcija… Premalo je reči da opišu ono što nama život može da donese u samo jednom danu. A mi tek ponekad jauknemo. Tek ponekad, jer smo naučili da kroz ovaj život moramo da se borimo sami. Za svaku nepravdu koja nas zadesi, za svaki „slučaj“ borimo se sami, sa napamet naučenim zakonima Kosova, objašnjavajući se sa kosovskim „patriotama“ i „ocima nacije“ da smo po Ustavu i zakonima Kosova jednaki građani. A za njih nismo, jer smo Srbi, jer smo pretnja, jer smo „dužni“, jer mi moramo sve što drugi ne moraju, jer mi plaćamo ceh za sve – jer smo lake mete, jer smo tu, a njima se može. I sa svakom novom Vladom Kosova sve je gore. Za njih smo mi topovsko đule koje treba ispaliti da što dalje odleti i da se to ispaljivanje što jače čuje. Što su gori prema nama, to su veće patriote. Sramno i nedostojno ponašanje navodno predstavnika svih građana Kosova.

A sa druge strane, zbog naših problema nema sirena za opasnost, ne uzleću helihopteri, ne diže se borbena gotovost… Nismo čak ni predmet pregovora, retko ko nas u institucijama zastupa; mi smo glas sami za sebe, a to što su nas svi stavili na MUTE i tek ponekad nam čitaju sa usana – to je naša realnost i naša muka. Nama Briselski sporazum nije bio namenjen. Nama je dovoljno kada neko zna da tačno nabroji sva naša sela – Plemetina, Gračanica, Novo Brdo, Kamenica, Ranilug, Parteš, Klokot, Vitina, Štrpce… Znaju, dobro je, tu smo. Još malo…

Od čuvara vekovnih ognjišta, ostaće samo ognjište, i to ne ovo vekovno, već ono „Ognjište“ u Gračanici gde se ponekad okupimo da se podsetimo zašto smo još tu, da nađemo opravdanje sami pred sobom zašto decu svoju držimo kao zarobljenike u getu, bez ikakvih šansi za bezbrižno detinjstvo. Šta mi to radimo? Čemu sve to to? I od svega je najteže to što smo svesni da patimo od Stokholmskog sindoroma, svesni smo da smo taoci – Prištine, Beograda, samih sebe i svojih želja i nadanja… A mi se samo nadamo da će jednom ovo danas postati juče kada dođe bolje sutra i da je sve ovo bio samo ružan san, da ćemo baš danas moći da kažemo da nismo živalj sa Kosova, već da smo građani, dostojanstveni i jednaki, u svemu ravnopravni, bez dodatnog potpitanja – a zašto nismo?

U okviru ciklusa Op-Edova “Kosovski kolektiv”

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.

Share:

Sanja Vuković

Aktivistkinja civilnog društva, posvećena zaštiti i promociji ljudskih i nevećinskih prava na Kosovu, nekadašnja članica Savetodavnog veća za zajednice pri Kancelariji predsednika Kosova, učiteljica, lektorka i stanovnica juga Kosova

Share:

This site is registered on wpml.org as a development site.