Vučić, Hoti i „Trampovo jezero“

Dok se predsednik Kosova Hašim Tači trenutno bavi samo sobom, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je postao pravi vuk u međunarodnoj i regionalnoj politici. Što jes’ – jes’, i on se bavi sobom, ali on ti je, brate, Srbija, pa se to podrazumeva. Kad se bavi sobom, bavi se i nacijom u isto vreme.

Ako Vučićeva zvezda nije u fazi isijavanja pre nego što se zauvek (politički) ugasi, onda se, sasvim sigurno, nalazi u zenitu. Sa kolena na koleno će se prenositi onaj momenat kad je Aleksandar sedeo u stolici naspram predsednika Trampa, a sa strane stajale, sve do jedne, najznačajnije glave američke administracije. Oni stoje, a on sedi. Ali, nemojte pomisliti da je on uživao u svemu tome. Nije uživao! Ali, mora narod da obavesti o svim svojim mukama prilikom odbrane Kosova.

Ipak, vidi se da mu prija nova uloga i zbog toga mu niko ne zamera. A ko da mu zameri? Opozicija ? Ma hajde, uozbiljite se! Opozicija, kao svaka opozicija koja nije spremna za vlast, bavi se sobom jednako kao i predsednik, ali Vučić je apsolutna vlast u Srbiji pa mu se može. Opozicija nema taj luksuz. Ili ga ima, ali joj se ekonomski više isplati da bude opozicija. Ako je verovati predsedniku, oni su već prebogati, pa više niko i ne može da radi u njihovu korist, već to mora lično on, Vučić, njihov najljući neprijatelj. Ljući čak i od Hašima.

Zato Vučić savesno sam sebe kritikuje i hvali u istom obraćanju naciji. On je i pozicija i opozicija u isto vreme. Kad nema ko da ga svojski kritikuje i kudi, on to sam sebi radi, sa iskrenošću na kojoj mu može pozavideti svaki glumac balkanskog političkog teatra. Pa kad i to odradi, umesto opozicije, onda se žali kako, eto, i to mora da uradi sam, jer nema ko drugi.

Aleksandar to svakako radi da bi se slika Srbije u svetu popravila, da se srpska demokratija dodatno afirmiše, a demokratije nema bez opozicije i kritike. Kritike ima, kao što vidite i sami, kada god uključite državne i privatne medije.

Na kraju krajeva, kome treba opozicija kad je Vučić tu. On u svakom obraćanju ističe kako ustaje rano, pa kad zgrabi “dve sreće”, a to mu sledi po onoj narodnoj „Ko rano rani“… A, nije mu lako baviti se i Vučićem i Srbijom u isto vreme. Kako može biti lako kad je on tako vredan i uredan, a njegova Srbija na raskrsnici i vetrometini gde joj samo on, ranoranilac, može pomoći.

I tako, dok se Tači bavi sobom i miruje, Vučić udara na najači argument Kosova, to da su Kosovari najviše pro-američka nacija na svetu. Ma, ko kaže? Statistike u Srbiji su se promenile od kad se on trijumfalno vratio iz Vašingtona. Verovali ili ne, sad četvrtina Srba, ne samo da ne mrzi više Amerikance, nego naprotiv. Vole ih, kao svoje najdraže…

Mora se priznati da to nije bilo lako postići. Uloga regionalne (ekonomske) sile, koju je Tramp namenio Srbiji je prevagnula. Ali regionalnoj sili treba i region, miroljubiv i prohodan, kad se već baš sve ne može osvojiti „Vulinom“…

Eh, ova priča ne bi bila potpuna bez Edija Rame. To političko trojstvo, stvara ne samo novu regionalnu silu i sinergiju, već i nove puteve i nove putarine. Dok se Kosovari žale na visoke putarine na nacionalnom autoputu u Albaniji, Srbi kao nikada ranije, jeftino i bezbolno osvajaju Albaniju. Njima nije skupo. Planine i putevi su sada prednost, a ne mana. Ono što je bilo nezamislivo samo nekoliko godina ranije, sada se događa.

Srpske novinarke promovišu Albaniju kao turističku destinaciju na glavnim medijima u Beogradu, a izveštaje prate koreografije sa velikim crveno-crnim zastavama i pesmama o “Velikoj Albaniji”. Ma dajte ljudi, to je samo turistička atrakcija.

„Mini Šengen“, koji je trebalo da obezbedi slobodan protok ljudi, roba i kapitala na Zapadnom Balkanu, naišao je na veliku prepreku, koju njegovi tvorci nikako nisu mogli da prebrode, pa je ideja privremeno napuštena. Kako napraviti pogranični sporazum između Srbije i Albanije, kad dve zemlje nemaju zajedničku granicu? Srbija tvrdi da imaju, ali je Albanija već priznala Kosovo, što znači da nemaju.

Zato Edi, zasad, ćuti. Nakon Niškog sastanka dve vlade, od pre par godina, kad je mnogo šta dogovoreno, a malo od toga realizovano, ni Srbija ni Albanija nisu uspele ni da zaobiđu, niti da reše pitanje svoje međusobne granice, jer, kao što rekoh, nemaju je.

Ali Amerika može da reši bilo koji „nepostojeći“ problem. Ona može ono što mi ne možemo. Eto, u jednom ugovoru, koji to nije, dogovoreno je da i Kosovo bude deo „Mini Šengena“. Jedni kažu da to nije ugovor, drugi da jeste, a srpski turisti, srpska ekonomska prethodnica, već letuju širom Albanije. To je dobra stvar.

“Nikad nije bilo lakše osvojiti Albaniju”, kažem u šali jednom prijatelju Srbinu koji je letovao na Jadranskom primorju u Albaniji. On se smeška i pijucka rakiju uz zvuke patriotske pesme i plesače koji igraju kolo obavijeni velikim crno-crvenim zastavama.

Tako se Velika Albanija, Velika Srbija, Velika Bugarska baškare na istoj plaži, zajedno sa velikom grupom Rusa koji su najzad izašli na “topla mora”, ali sada samo kao turisti. Neko primeti da su i na Krim nekad išli kao turisti… Drugi kažu da su to oni koji su napustili Crnu Goru pre njenog ulaska u NATO. Najverovatnije nije ni jedno, ni drugo, a možda nije ni treće. U svemu tome nepobitna je samo istina da Rusija nema topla mora.

Na kraju, da se ne lažemo, nije samo Vučić sedeo u stolici naspram američkog predsednika. Na istoj stolici i istoj distanci, samo sa druge strane Trampovog stola, sedeo je i Hoti. Ostali su stajali!

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 01.10.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/3oZQFZY