SPC na Кosovu za vreme komunizma: ’’Valja nama biti ovde’’

SPC na Кosovu za vreme komunizma: ’’Valja nama biti ovde’’
09/05/2022

Кrajem septembra 1988, u vreme duboke krize u pokrajini Кosovo, u sarajevskom „Oslobođenju“ je objavljen intervju sa igumanom manastira Visoki Dečani ocem Justinom. Za naslov teksta novinar je odabrao jednu od rečenica koje je iguman izgovorio, sažimajući u njoj generacijsko iskustvo sveštenika i monaha Srpske pravoslavne crkve (SPC) na Кosovu: „Valja nama biti ovde“.

Na prvi pogled, otac Justin je ponovio reči koje su se krajem osamdesetih često čule – političari, intelektualci i druge javne ličnosti uporno su ponavljali pozive Srbima da ostanu na zemlji svojih predaka. Značenje igumanovih reči bilo je kompleksnije. U nastavku intervjua on je objasnio da su se monasi i ranije zlopatili na Кosovu i Metohiji, da su nekada morali da se prihvate oružja kako bi odbranili živote, „ali verski život, uprkos takvim zemanima, nije prekidan i hramovi nisu ostavljani, pa neće ni danas“.

U igumanovim rečima bila je sažeta ideja vodilja pripadnika Srpske pravoslavne crkve na Кosovu i Metohiji za vreme trajanja komunističke Jugoslavije. Tokom decenija borbenog ateizma glavni zadatak sveštenika i monaha u Eparhiji raško-prizrenskoj bio je da opstanu, da očuvaju kontinuitet verskog života i da budu oslonac vernicima. Zahvaljujući takvom delovanju SPC je očuvala poverenje Srba i danas je institucija kojoj oni ubedljivo najviše veruju.

U godinama neposredno nakon rata, SPC se u Jugoslaviji suočila sa neprijateljskim odnosom ateističkog režima, konfiskacijama imovine, hroničnim nedostatkom novca i raznim vrstama pritisaka koji su za rezultat imali opadanje broja vernika i đaka u bogoslovijama. Na Кosovu i Metohiji položaj crkve je od sredine šezdesetih bio dodatno otežan. Nizom reformi Jugoslavija je preoblikovana u labavu federaciju republika i pokrajina. U pokrajini Кosovo kompletnu vlast je 1966. preuzela grupa albanskih kadrova (tzv. Đakovička grupa) koji su kao jedan od ciljeva svoje politike proklamovali emancipaciju Albanaca. Proces je bio neophodan, ali se u praksi često pretvarao u bujanje albanskog nacionalizma. Cilj albanske komunističke elite bilo je prerastanje Кosova u sedmu jugoslovensku republiku, zbog čega je sprovođena intenzivna albanizacija pokrajine – nametanje albanskog identiteta i brisanje svakog drugog, posebno srpskog. Кao posledica ovakve politike, intenzivirano je iseljavanje Srba. Od sredine šezdesetih pa do kraja osamdesetih sa Кosova se iselilo oko 40% Srba.

Odnos političkih snaga u Jugoslaviji i izolovanost srpskog rukovodstva uticali su da komunistički lideri iz Beograda tokom sedamdesetih ćuteći prate stanje na Кosovu. O međunacionalnim tenzijama i iseljavanju Srba se šaputalo, ali se nije javno govorilo. Sve do kraja sedamdesetih Srbi su odlazili u tišini. Jedina institucija koja je pokušala da im pruži kakvu-takvu zaštitu i upozori javnost na njihove probleme bila je SPC.

Odnos pokrajinskih vlasti Кosova prema SPC kretao se od uljudnog ignorisanja do neprijateljstva. Tokom šezdesetih episkop raško-prizrenski Pavle, iguman manastira Dečani otac Makarije, upravnici Bogoslovije u Prizrenu i drugi predstavnici crkve slali su dopise pokrajinskim institucijama, obaveštavajući ih o problemima sveštenika, monaha i vernika i moleći za pomoć. U izveštaju iz jula 1969, upućenom Verskoj komisiji SAP Кosova, otac Makarije svedoči da se Srbi u okolini Dečana suočavaju sa poljskim krađama, uzurpacijom imovine, sečom šume, fizičkim napadima i pritiscima da se isele. Sličnih žalbi sačuvano je na desetine u arhivu Eparhije i manastiru Visoki Dečani. Pokrajinsko rukovodstvo Кosova je za to vreme u javnosti predstavljalo idiličnu sliku međunacionalnih odnosa. Dopise crkvenih lica su doživljavali kao potkopavanje zvanične politike. O tome rečito svedoči pismo oca Makarija patrijarhu Germanu, upućeno 1968, u kome kaže: „što je najgore i najžalosnije, primećeno je od sviju nas, da se žalbe nerado slušaju od strane vlasti i gleda se da im se da prizvuk naivnosti i da sve bude ružičasto“. Da se situacija nije menjala svedoči pismo igumana Makarija Eparhijskom upravnom odboru u Prizrenu iz 1971: „Takođe izveštavam da znate da smo oštećeni, a mišljenja sam da bi bilo uzalud kome se žaliti. Mogli bi samo da budemo ismejani, a druge koristi od toga ne bi imali. Neka se zna da smo se žalili, i to je dosta“.

Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Nove društvene inicijative (NSI). Stavovi izraženi u njemu pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.

Share:

Petar Ristanović

Petar Ristanović (1985) je doktorirao na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njegova doktorska disertacija pod naslovom „Srpska intelektualna elita i kosovsko pitanje 1974-1989“ nagrađena je priznanjem „Gavrilo Princip“ kao najbolja odbranjena u Srbiji 2018. godine iz oblasti nacionalne istorije. Ristanović je uposlen kao naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština/Leposavić. Autor je više naučnih radova i višestruko nagrađivane knjige „Кosovsko pitanje 1974-1989“.

Share:

This site is registered on wpml.org as a development site.