RAT, DIJALOG I OMLADINA

RAT, DIJALOG I OMLADINA
30/11/2021

OVAKO SE FORMIRA MIŠLJENJE OSOBA ROĐENIH POSLE 1999.

Kada me je neko zamolio da pišem o tome kako mladi gledaju na proces dijaloga između Kosova i Srbije, nisam verovala da će to biti ovoliko naporan poduhvat. Imam prijatelje iz obeju zemalja i svi smo saglasni da dijalog nikada nije bio tema razgovora prilikom našeg međusobnog upoznavanja.Valjda mislimo da ćemo prizvati neprijatnu situaciju ako pomenemo politiku. Dakle, umesto toga, da bismo probili led, obično izbegavamo istoriju i politiku, pretvarajući se da o tim temama ni ne razmišljamo i trudimo se da vodimo uglađene razgovore o sportu, umetnosti i svemu ostalom što nije direktno povezano sa geopolitikom.

Premda je dijalog tema koja se tiče svih i relevantan je za aktivne građane koji vole da budu politički informisani, mi se i dalje trudimo da preskočimo političke aspekte i prvo pokušamo da pronađemo zajednička interesovanja pre nego što se suštinski sprijateljimo. To je možda zbog neprijatnih iskustava odranije ili zato što se jedni drugih bojimo usled svega što nam je ispričano o toj drugoj državi. Iako smo rođeni u posleratnom periodu, skoro smo svi odgajani u okruženju prepunom mržnje jednih prema drugima.

U svakom slučaju, smatram da sam sada sa nekim prijateljima takoreći prešla Rubikon, pa sam tako, pre početka pisanja ovog teksta, otvorila ovu temu i pozvala ih da mi pomognu da istančam svoje stavove prema tematici ‘mladi i dijalog’. U našim razgovorima sam uspela da utvrdim da imamo brojne sličnosti u gledištima naspram dijalogu, iako su prisutne i izvesne razlike.

Mrska nezainteresovanost
Kao prvo, mladi na Kosovu i u Srbiji se naizgled slažu da omladina, generalno gledano, nije preterano zainteresovana za ovaj proces, iako usled raznovrsnih razloga. Umnogome depresivno saznanje do kog sam došla u razgovorima jeste kako mladi dijalog smatraju procesom koji se nameće spolja, a ne nešto što nam je zaista potrebno i što treba da bude deo logičkog sleda jer, da vam osvežim pamćenje, mi smo ratovali!

Utisak o tome da je dijalog nametnut spolja navodi mnoge da pomisle da on ne može da doprinese mirnodopskoj budućnosti, već je nešto što od nas neka treća strana očekuje da ispunimo. Drugim rečima, trebalo bi da se ponašamo srdačno jedni prema drugima, a zarad Evropske unije, iako na terenu, u stvarnosti, i dalje gajimo ozlojeđenost izmešanu sa ogromnim porcijama ksenofobije. U tom smislu smatram pomalo obmanjujućim i netačnim očekivanje da su mladi sa Kosova i iz Srbije nekako otvoreniji, umereniji, progresivniji i spremniji da stupe u međusobnu interakciju.

Ovaj zastoj u procesu nije bio nikome od koristi. Iako je dijalog u medijima česta tema, vidimo da se odvija izuzetno sporo i da nailazi na ozbiljne smetnje. Ove prepreke kreiraju talas pesimizma kod mladih, što treba da nas brine imajući u vidu da mnogi među njima nemaju jasan stav prema ovim temama.

To je još jedna zaprepašćujuća spoznaja iz mojih razgovora, jer često upadamo u zamku i postajemo eho-komore koje emituju izjave političkih elita; mi zvučimo kao oni. Često sebe zatičemo da prenosimo njihove poruke i retko kada se trudimo da kritički promislimo o onome što nam se servira.

Mi, mladi, treba da budemo skloni progresivnijim i radikalnijim oblicima promišljanja o tome koliko nam je mir neophodan. Možda ću zvučati naivno, ali to je samo zato što se oni koji u našem regionu brane liberalnu demokratiju i pozitivni mir smatraju idealistima i kao neko ko nema dodira sa stvarnošću.

Drugi razlog zbog koga se čini da mladi nisu zainteresovani za dijalog jeste taj što su često slabo informisani, ponekad čak i svojevoljno i namerno. Dijalog se umnogome smatra teško razumljivim procesom koji se odvija odozgo-nadole, kao i procesom namenjenim isključivo političarima.

I transparentnost je problematična. Sporazumi se uvek potpisuju iza zatvorenih vrata, a da javnost nema nikakav uvid u kontekst sporazuma. Ovakvo stanje stvari i činjenica da se odluke drže pod katancem proces čine podložnim lošim tumačenjima i pogrešnim karakterizacijama.

To pogotovu dobija na značaju kada imamo u vidu veliku količinu dezinformacija o drugoj strani i o istorijskim dešavanjima. Svakako možemo da se saglasimo da su narativi koje koristimo da jedni druge opišemo ― duboko uznemirujući. Meni je vrlo zanimljivo da posmatram kako generacije rođene posle rata i dalje održavaju isti nivo mržnje.

Dok smo razgovarali, neko je spomenuo da ne možemo u javnosti pozitivno da govorimo o drugoj strani, jer ćemo u našem društvu zvučati kao izdajnici. Na primer, prijatelj koga sam upoznala na omladinskom kampu rekao mi je da, kada god se založi za mir i saradnju dveju država, odmah mu neko izrecituje patriotsku lekciju iz istorije.

Mladi često žive u izuzetno toksičnom okruženju i neprestano upijaju negativne narative o drugoj strani. Čovek treba samo da pogleda šta se nedavno desilo sa srpskom manekenkom koja je morala da napusti takmičenje za misice nakon što je napravila nekoliko kontroverznih fotografija sa svojim albanskim suparnicama.

Ovakvo okruženje nastaje u porodici, a nadograđuje se u školi i na univerzitetu. To je zato što naša generacija, čak i posle rata, umnožava mržnju jednih prema drugima; zaglavljeni smo u vihoru negativnih, pa čak i ekstremnih narativa, i ništa sem toga ne dopire do naših ušiju.

Čak i da neko uspe da pobegne iz ovog vrtloga koji nastaje u porodici, školi i krugu prijatelja, velika je mogućnost da će preko interneta da usvoji dezinformacije. Trenutno radim na projektu mapiranja ekstremističkih dezinformacija prisutnih na internetu; u sklopu projekta tragam za izvorima dezinformacija i ispitujem njihovu ciljnu grupu da bih identifikovala one koji su podložni radikalizaciji.

U istraživanju sam svakodnevno izložena uznemirujućim i alarmantnim trendovima kada je u pitanju postavljanje objava punih mržnje i vidim kako one dobijaju na značaju, posebno u kombinaciji sa pojedinim napetim političkim zbivanjima. Ove objave sadrže najodbonije moguće izraze i podstiču na mržnju i nasilje. Često su, bez ikakve sumnje, rasističkog karaktera i ne ostavljaju prostor za pomirenje i suočavanje sa prošlošću. Ono što me najviše pogađa jeste to što mi se čini da niko ovo ne smatra rasizmom.

Elitne igrarije

Još nešto oko čega smo se moji prijatelji i ja složili u našim razgovorima odnosi se na političke elite. Prema mišljenju mojih prijatelja Srba, politička elita je oličenje jednog od najvećih problema u dijalogu; s druge strane, meni se čini da moji kosovski prijatelji u većoj meri podržavaju aktuelnu elitu.

Moji prijatelji iz Srbije smatraju da njihova elita povremeno skreće pažnju na dijalog ― i to sa političkih skandala i unutrašnjih problema koji bi mogli da im nanesu štetu na republičkom nivou. Oni stvaraju nepovoljnu sliku o dijalogu dok ga predstavljaju narodu, jer javno iznose samo ono što birači žele da čuju. Tako se vraćamo na prvi problem koji sam spomenula: dezinformacije. Po tom pitanju, oni ne žele da dijalog priznaju kao potencijal za pomirenje, pa je tako ova retorika štetna po sam dijalog, kao i po ideju o pomirenju u očima mladih.

Aktuelna kosovska elita ima veliku podršku mladih i vrlo dopadljive lidere. Kao posledica toga, pojedini mladi se gotovo slepo saglašavaju sa svakom odlukom koju vlast donese u svakom procesu, pa tako i u diijalogu. Isto to važi i za situaciju kada im se elita ne dopada, kao što smo videli u ranijim primerima. Ovaj stepen kritičnosti nije povezan ni sa jednom određenom odlukom koliko je povezan sa osobom koja te odluke donosi.

Međutim, ako zanemarimo ove razlike, primetila sam da su moji prijatelji sa obe strane mogli da se saglase sa tvrdnjom da elite nikada mladima ne predočavaju prednosti dijaloga i ne angažuju ih u procesu pomirenja. Takvu priliku nude samo međunarodne organizacije i civilno društvo, i to posredstvom raznih događaja. Samim tim, broj ljudi uključenih u pomenute aktivnosti vrlo je mali u poređenju sa populacijom mladih iz obe zemlje.

Zahvaljujući ovim programima, mi bolje razumemo jedni druge, znamo kako da izađemo iz zone komfora i dovodimo u pitanje naše stavove i naš mentalitet. Prema tome, ove razmene i ovi programi pomažu učesnicima da uvide prednosti dijaloga koje elite nikada nisu reklamirale onako kako je to trebalo. Prosto treba kreirati platformu preko koje mladi mogu da se sastanu, razmene mišljenja, nauče kako da uvide sličnosti i oslobode prostor za usvajanje novih stavova. Većina ovih programa sadrži razne forme umetnosti kao načina da se pronađe zajednički jezik za iskazivanje zajedničkih interesa, što može poslužiti kao početna tačka za saradnju.

Da zaključimo. Iz ovih razgovora usvojila sam sasvim novu tačku gledišta s koje mogu da posmatram dijalog i njegove prednosti. Kao što mi je rekao neko ko živi u pograničnom području sa kosovske strane, “mirnodopsko i mirno okruženje u kom ne strahujemo da će sitni politički događaji narušiti mir ― to je vrlo značajno za naše mentalno zdravlje”.

O ovome često ne razmišljamo i ne uzimamo u obzir kada govorimo o dijalogu: Kako ovaj proces utiče na mentalno zdravlje našeg društva? Sigurna sam da se naše mentalno zdravlje naruši svaki put kada se desi neki događaj koji remeti mir i kada nastane strah da bi postojeće zbivanje moglo dovesti do nečeg mnogo goreg.

U okviru ciklusa Op-Edova “Kosovski kolektiv”

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.

Share:

Dea Fetiu

Dea Fetiu je istraživačica u Kosovskom centru za bezbednosne studije, gde pruža podršku brojnim istraživačkim projektima koji ispituju faktore koji stvaraju ranjivost na radikalizam. Pre toga, Dea je bila angažovana u Pokretu FOL kao i u Debatnom centru. Dea je studentkinja prava.

Share:

This site is registered on wpml.org as a development site.