Pogled iz Beograda: Političari vole krize

Slobodan Georgiev u autorskom tekstu traži odgovor na pitanje: Šta se dešava sa politikom prema južnoj srpskoj pokrajini u vreme trajanja pandemije?

Na prvi pogled, čini se da Kosovo nikada nije bilo dalje i da je „problem Kosova“ nestao pred naletom pandemije koja je ljude ostavila u kućama, zabrinute samo za svoj i za život svoje porodice. Kakvi sukobi, kakvi nemiri u danima kada se ne zna da li je bezbedno napustiti kuću, da li je bezbedno dodirnuti nešto u prodavnici ili na ulici, u danima kada se ljudi skalnjaju jedni od drugih plašeći se virusa.

Cinik bi mogao da kaže, eto, veća nevolja je ujedinila ljude i zaista moguće je da je pandemija mogla da kod Srba i Albanaca stvori neko zajedničko osećanje empatije, ali i da razvije neke stare stereotipe i animozitete.

U nedeljema kada se ceo svet zatvorio, niko nije pominjao „Kosovski problem“ i jedine vesti koje su dolazile sa Kosova bile su o broju pozitivnih na virus i o merama Vlade u borbi protiv njega.

Međutim, kako je došlo do „otvaranja“, kako su vesti o stanju u bolnicama počele da padaju pred nekim drugim, stare teme su bile otvorene i pokrenute, pa tako i budućnost odnosa Beograda i Prištine.

Nekoliko međunarodnih medija je ponovo pokrenulo tu temu, podsetilo na ideju podele teritorija koju su zastupali predsednici Taći i Vučić, dodajući novo gorivo u debatu o budućem statusu Kosova.

S druge strane, Priština je pred novim izborima i jasno je da će se čekati da se to okonča, baš kao i u Srbiji, pa da se onda, pretpostavlja se, uđe u finale na jesen i da se dođe do nekog sporazuma, onako kako o tome govori predstavnik Bele kuće ambasador Ričard Grenel.

Poruka iz SAD je: napravite sporazum i napravite ga što pre.

Ono što diskretno saopštavaju Beograd i Priština je njihova tačka preklapanja: izgleda da nikom nije stalo da do sporazuma dođe brzo. Hajde da se okončaju izbori, ako bude moguće da se sprovedu, hajde da sačekamo da budu formirane nove Vlade i Beogradu i Prištini, pa hajde nakon toga da vidimo gde smo ono stali i šta možemo da uradimo.

U međuvremenu, Priština je ukinula dodatne namete na srpsku robu i ako sada imamo situaciju da se „normalno trguje“ to je već relaksacija koja omogućava da se nekad u budućnosti vode razgovori koji možda mogu da dovedu do obostrano prihvatljivog rešenja.

Svi znaju da je Kosovo presudna karta u rukama svih koji učestvuju u ovom procesu: i za „strance“ i za domaće. Stranci drže kartu i njome uslovljavaju dalje procese: za Srbiju brže priključenje EU, za Kosovo viznu liberalizaciju i normalizaciju odnosa. Oni koji su na vlasti u Srbiji drže tu kartu jer je ona ključna za ostanak. Dok god stranci veruju da će ova garnitura da „reši“ problem – oni će imati njihovu podršku, a u isto vreme, čim se „problem reši“ ta podrška može da nestane.

Zato se vlast u Srbiji svodi na „pitanje Kosova“ i zato je „Kosovo srce Srbije“: sa njim u rukama, oni koji vladaju imaju mesto za stolom i njihova sposobnost da kupuju vreme i da odlažu rešavanje proporcionalna je sa mogućnošću da ostanu na vlasti.

Setimo se, Tadić je izgubio vlast kada nije hteo, zbog elementarnog ljudskog poštenja, da obeća brzo rešavanje tog „problema“. Nakon njega vlada režim koji je bio spreman da prihvati rizik, ali, takođe, vešto odlaže “konačni potpis“ jer mu je jasno da će tog dana „kada potpiše“ biti „faktor mira“, a već sledećeg će mu na sto biti stavljene sve svinjarije koje se dešavaju poslednjih osam godina i da je u takvim okolnostima ostanak na vlasti neizvestan.

U zbiru, onima koji su na vlasti, a to znaju građani sa obe strane administrativne linije, ne odgovara da se dođe do brzog rešenja. A kada rešenja nema, onda postoji kriza, a političari vole krize da bi pokazali da znaju njima da upravljaju. Kriza, razume se, ne stvara dobar ambijent za život i produžava agoniju normalnih ljudi. Siva zona, što svi dobro znaju, pogoduje kriminalcima svih vrsta i vera, dok „običan svet“ gleda kako da preživi i, ako može, da se negde skloni.

Takav red stvari nalaže ljudima da se zamisle i da prema tome donose svoje odluke i opredeljuju se: oni koji hoće da dođe do rešenja možda su oni koje želim da podržim, koji će možda napraviti da se mir uspostavi na pravi način. Oni koji to rešenje odlažu, oni koji samo kupuju vreme, rade to iz čistog političkog pragmatizma i zarad očuvanja vlasti.

Na kraju, svako će razmisliti i probati da za sebe i svoju porodicu donese najbolju odluku. Ponekad je važno da se vidi i ova, šira slika i da građani kažu ono što često međunarodni predstavnici ponavljaju u razgovoru sa medijima: „We are not naive“ – Mi nismo naivni, jasno nam je šta se dešava.

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 25.05.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/3daJBDf