Nova normalnost ili stara politika?

U tektonskim promenama koje su se desile na prevremenim izborima za Skupštinu Kosova, pre svega sjajnim rezultatom Samoopredeljenja Albina Kurtija, koje je preteklo DSK bivšeg premijera Ise Mustafe na drugom mestu, a vrlo verovatno i postalo pojedinačno najveća politička snaga u parlamentu, gotovo tiho i nezapaženo u kosovskom javnom mnjenju ispraćena je činjenica da su kosovski Srbi po prvi put u većem broju izašli na kosovske izbore, kako na jugu tako i na severu. I dok je pre samo tri godine, učešće kosovskih Srba na izborima za Skupštinu Kosova proteklo u napetoj atmosferi, sa puno nepravilnosti i pritisaka na inače rezervisane građane, da izađu i glasaju; na junskim izborima je na dan izbora sve proteklo veoma mirno, stvorivši prizor gotovo civilizovane monotonije. Kakve su implikacije učešća Srba na izborima, i zašto se činjenici da su Srbi u velikom broju izašli na izbore ne pridaje previše pažnje?

Masovni izlazak kosovskih Srba na izbore, odaje utisak neke nove “normalnosti”. Prizori gde građani na severu idu na glasanje, bez prevelikih žalbi, pre samo nekoliko godinu su izgledali gotovo nezamislivo. Uprkos tome što su birači pozivani da učestvuju na izborima od strane zvaničnog Beograda i predstavnika Srpske liste, ipak, podatak da je u većinski srpskim opštinama komparativno izašlo više glasača nego u albanskim opštinama, govori dovoljno sam po sebi. Izlaznost u srpskim sredinama je bila oko 45%, odnosno za 4% veća od ukupne izlaznosti na Kosovu, dok je samo u četiri opštine na severu, gde je u 2014 izašlo oko 22% birača, taj broj u 2017. iznosio 40%. Ukoliko je cilj briselskog dijaloga bio da facilitira integraciju kosovskih Srba u političko, pravni sistem, onda ovakav trend glasanja za centralne kosovske institucije može dati pozitivan utisak. Uprkos činjenici da su utvrđene brojne nepravilnosti, pre svega u kampanji koja se zasnivala na optužbama, zastrašivanjima  i pretnjama, Misija EU za praćenje izbora, i OEBS koji je dao tehničku podršku Centralnoj izbornoj komisiji, su u svojim izveštajima utvrdili da je na sam dan izbora integritet procesa bio gotovo u potpunosti očuvan. Takođe, uprkos utvrđenim pretnjama i nepravilnostima, ne treba prenebregnuti da kosovski Srbi imaju tendenciju da glasaju kako im zvanični Beograd nalaže, jer od Beograda u dobroj meri zavisi finansijsko-institucionalna podrška. Stoga, veoma dominantna pobeda Srpske liste, koju podržava Beograd, nije iznenađujuća. Bolje pripremljena nego 2014, sa najvećom logistikom i sredstvima, i donekle ozbiljnijim kandidatima na listi, Srpska lista je osvojila oko 90% glasova kosovskih Srba, i u odnosu na 2014. godinu skoro 10 000 glasova više. Ne treba zaboraviti, da je tada Srpska dobila gotovo 10 000 glasova iz Srbije, a da je sada taj broj znatno manji. Samim tim, nije pogrešno reći da se podrška koju uživa Srpska lista, pored Samoopredeljenja, može smatrati najvećim pobednikom ovih izbora.

Ipak, ovako velika izlaznost u srpskim sredinama ne bi trebalo da zavara, i da navede mnoge da tvrde da su kosovski Srbi prihvatili novu realnost, odnosno da se srpska zajednica u punom kapacitetu integrisala u kosovsko društvo. Upravo suprotno, čini se da su, podržani od strane Beograda, građani pre bili spremni da ne ponove pojedine greške iz prošlosti, i da uprkos tome što gaje ogromno nepoverenje prema političkom procesu, samim političkim predstavnicima, albanskoj političkoj eliti, njihovim namerama željama i htenjima, odlučili su da delegiraju svoje predstavnike koji će na neki način moći da utiču na procese koji se trenutno odigravaju. Odlučujuća pobeda koju je ostvarila Srpska lista je stavlja u situaciji da opušteno čeka da se albanske partije dogovore između sebe o formiranju Vlade, i da se onda, ukoliko ispregovara svoje uslove, priključi nekoj od koalicija. Međutim, Srpska se može naći između čekića i nakovnja u procesu formiranja vlade. Samo stvaranje Vlade nije tako izvesno, obzirom da je odluka Ustavnog suda iz 2014, dala previše prostora za slobodno tumačenje, po kojem je ostavljeno na diskreciji predsedniku da bira mandatara za sastav vlade. Postizborna kombinatorika je neizvesna, ne zna se ko će formirati Vladu, niti se zna da li će u njoj učestvovati predstavnici srpske zajednice. Postoji mogućnost da će se Vlada formira i bez Srpske liste što bi svakako bio korak unazad u procesu demokratizacije društva. Podsetimo da su predstavnici zajednica do sada uvek bili deo Vlade u Prištini.

Uprkos tome što je koalicija okupljena oko PDK-AAK i Nizme, takozvano “ratno krilo”, sa Ramušem Haradinajem kao kandidatom za premijera, osvojila najveći broj glasova, za sada izgleda da će njegovi pokušaji da okupi većinu od preko 60 poslanika ličiti na pokušaj osvajanja Everesta. Pojačana retorika oko hapšenja Haradinaja u Francuskoj po srpskoj optužnici i zahtev za izručenje Srbiji, unekoliko su doprineli zatezanju odnosa, pa i pretnji upućenih srpskoj zajednici od strane Ramuševog brata Dauta, da će nestati ako Ramuš bude izručen, nakon čega su organizacije civilnog društva iz Srpske zajednice pokrenule tužbu za govor mržnje. Kako je izborni rezultat ove koalicije, znatno umanjio šanse da Haradinaj postane premijer, tako je i Srpska lista postala aktivnija u kritikama Haradinaju, i naglašavanju da oni ne žele njega za premijera ističući da je svima jasno da njihov predsednik i premijer u Beogradu, a ne u Prištini. Haradinaj je ovih dana naglasio da on ne želi da nastavi pregovore sa Beogradom dok ona ne prizna nezavisnost Kosova, pozicija koja je neprihvatljiva kako za srpsku, a tako i za međunarodnu zajednicu.

Sa druge strane, dobra praksa u demokratskim društvima bi bila da druga najjača lista dobije mandat da formira parlamentarnu većinu ukoliko prva lista to ne uspe. U tom slučaju Samoopredeljenje Aljbina Kurtija bi trebalo da dobije šansu da sa koalicijom oko Demokratskog Saveza Kosova (DSK), i moguće manjinama, formira vladu. Videćemo kakav će stav Srpske liste biti po tom pitanju. Samoopredeljenje je poznato po veoma oštroj retorici prema Beogradu, kritici prema Briselskom sporazumu i pre svega Zajednici srpskih opština – ključnim stvarima na kojima se zasniva platforma Srpske liste za pregovore o formiranju nove Vlade. Ukoliko Samoopredeljenje donekle ublaži svoj stav, i pod uticajem međunarodne zajednice, smanji svoju negativnu retoriku prema pregovorima, takva saradnja bi bila moguća. Kod Samoopredeljenja su očigledne kozmetičke promene, u smislu retorike prema međunarodnoj zajednici, Velikoj Albaniji i korišćenju nacionalnih simbola. Ipak, njihova tvrdnja da žele dijalog sa Srbima sa Kosova, ali ne sa Beogradom, bi kod Srpske liste i ostalih srpskih predstavnika bila dočekana kao Damoklov mač, kojim Priština pokušava da ih odvoji od svog jedinog legitimnog zaštitnika. Samoopredeljenje nikada nije jasno reklo koje su to teme koje bi bile podrazumevane u tom dijalogu. Takođe, Samoopredeljenje predstavlja ogromnu promenu i nepoznanicu. Za razliku od pređašnjih političkih elita, koje su uz pravi pritisak uvek mogle da se povinuju zahtevima međunarodne zajednice, Samoopredeljenje osokoljeno podrškom, kao i malom mogućnošću da pritisak bude uspešan, predstavlja ogromnu nepoznanicu. Ono pre svega liči na jednu tvrdu ideološku dogmatsku partiju, kakve smo mogli da viđamo među ranim socijal-demokratama ili komunistima. Upravo zato, teško je odrediti kako bi se Samoopredeljenje ponelo prema pregovorima sa Beogradom. Sa druge stane, ne treba se iznenaditi ukoliko Samoopredeljenje, slično kao i Srpska Napredna Stranka (SNS) u Srbiji, koja je proistekla iz radikalne ideologije, postane najkonstruktivniji igrač za stolom.

Bilo kako bilo, Srpska lista će sigurno i u novoj vladi tražiti mesta koja se smatraju važnim za srpsku zajednicu, pre svega Ministarstva za lokalnu samoupravu, Ministarstvo za zajednice i povratak, kao i Kancelariju za zajednice pri kabinetu premijera. Učešće Srba u centralnim institucijama bi u ovom krugu moralo biti puno ozbiljnije, obzirom na broj osvojenih glasova, novi predstavnici bi morali da preuzmu veću odgovornost, i da se od iste ne kriju iza politike zvaničnog Beograda, kako bi odlučnije i aktivnije doprineli postizanju ciljeva iznesenih prilikom formiranja političke stanke “Građanska inicijativa Srpska Lista”. Ti ciljevi se pre svega ogledaju u formiranju Zajednice srpskih opština, rešavanju pitanja imovine, zaštite kulturnog nasleđa, pažljivi nastavak integracije uz ekonomski razvoj srpske zajednice, odnosno očuvanje finansijske izvesnosti koja u najvišoj meri zavisi od Beograda. Ovako velika pobeda Srpske liste daje dobar razlog Beogradu da sa velikim kredibilitetom nastavi dijalog i zahteva formiranje Zajednice srpskih opština, sprovođenje ustavnih odredbi koje se tiču zaštita zajednica, kao i druge “ustupke” poput pažljivog rešavanja slučaja Trepče. Beograd, ohrabren unutrašnjom političkom stabilnošću i činjenicom da međunarodna zajednica podržava politiku dijaloga, može biti predstavljen kao faktor stabilnosti u trenucima političkih previranja u Prištini, i da nastavi da zahteva ispunjenje onih delova Briselskog sporazuma koje predstavlja kao ključne za Srbe na Kosovu. To mu za pravo daju i partneri u Evropskoj uniji, kao i pojedine zapadne diplomate. Poslednji nacrti izveštaja Evropskog parlamenta za Kosovo i Srbiju jasno naglašavaju neophodnost osnivanja Zajednice srpskih opština, ali i mnogo dublju integraciju Srba u kosovsko društvo.

Naravno, zbog svega ovog, u narednom periodu treba biti dodatno oprezan. Ulazimo u vrelo političko leto u kojem su mnoga scenarija moguća. Uspesi koji su naizgled ostvareni briselskim sporazumima vrlo lako mogu da budu relativizovani i efekti umanjeni, neopreznim i neodmerenim izjavama, a ponekad i takmičenjem među albanskim partijama koja će biti tvrđa u svom odnosu prema Beogradu i kosovskim Srbima. Tu se nalazi i najveća opasnost da ovako posvađana prištinska politička elita, ponovo, a što je do sada korišćeno često, predstavi Srbe i Beograd kao jedan od ključnih faktora nestabilnosti i uzroka socijo-ekonomskih problema sa kojima se Kosovo susreće. To bi značilo vraćanje politike na staro. Ipak, ovoga puta bi im takav gambit mnogo teže prošao.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.