Ne znate šta rade NVO? Pa da se upoznamo…

Početkom juna meseca Nova društvena inicijativa predstavila je rezultate istraživanja “Organizacije civilnog društva u srpskoj zajednici na Kosovu: Između percepcija i prezentacija”, koji govore da 65% građana nije dovoljno ili uopšte upoznato sa radom organizacija civilnog društva. Rezultati me, nažalost, nisu iznenadili. Štaviše, građani koji među svojim prijateljima i poznanicima imaju osobe koje rade u organizacijama civilnog društva priznaju da nisu u potpunosti upoznati sa time šta date organizacije tačno rade. Ni ovo me nije iznenadilo jer realno mnogi od nas koji smo duže ili kraće deo organizacija civilnog društva ne možemo jasno “na srpskom ili narodskim rečnikom” da svojim prijateljima, porodici i građanima objasnimo čime se mi to bavimo, šta je naša uloga i zašto pokušavamo da ispravljamo “krive Drine”… a da dok ih ispravljamo, mi ih dodatno zakrivljujemo.  

Zašto je to tako? Pa zato što sa građanima komuniciramo endžioovskim-ovskim jezikom, pričamo o ciljevima, ačivmentima, gađamo se nekim terminima, sve nešto imamo za cilj, pa pokrećemo raznorazne projekte, percipiramo, anticipiramo, bavimo se dijalozima, javnim politikama, i tvrdimo da branimo interese građana. Jednom prilikom su mi drugari u kafani rekli – citiram na štrpčanskom “ma vi iz NVO se non stop prajte nešto pametni, i mešate u tuđe rabote”. I dok se prajmo pametni, i mešamo u tuđe rabote, nikako da građanima objasnimo da su organizacije civilnog društva ili nevladine organizacije formalno pravno isto što je i jedno udruženje šahista, ribolovaca, penzionera, i da se kao što se ribolovci zalažu za regulisanje ribolovačkih propisa, krivolova, poribljavanje reka i jezera, i mi se zalažemo za promenu nekih propisa i praksi. 

Možda da kažemo da se tuđe “rabote” tiču svih nas i da organizacije civilnog društva upravo zato i postoje, da kritički razmišljaju, ponude drugačije stavove, rešenja, propise i prakse. Evo ja mogu da im objasnim na primer, da mi pokušavamo da uvedemo praksu da svaki građanin i građanka ima pravo da svom gradonačelniku, odborniku, poslaniku kaže šta im je potrebno, odnosno da, na primer, ode do opštine i kaže “odličan vam je plan za uređenje reke, ali u ovom trenutku mislimo da divlje deponije ugrožavaju reke, vazduh i životnu sredinu, pa stoga predlažemo da plan prvo adresira problem divljih deponija, a da se sa uređenjem reke sačeka sledeća godina”. Ili da im objasnim da se zalažemo za dijalog između Albanaca i Srba zato što, šta god odlučili Vučić i Kurti, Bajden i Borelj, ili ko je god uključen u ovo rešenje kosovskog problema, mi ćemo sutra i dalje biti komšije.  

Zvuči jednostavno ali i nije. Nije jednostavno da vam neko veruje, a da ste “strani plaćenici, i domaći izdajnici, i daleko bilo, Soroševci”. Da se razumemo, organizacije u kojima radimo se finansiraju većinom iz međunarodnih fondova, ali i mi kao i svi, radimo za platu, učili smo fakultete i završavali mastere, učestvovali po seminarima, skupovima i mnogim događajima gde smo učili zanat ovog posla. Nismo domaći izdajnici, jer mi nemamo moć da o bilo čemu odlučujemo ili da nešto izdamo, ali isto nismo konformisti da govorimo samo ono što zadovoljava većinu ili se podudara njihovim stavovima.  

Nikako ne zaboravite da su pokreti i civilno društvo menjali svet oko nas na bolje, i da nije bilo pokreta sufražetkinja, žene danas možda ne bi imale pravo glasa, a da ne govorimo o ukidanju modernog ropstva i drugim stvarima koja se tiču osnovnih ljudskih prava. Domaći izdajnici nismo jer verovali ili ne, našim kolegama i koleginicama Albancima kažemo da nisu u pravu kad poriču činjenicu da je Manastir Dečani ugrožen. Veoma jasno i glasno u sred Prizrena, Prištine, Mitrovice kažemo da će Manastrir Dečani biti ugrožen sve dok vlasti u Prištini ne sprovedu odluku Ustavnog suda i upišu zemljište Manastira u katastar. Kažemo i to da je manastir ugrožen jer se dešavalo da se krši zakon i da se nekoliko puta pokušala izgradnja magistralnog puta u zaštićenoj zoni oko manastira. Ponavljamo i činjenicu da su objekti Srpske pravoslavne crkve nezaštićeni, i da su pod stalnom metom pljačkaša i vandala. Govorimo i to da ne sme da se desi da se napadači na srpskog momka u Gračanici slobodno odšetaju iz policijske stanice kao da su prošli na neobeleženom pešačkom prelazu.  

Godinama pričamo, dosadismo i bogu i ljudima, o nepoštovanju srpskog jezika, i tome da ako neko ode do katastra u Prištini, nailazi na problem jer niko ne komunicira na srpskom, da je sve ispisano na albanskom, da nema prevodioca, i da je veoma teško dobiti bilo koju uslugu u institucijama na maternjem jeziku. Bavimo se i temama koje su veoma bolne, i iznosimo stavove za koje mnogi misle da su “antisrpski”, “izdajnički” i “nepatriotski”. Jedan od takvih jeste i stav i da svi koji su činili ratne zločine, bez obzira na nacionalnu pripadnost, treba da odgovaraju pred zakonom, ili kada kažemo da se u srpskim opštinama na Kosovu krši zakon o jezicima i da albanski jezik nije dovoljno zastupljen, ili kada kažemo da ako se održi parada ponosa ne znači da su nečija druga ljudska, verska i druga prava ugrožena. Ako smo zbog toga izdajice onda okej.  

Istraživanje takođe navodi da građani nisu upoznati sa rezultatima rada organizacija civilnog društva, što dalje podstiče njihovo nepoverenje. Siguran sam da svaka organizacija civilnog društva može da se pohvali da su u svom polju delovanja na neki način poboljšali živote građana. Ja sam na primer ponosan na e-opštine, odnosno web portale, koji su unapredili komunikaciju građana i građanki i opština na severu Kosova. Ponosan sam na činjenicu da su isti ti portali dostupni na oba zvanična jezika. Ponosan na činjenicu da uspostavljamo platformu za učenje jezika zaposlenih u javnoj upravi pa će situacije kada odete na šalter u nekoj opštini gde vas niko ne razume biti sve ređe i ređe. Ponosan sam na to što sam bio deo programa koji je uticao na to da nacionalna frekvencija za medije na srpskom jeziku bude deo Ahtisarijevog plana. Možemo da diskutujemo o tome kako je ta odredba sprovedena u praksi, ali sama činjenica da smo uspeli da utičemo da se u Ahtisarijev plan uvrsti nacionalna pokrivenost jednog medija na srpskom jeziku jeste u tom trenutku bio uspeh. Uspeh je i to što je mnogo malih i srednjih preduzeća pokrenuto tako što su im nevladine organizacije pomagale u nabavci opreme, obukama u poslovanju, potražnji finansijskih sredstava i još mnogo toga. Uspeh je i to što su, u vreme kada nije bilo nikakvih kulturnih dešavanja, nevladine organizacije organizovale koncerte, likovne kolonije, umetničke događaje. Uspeh je to što kolege  iz jedne organizacije već duže vreme sprovode program prakse u opštinskim odeljenjima i strukturama za diplomce. Mnogi praktikanti posle prakse dobiju i posao.  

Svakako, ne zaboravite da promene nisu nešto što možete da vidite odmah, do njih treba doći i za iste se treba boriti. Mnoge organizacije su uspele da promene zakone, odredbe, uredbe i ti rezultati imaju mnogo pozitivnih uticaja na svakodnevne živote ljudi. Ali od pokušaja promene zakona, preko njegove stvarne primene, pa sve do pozitivnog uticaja tog zakona na naše živote tako da to osetimo, nekada prođe i nekoliko godina; što čini da često ne vidimo vrednost u radu organizacija civilnog društva jer se njegovi “plodovi kasno beru”. Naravno, ima i neuspeha, neuspešnih projekata, inicijativa i ideja, ima i toga da se pojave organizacije koje dobiju novac na jednom konkursu donatora, Vlade ili opštine i da za njih posle tog konkursa nikada ne čujete, ali to ne znači da su svi isti.   

Mogao bih da pišem do sutra o ovoj temi – a uz to sam i subjektivan – ali sam definitivno siguran da bi podrška građana bila vetar u leđa mnogim organizacijama civilnog društva da utiču na konkretne promene, da vrše pritisak na donosioce odluka, prikupe podatke, čuju probleme građana i sami se izbore sa pritiscima i problemima. Zato kada dobijete poziv da budete deo neke aktivnosti organizacija civilnog društva, uključite se, saslušajte, podelite svoje mišljenje, iskažite kritiku, kažite šta mislite i saslušajte šta mislimo; u tom dijalogu ćemo doći do ideja i rešenja koja bi mogla da promene stvari oko nas. Sećam se da mi je jedan učesnik seminara, osoba sa invaliditetom, koji mi je sada već prijatelj, rekao “Miloše, moj se život promenio 100% od kad ste me uključili u ovu inicijativu” – ako smo stvarno bar jednoj osobi promenili život, onda je to više nego dovoljno.  

Rezultate iste analize, za NSI su komentarisali i direktor RTV Mir iz Leposavića, Nenad Radosavljević i novinarka iz Gračanice, Milica Stojanović Kostić. Kako oni vide stavove građana o organizacijama civilnog društva pogledajte u videu na našem YouTube nalogu.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta OPEN koji sprovode Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS) u saradnji sa organizacijama Nova društvena inicijativa i Forum za razvoj i multietničku saradnju. Stavovi izraženi u ovoj publikaciji pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.