NAŠI, VAŠI, NJIHOVI

Probudio me je jak pucanj. Pošto živim u novoj, po evropskim standardima renoviranoj pešačkoj zoni u Mitrovici, koja se nalazi pored onog čuvenog, velelepnog mosta, momentalno sam istrčala na terasu, plašeći se najgoreg. Bila je to izborma noć puna tenzija. Vatromet- izgleda da se slavi. ,, Sine, jel to naši ili njihovi’’, pita moja prva komšinica ,,Naši, naši’’, odgovara komšija iz prizemlja. ,, A, šta slave? ”

Političari na Kosovu uspešno uspevaju da okupiraju pažnju javnosit uzbudljivim i nepredvidivim aktivnostima: pretnje, upadi, suzavci, protesti, napadi- inovativnost ne nedostaje. Granica prihvatljivog se pomera iz dana u dan dok građani pažljivo prate dobro režirane predstave  zaboravljajući mnogobrojne svakodnevne probleme. Razumljivo je da se u predizbornoj kampanji od iskusnih glumaca očekuje još više, a s’ obzirom na ograničeno trajanje čina, scene su nabijane emocijma i dramom, kako bi se postigao pravi efekat.  Oni ozbiljniji i iskusniji, koji poznaju najbolje reditelje regiona, priuštili su publici dugometražne psiho-trilere, na kojima bi i Alfred Hičkok pozavideo. Publika je prepoznala i nagradila trud i zalaganje. Eto povoda za slavlje, sa obe strane mosta.

Prvi put sam posetila Kosovo, i to Prištinu, 2013. godine. Bila sam smeštena u hotelu koji je predstavljao simbol jugoslovenskog gostoprimstva. Od starog sjaja i luksuza ostali su samo pokušaji radnika da sačuvaju ugled i radna mesta. Videvši moju ličnu kartu, recepcionar mi je sa oduševljenjem na srpskom ispričao istorijat hotela, pokazao stare slike zvaničnika koji su tu nekada odsedali, ali i svojih kolega i koleginica koji više nisu tu. Govorio mi je kako mu najviše nedostaje njegov prijatelj Radomir sa kojim je uvek pio kafu posle posla. Sada na tom hotelu stoji orgomna slika čoveka za koga se tvrdi da je Kosovo.

Tendencija da se Kosovo definiše što jednostavnije ne jenjava. Taman kad su međunarodni eksperti pomislili da je sve rešeno, neko se pobuni. Pa nova runda dijaloga, pa opet sve iznova. Jedni se pitaju šta više hoće Beograd drugi šta više traži Priština, a nekako svi zaboravljaju da pitaju šta žele ljudi. Oni koji na baš tom Kosovu žive.  Ali, oni su odavno navikli da se ništa ne pitaju, da u njihovo ime govore drugi. Njihovo je bilo da se prilagođavaju. Životu bez struje i vode, životu sa barikadama, životu bez barikada,  životu u ratu, životu u miru. I životu u konstantnom strahu od onih „drugih“.

U Mitrovicu sam stigla početkom 2016. godine. Tada sam imala samo jednu prijateljicu sa juga i jednu sa severa, te sam već prve večeri prešla most (onaj čuveni).  Tada sam apsolutno bila nesvesna ozbiljnosti ovakvog postupka. Stvorila sam “pometnju” onima koji su podelili, pa zavladali. Sama sam donela procenu bezbednosti, bez i najmanje konsultacije sa ekspertima. Ludost!

Malo svog ludila prenela sam i na ljude oko sebe. Tako sam zatekla moju „južnu” drugaricu kako ispija kafu sa svojim “severnim” prijateljima, na severnoj strani. Svi su držali lap-topove i koristili posao kao izgovor. Nepozvana sam se pridružila skupu i sa zadovoljstvom slušala kako uz sarkazam komentarišu najnovije izjave političara -uvredljive, nacionalističke komentare pune mržnje za koje se tvrdi da predstavljiju stavove ljudi na Kosovu.

Moji prijatelji su mladi. Odrastali su u vreme kada je Ibar već bio jasna granica odvajanja. Ljude sa ”druge” strane nisu poznavali. O njima su samo slušali kroz narative koji neodoljivo podsećaju na izjave gorepomenutih političara. I ja sam odrasla uz narative o Kosovu. Još pre nego što sam imala i najmanju predstavu o svetu u kome živim, znala sam da je Kosovo “krivo”- za bombardovanje, za nemaštinu, za izolaciju.  Meni je bilo krivo Kosovo, njima “oni drugi”, dok su pravi krivci zadovoljno trljali ruke.

A kako i ne bi? Rezultati izbora pokazali su da nemaju razloga za brigu. Postali su nedodirljivi, srećno zaštićeni u svojim paralelnim svetovima, lišeni briga i nemaštine običnih smrtnika. Odavno su izgubili dodir sa stvarnošću, a među narod siđu tek pred izbore kako bi se rukovali pred kamerama. Mišljenje javnog mnjenja ne ispituju, već nameću, ubeđujući nas da su naši interesi njihovi prioriteti.

Njima ne smeta loš prevod zakona, jer zakoni za njih ne važe. Ne znaju kako je čekati u redu za vizu, njihovi pasoši su diplomatski. Nemaju problema sa neefikasnim  sudstvom, njihovi sporovi se rešavaju preko noći. Ne plaše se nasilja, oni imaju lično obezbeđenje. Ne znaju kako je živeti u neizvesnosti i frustraciji – njihova budućnost je izvesna i svetla. Dokle god budu imali jasnog “krivca” na koga mogu da upere prst, dokle god se budu delili na “naše” i “njihove”, naši problemi neće biti njihovi.

Ne postoji magičan štapić koji će rešiti decenije razdora, predrasuda, mržnje i podele. Ne može bol i gnev da se izbriše i zaboravi.Ali, duboko verujem da  je moguće da moji prijatelji posećuju jedni druge bez straha od osude okoline. Verujem da zaslužuju da ih konačno čuju i da njihovi problemi postanu i problemi “njihovih” političara. I verujem da će tada biti moguće i da bivše kolege Radomir i Visar ponovo zajedno popiju kafu.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.