Kada „struktura“ uguši „agenciju“ – slučaj srpske zajednice na Kosovu

Dijalog, shvaćen kao alat za prevazilaženje problema između strana, prisutan je u odnosima Srbije i Kosova dugi niz godina. Pre ovog trenutnog formata – pregovora fasilitiranih od strane Evropske unije (2011-), imali smo manje uspešne „Bečke pregovore“ (2005-2007) i pregovore iz Rambujea (1999). Kao direktni ili indirektni produkt takvih razgovora, u kontekstu njihove (ne)uspešnosti, sledila je izmena faktičkog stanja na terenu. Međutim, dok je za rasplet okolnosti najveću odgovornost imala „međunarodna zajednica“ uključena u dijalog, te u ograničenom smislu i srpski i albanski predstavnici, zajednica kosovskih Srba je bila gotovo potpuno isključena iz procesa, a čak i kad načelno uključena, uticaj iste na krajnji ishod bio je nepostojeći. U tom smislu, institucionalna „struktura“ je nadvladavala „agenciju“ lokalnih aktera.

Elem, problem na relaciji „struktura“ – „agencija“, deo je opštepoznate debate u okviru socioloških studija. Primera radi, u „Pravilima sociološke metode“ (1895), francuski sociolog, Emil Dirkhem (Émile Durkheim) definiše “društvene činjenice”, osnovu strukture, kao „svaki način delovanja, „fiksiran“ ili ne, sposoban da vrši spoljašnji pritisak na individuu“.[1] S druge strane, Entoni Gidens (Anthony Gidens), u svom delu „Ustrojstvo društva“ (1984), istakao je da se „agencija“ odnosi „na događaje u kojima je individua izvršilac, u smislu da je individua mogla, u bilo kojoj fazi date sekvence ponašanja, postupiti drugačije“.[2] Simplifikujući navedene definicije u kontekstu naše studije slučaja, „struktura“ će biti shvaćena kroz institucionalne aranžmane, nametnute ili ispregovarane bez uključivanja/aktivnog konsultovanja zajednice kosovskih Srba, samim tim istoj odričući „agenciju“, odnosno mogućnost/sposobnost nezavisnog ili autonomnog odlučivanja.

Međutim, imajući u vidu da u praksi nikada nije prisutan idealtipski model prevlasti „strukture“ ili „agencije“, mnogi autori su saglasni da je najčešće u pitanju odnos interkonektivnosti ovih varijabli, u kojem „struktura“ u većoj ili manjoj meri ograničava „agenciju“ grupa ili individua. U tom smislu, kao što će biti u sledećoj sekciji ilustrovano, „agencija“ srpske zajednice na Kosovu gradualno je odricana „stezanjem“ strukturalnog obruča tokom godina.

Elem, završetkom oružanog sukoba na Kosovu (1999), uspostavljena je tzv. „privremena međunarodna uprava“ nad ovom teritorijom, što je uslovilo nezadovoljstvo i među pripadnicima srpske i albanske zajednice. „Rezolucijom 1244“ Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija formalno je zagarantovan teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije nad Kosovom, ali je u praksi srpska vlast izgubila svaku stvarnu kontrolu na terenu.[3] Istovremeno, „privremena međunarodna uprava“ omogućila je značajnu samoupravu albanskoj zajednici, ali nije jasno definisala put ka konačnom statusu Kosova, koji je albansko stanovništvo prihvatalo jedino u formi nezavisnosti.

Ubrzo je takvu percepciju prihvatila i „međunarodna zajednica“, pravdajući odluku referišući na princip „samoopredeljenja“. U tom smislu, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, u članu 1, naglašava da „na osnovu ovog prava, narodi (prim. aut.), slobodno definišu svoj politički status…“.[4]

Navedeni pristup inkorporiran je u kontekstu „Bečkih pregovora“ koji su rezultirali „Ahtisarijevim planom“.[5] Iako zvanični Beograd, a ni kosovski Srbi, isti nisu prihvatili, „međunarodna zajednica“ podržala je Kosovo u unilateralnom proglašenju nezavisnosti (2008). Dodatno, „Ahtisarijev plan“ kao obrazac institucionalnog dizajna nove države sadržao je izvesne provizije u kontekstu specijalnog statusa srpske zajednice na Kosovu, međutim, suština je da, navedeni aranžman nije bio podržan od strane lokalnog stanovništva, što je, na izvestan način, reflektovalo politiku „duplih standarda“ – percepcija je bila da za kosovske Srbe princip „samoopredeljenja“ ne važi. U tom smislu, pripadnicima srpske zajednice je nametnuta institucionalna „struktura“ kojoj su isti morali da se prilagode, istovremeno im odričući „agenciju“ ne uvažavajući njihovu viziju rešenja prilikom implementiranja unapred pripremljenog plana.

Kontinuitet ovakvog pristupa zadržan je i nakon „transfera“ pregovora u okvire Evropske unije. Elem, dok je tokom „Bečkih pregovora“ „struktura“ nametana od strane „međunarodne zajednice“, a implementirana putem vlasti u Prištini, ovoga puta je zvanični Beograd bio odgovoran za gotovo apsolutno gušenje „agencije“ kosovskih Srba, čime je sposobnost autonomnog donošenja odluka zajednice svedena na minimum, postavši samo pasivni recipijent odluka dogovorenih na nivou Dijaloga.

U tom smislu, eklatantan primer te prakse je oličen kroz integraciju srpske zajednice na severu u kosovski sistem, uključujući i participaciju na lokalnim izborima, kao rezultat Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, odnosno tzv. Briselskog sporazuma.[6] Prezentovan od strane fasilitatora Dijaloga kao simbol uspeha, kooperacije i normalizacije među stranama, sporazum je na terenu je implementiran izrazito nedemokratskim metodama. Žmureći ponovo na odreknutu „agenciju“ kosovskih Srba, istovremeno prihvatajući „saučesništvo“ u istoj, internacionalni akteri uključeni u Dijalog, omogućili su vlasti u Beogradu da, kao koncesiju za revnosnu implementaciju dogovora iz Dijaloga, uspostavi autokratski, monopartijski sistem u srpskim sredinama, koji će označiti početak terminalne faze gušenja „agencije“ kosovskih Srba.

Elem aktuelna „permanentna kriza“ na severu Kosova inicirala je razgradnju nekih ranije uspostavljenih „struktura“, formalno oslobađajući „agenciju“ srpske zajednice. Međutim, intenzitet gušenja autonomnog odlučivanja, ili bolje reći, mogućnosti uticaja na odluke usmerene na zajednicu, na način opisan ranije, uslovio je paralizu iste, reflektovanu kroz kolektivni osećaj rezigniranosti, a manifestovanu kroz opštu pasivnost i ravnodušnost. Igrajući tek ulogu recipijenta „strukturalnih“ fluktuacija na višim nivoima odlučivanja, kosovski Srbi su atrofirali kao autonomni subjekt, odnosno kao skup autonomnih subjekata.

U tom smislu, pasivnost je transformisana u želju za emigracijom. Sa kosovskim Srbima, čiji broj nezadrživo opada tokom opisanog perioda, odlazi i multietnički karakter Kosova. Ukoliko se navedeni trend želi zaustaviti, srpskoj zajednici mora biti omogućeno odlučivanje o sopstvenoj sudbini, jer u suštini, želja za emigracijom je zapravo želja za „agencijom“. Međutim, čak i ukoliko te stege u nekom narednom periodu budu potpuno ukinute, biće potrebno mnogo vremena da se zajednica ponovo aktivira. A za zajednicu koja je svakim danom sve manja i manja, vremena nema mnogo.

[1] Émile Durkheim, The Rules of Sociological Method, trans. W. D. Halls (New York: Free Press, 1982), 50.

[2] Anthony Gidens, The Constitution of Society: Outline of the Theory of Structuration (Berkeley, University of California Press, 1984), 9.

[3] United Nations Security Council, Resolution 1244 (1999), S/RES/1244, adopted June 10, 1999, https://undocs.org/S/RES/1244(1999)

[4] International Covenant on Civil and Political Rights: United Nations, “International Covenant on Civil and Political Rights,” 16 December 1966, https://www.ohchr.org/en/instruments-mechanisms/international-human-rights-instruments/international-covenant-civil-and-political-rights

[5] United Nations, Comprehensive Proposal for the Kosovo Status Settlement, S/2007/168/Add.1, submitted by Martti Ahtisaari, March 26, 2007, https://undocs.org/S/2007/168/Add.1

[6] European Union, First Agreement of Principles Governing the Normalisation of Relations, April 19, 2013, https://eeas.europa.eu/sites/default/files/brussels_agreement.pdf