DO MIRA SE NE DOLAZI TAKO

Rat je jedna od najgorih stvari koje čovek može da oseti na svojoj koži. Doživeo sam ga 1999. godine, i bez obzira što sam postao raseljeno lice i imao teške trenutke, mislio da sam kroz rat prošao lako. Imao sam tek 17 godina, i kao i svaki tinejdžer koga su roditelji štitili od realnosti, više sam brinuo o svemu osim o njemu. O ratu. Posledice rata su me kasnije dočekale i pratile u stopu, i iako su bile teške, valjda živeći na Kosovu sam shvatao to kao nešto “normalno”. Ovih dana se nalazim na Poljsko – Ukrajinskoj granici, i sreo sam ogroman broj ljudi koji beže od rata, napuštaju svoje porodice, domove, posao i život i odlaze u nepoznato. Video sam bolesne, stare, decu, povređene koji su evakuisani iz ratnog područja. I tek sada shvatam da sam prošao sam kroz sve to – osećaj nemoći, poniženja, gubitka doma, tugu i strah. Tek sada shvatam brojne posledice koje rat ima na ljude. I tek sada shvatam strah i paniku koja se lako budi u ljudima kada im vratiš te slike na oči, kada im vratiš strah i neizvesnost, nešto što je olako postalo svakodnevna politika na Kosovu. Jer iako živimo u miru – ili možda bolje rečeno, u odsustvu rata – taj “mir” na Kosovu u stvari je ranjiv i krhak i može olako da nam bude oduzet zarad svetske, regionalne, pa i lokalne politike.

Zabrinutost zbog ratnih dejstava u Ukrajini i posledica koje mogu imati na ceo svet, pa i na proces dijaloga Beograda i Prištine, nije neopravdana. Ovakvo stanje u Ukrajini i narušenost međunarodnih odnosa, nažalost, nisu pokrenuli bilo kakvo kritičko razmišljanje političkih elita na Kosovu o tome da je svaki dialog, razgovor i saradnja ka pronalaženju rešenja upravo ono što je potrebno za održavanje i osnaživanje tog mira. Čini mi se da Kosovo, Srbija, ali i sve zemlje Zapadnog Balkana ova kriza nije osvestila da sve građane, političke partije, aktiviste, ali i međunarodnu zajednicu ubede da su mir, saradnja i stabilnost nešto za šta se borimo i što stvarno želimo. Brine me to što mogu da vidim da se o zajedničkom pristupu i ne razmišlja, već samo o indivudalnim dobitima i interesima, bilo da je u pitanju pojedinac, partija ili država. Voleo bih da vidim da nosioci vlasti na Kosovu, u Srbiji, Albaniji, BiH, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji zajedno zatraže od EU da proces integracija ka Evropskoj Uniji bude perspektivniji, efikasniji, brži i otvoreniji. Da pokažu da njihovi potezi, stavovi i ambicije dolaze iz brige za sve ljude koji žive u njihovim zemljama i regionu, za ekonomski i demokratski razvoj, za osnaživanje mira i saradnje. Nasuprot tome imamo neodgovornost, izjave i postupke političkih elita na Kosovu koje kreiraju narative koje nas vraćaju korak unazad onda kad smo pomislili da smo napravili i neki korad unapred. Vlasti na Kosovu se nisu libile da agresiju Rusije na Ukrajinu iskoriste za stvaranje narativa o tome kako je Kosovo u opasnosti od mogućeg vojnog napada Srbije. Kosovski parlament je čak i usvojio rezoluciju kojom poziva Vladu na pokretanje pregovora o članstvu u NATO-u i EU, pod izgovorom straha i ugrožene bezbednosti. Štaviše, Kosovski mediji su dodatno podgrevali situaciju i bez ikakvog kritičkog stava izveštavali o situaciji u Ukrajini i njenom potencijalnom političkobezbedonosnom uticaju na Kosovo, i tako pomogli da kosovsko društvo bude dodatno zastrašeno imaginarnom vojnom intervencijom Srbije. Takođe imam utisak da tendencija političkih elita na Kosovu da se društvo polarizuje po etničkim linijama postaje “modus operandi” koji se svesno koristi za dobijanje političkih poena čak i u trenucima kada se Evropa suočava sa najvećim bezbodnosno, socioekonomskim i političkim izazovom posle drugog svetskog rata.

To sve ima poslediće na odnose ljudi, jer već postoje nagoveštaji da se stvorio strah kosovskih Albanaca da putuju kroz ili u centralnu Srbiju, sarađuju sa biznisima iz Srbije, pa čak i komuniciraju sa prijateljima ili članovima porodice koji žive u Srbiji. Zabrinutost građana je sasvim razumljiva jer ako vam nosioci vlasti svakodnevno govore da Srbija želi da sprovede invaziju na Kosovo onda se otvara pitanje da li je bezbedno otići do Beograda, Niša ili Leskovca ili da li je bezbedno natočiti gorivo na benzinskoj pumpi pri tranzitu kroz Srbiju. Sa druge strane, zbog takvog narativa Srbi na Kosovu mogu ponovo da budu meta međuetničkih incidenata koji, iako ne prestaju godinama unazad, uvek eskaliraju u broju i intenzitetu kada se koriste narativi o navodnom vojno-političko-ekonomskom uticaju Srbije na Kosovo. Uz sve to, Srbima je danas, posle 20 godina, zabranjeno da glasaju na izborima u centralnoj Srbiji, bez obzira na dosadašnju praksu da se organizuju izbori na Kosovu, kako bi Srbi, kao i svi drugi građani, mogli da učestvujuju na izborima Republike Srbije. Ta odluka je opet propuštena lekcija iz prošlosti jer nam iskustvo govori da su bilo kakvi pritisci, zabrane ili primoravanja uvek dovodili do konflikta, nestabilnosti i daljeg nepoverenja. Ono što znam je da se kosovski Srbi osećaju poniženo i nemoćno jer im neko sada oduzima pravo da glasaju koje su koliko tek za prošle izbore imali. Srbi su dovedeni u situaciju da razmišljaju o povlačenju iz kosovskih institucija što bi ultimativno značilo dezintegraciju Srba iz političkog i društveno-ekonomskog života na Kosovu.

Sve ovo nameće brojna pitanja: Da li je nešto naučeno iz prethodnih konflikata? Da li je mir nešto ka čemu se teži bez obzira na politička neslaganja? Da li se do mira dolazi dijalogom u atmosferi straha, netrpeljivosti, optuživanja i pretnji? Odgovore nemam, ali znam da posle iskustva ovde, na granici Poljske i Ukrajine, ne želim da se ikada bilo ko na Kosovu ponovo nađe u situaciji da izgubi člana porodice, dom i mir.

Mišljenja i stavovi izraženi u ovoj publikaciji ne odražavaju neophodno zvanične stavove Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD, kao ni Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji, niti InTER-a.

Ovaj Op-ed je prvobitno napisan u okviru projekta „Podrška praćenju dijaloga Beograda i Prištine” koji realizuje InTER uz finansijsku podršku Ambasade Kraljevine Norveške (Embassy of Norway) i Balkanskog fonda za demokratiju (Balkan Trust for Democracy)