Da li nas je zaista lakše naoružati, nego zaštiti?

Poražavajuće je ovo pitanje koje žene na Kosovu poslednjih dana sebi postavljaju. Ova misao ne samo da je poslednji stepenik očaja u društvu u kojem su žene mltretirane, silovane, prebijane i kao vrhunac beščaša ubijane, već i ozbiljan signal o apsolutnom nefunkcionisanju i odgovornosti sistema koji ne želi da zaštiti ženu.

Pred žene se danas stavljaju dve mogućnosti: da ćute i trpe dok ne budu ubijene ili da se pobune, prijave nasilje i ponovo budu ubijene u, recimo, Centru za socijalni rad, na ulici, u svom domu. Pitate se: pa kakva je ta mogućnost? Jasno vam je da je izbor sveden na ništa, jer je i sama kaznena politika jedno veliko ništa.

Poslednjih mesec dana svedoci smo dva femisida koja su se na Kosovu dogodila u razmaku od samo 5 dana. Zastrašujući primeri se nastavljaju. U Gračanici se nasilje nad ženama u lokalima snima, objavljuje na društvenim mrežama, a porodično nasilje pominje samo u privatnim razgovorima. Meni su samo poznata tri takva slučaja, za koje odgovorno tvrdim da su sve učestalija, ali šta radi policija i sistem?

Zakonske regulative su na Kosovu toliko loše što se tiče pitanja zaštite žena, da me je malo i sramota kao osobu sa dignitetom da o tome pišem. Jer ja kao Milica sutra mogu biti pretučena, slučaj prijaviti policiji u Gračanici i nadati se da posle 48 sati, nasilnik ne počini još gore krivično delo. Da, mogu samo da se nadam, jer papirom na kojem piše da mu je zabranjen prilaz mogu samo da mašem dok njegova bolesna osveta uzima danak. Kako sam ja tako obespravljena, žena koja pre svega želi da živi, radi i podiže svoje dete, slobodna da to i učinim?

Sloboda žene u današnjem društvu ali i kroz zakone apsolutno je irelevantna ako preko puta nje stoji muškarac.

Frapantan mi je jedan primer iz sudnice na Kosovu, koji takođe čujem u razgovoru sa ljudima koji su upućeni, kada optuženi za nasilje nad ženom sudiji kaže: Ali niste me razumeli, ja sam tukao SVOJU ženu! Dakle, sud je po njegovim shvatanjima pogrešio, jer njegova žena je njegovo vlasništvo, ne ljudsko biće koje uživa jednaka prava.

Mislim da tu leži poraz sistema, društva i muškaraca. U pojimanju žene, njene vrednosti i značaja, njenih funkcija i namene.

A onda svi lečimo posledice. Ako ih je ikada moguće izlečiti. Jer kako se leči dete koje nakon ubistva majke od strane oca završi u domu za nezbrinutu decu, hraniteljsku porodicu. Kako se uopšte leči dete koje ceo život nosi teret svog bolesnog oca, sredine koja konstantno upire prstom, dete koje je raslo bez majčine ljubavi i brige. Kako izlečiti dete?

Kako se leče roditelji koji su ostali bez ćerke? Kako se uopšte bol umanjuje kada vam neko na svirep i životinjski način oduzme ono što ste voleli više od sebe, dali joj život, učili je sreći i ljubavi? Kako se leči majka?

Ne može, neizlečive su poslednice, a one značajno utiču na društvo, na našu svest na poimanje dobrote na toleranciju i međusobno poštovanje!

Razumem, kritika bez predloga je neosnovano nabrajanje problema, zato postoje mogućnosti koje su pred nama a koje i dalje niko ne uzima u obzir. Zato hajde da razmislimo o sledećem scenariju.

Kada bi prvo na prijavu počinjenog nasilja, nasilnik bio zatvoren do kraja sudskog procesa, do izricanja presude. Možda da zamislimo i da kazne za nasilje nad ženama nisu više novčane nego kazne zatvora.

Jer strašna je činjenica koju kao statistički podatak navodi RSE, na osnovu podataka dobijenih iz relevantnih institucija je da je „98 posto optuženih za porodično nasilje kažnjeno, na primer novčano, samo 11 posto osuđeno je na zatvorsku kaznu“.

Ako pogledamo trenutnu kaznenu politiku saobraćajne policije, užasno je da ćete „lakše proći“ ako pretučete ženu nego ako ne vežete pojas više puta. Jer pretnja prema učesnicima u saobraćaju, veća je nego pretnja ženama.

Poslednja odluka suda o kažnjavanju silovatelja jedanaeastogodišnje devojčice takođe pokazuje da su Zakoni humaniji prema nasilnicima nego prema žrtvama, ako su one ženskog pola.

Posledice loše utemeljenih postulata u vaspitanju nelečive su. Zato je od presudne važnosti da se kao društvo probudimo i delujemo u pravom smeru, a to je pre svega na mlade, decu, porodicu. Kako? Konkretno uvesti kao obavezan predmet u školi rodnu ravnopravnost, toleranciju, poštovanje. Učiti decu odmalena lepoti raznolikosti u svakom smislu. Osvestiti roditelje da njihovi pogrešni načini vaspitanja mogu samo da dovedu do kraha i njihovog deteta. Osnaživati devojčice ali i dečake u smislu međusobnog poštovanja.

Ako se ne probudimo iz ovog svakodnevnog šablona bezciljnog pobrojavanja žrtava, nećemo odmaći daleko. Statistika je važna, prepoznavanje femicida je važno, da nas samo probudi da počnemo da delujemo.

Drage moje mame, zamislite situaciju u kojoj bi vaš sin ubio svoju devojku ili suprugu, vaše unuče? Odvratan je osećaj jel da? E zato ste vi tu, da vas ova misao proganja svakoga dana dok ga učite kako se ponaša prema devojčicama u okruženju, u školi, sutra prema ženama na poslu, u emotivnim vezama , na ulici, u braku.

Drage mame devojčica, i vi zamislite situaciju u kojoj vam neki zet ubija ćerku, tuče je, maltretira, a ona , jer ste je vi tako učile ne sme to da kaže, jer ste je tako učile ne sme da vam se vrati. Jeste li spremne da živite sa tim? Znam da niste. Zato je nemojte učiti da pogne glavu na sve što joj muškarci u njenom okruženju zapovede.

Svi moramo da budemo odgovorni, i mi kao pojedinci, društvo, aktivisti, civilni sektor, jer sistem će se promeniti onda kada se mi budemo promenili, u suprotnom nastavićemo da u privatnim razgovorima tešimo sestre, prijateljice, da se odvaže da odu od nasilnika uz strašnu misao o mogućim scenarijima koji joj se posle prijave mogu dogoditi.

Zato, nemoj da ćutiš!

Progovori i zaštiti žene onda kada to možeš!

Ovaj sadržaj je finansiran preko granta Američke ambasade u Prištini. Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke sadržane ovde pripadaju autoru(ima) i ne izražavaju neophodno stavove State Departmenta.

Nova društvena inicijativa u partnerstvu sa Alternativnom.