adobe indesign cs6 installer free free download minecraft 1.5.2 free windows free pixelmator free free game pc plant vs zombie full version gratis what is adobe muse cc 2018 free crack adobe captivate 9 free download windows sp3 pack free windows server 2016 standard to datacenter free

Прихватање неприхватљивог

Прихватање неприхватљивог
24/08/2017

Дуго сам водила унутрашњу борбу да ли желим да користим родно сензитиван језик; не због тога што мислим да исти деградира родне улоге или да није милозвучан, већ зато што језичка родна подела препознаје само два рода, док се људи препознају у много више. Моји ставови иако нису увек подржани, готово никада нису оспоравани, јер се не могу олако сврстати под уобичајене кривце попут шовинизма, сексизма и других изма. Свој повлашћену улогу да изнесем овај и сличне ставове у друштву у коме се крећем сам схватила тек пре пар вечери, када се повео разговор на дату тему – родно сензитивног језика – где је један од пријатеља изнео дијаметрално супротно мишљење у односну на оно што остатак присутних мисли. Без много простора за образложење својих ставова, особа је вербално сатерана у ћошак и стављена на стуб срама због својих ”непрогресивних” ставова. Разлози и размишљања дате особе су одједном постали небитни јер се нису уклапали са разлозима и размишљањима других; нешто попут онога када се ”ми прогресивни” жалимо да нам ”непрогресивни” не дају да дођемо до речи, папира или слике. Након што сам стала у одбрану ”девијантног” пријатеља, суочила сам се са сличним третманом, где је напад био усмерен на мене као активистикињу и боркињу за људска права, јер очигледно то смем да буде само када су права права у питању.

Све то ме је навело да се запитам да ли и колико дајемо шансу различитостима да допру до нас. Често се у послу, али и приватном животу, што из добре намере, што из комфора, окружимо истомишљеницима који ни на који начин не угрожавају оно што јесмо – ставове које имамо, идеале којима тежимо и будућност у коју верујемо. Самом тим заборавим да је свет пун разноликости које на директан или индиректан начин утичу на нас, и које као такве завредњују много више пажње но што имамо тенденцију да им поклањамо. Недавањем простора особи да изнесе своје ставове о родно сензитивном језику не чини да његови ставови престају да постоје; једино што чини јесте да престају да буду познати теби који желиш да их мењаш, што је први корак у (даљем) међусобном удаљавању. Шта више, то буди гнев код особе која је сатерана у ћошак и одбијање да ти икада више пружи могућност да му представиш свој (другачији) поглед на свет, јер зашто би – ни ти њему то ниси дозволио. И тако сами, ушушкани у своје мехуре од сапунице, имамо слуха само за сопствени језик и мисао, док је сваки други немушти.

Сличан дискурс прихватљивог и неприхватљивог се пренео у (или дошао из) политички и јавни простор, где представници политичких партија, међународне заједнице и цивилног сектора пажљиво бирају сваку реч приликом званичног и незваничног давања вербалне или писане изјаве. Идејно, овакав приступ даје основу јавном простору да се унутар истог буде пристојан и умерен, што је веома важно, обзиром да учесници уживају пуну пажњу јавности и да њихове речи имају утицај на ту исту јавност. Међутим проблем настаје када се пристојност и умереност преточе у празнину и ехо. Дапаче, то је једним делом и коришћење ”рупе”, у коју често сви упаднемо, али и једним, много опаснијим, делом, страх од осуде и одбацивања, где се једна погрешно употребљена реч неретко плаћа више но сто исправно употребљених. У таквим тренуцима истина долази на друго место, јер страх за лични опстанак преузима све остале. То се најјасније види на примеру дијалога који воде Београд и Приштина где су изјаве представника две стране неретко празног садржаја, али пуне добро изабраних речи. Те речи можда не говоре много, или ништа, али указују на много; указују да постоји страх политичких представника да суоче своју публику са реалношћу и кажу истину, јер се плаше да могу бити сатерани у ћошак и стављени на стуб срама, као онај мој пријатељ ономад, због изговарања речи које нико не жели да чује. И тако од жеље да живимо у исправном, ми живимо у испраном свету, где су речи и језик сведени на прихватљиве и неприхватљиве, а не на истините и лажне, и где пристајемо да живимо отуђени од сазнања где живимо, све док у позадини свира музика.

 

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Share:

Dina Milovanović

Dina Milovanović je predsednica Upravnog odbora Nove društvene inicijative. Dina ima master diplomu Javnih politika sa Državnog univerziteta u Oregonu (OSU) i master iz Etnologije i antropologije sa Univerziteta u Beogradu. Pre toga, Dina je radila kao istraživačica i konsultantkinja za civilno društvo i međunarodne organizacije na projektima vezanim za javne politike, politiku, ljudska prava, prava zajednica i društvenu uključenost, između ostalog. Dina je često objavljivana istraživačica sa preko petnaest naslova, uključujući nezavisne i redigovane publikacije. Tokom studija na OSU-u Dina je od Predsedničke komisije dobila nagradu za žene u nauci (2018.) i radila je kao facilitatorka programa za grupu Žene u politici. U 2015. Dina je dobila nagradu za najbolji master rad u oblasti etnologije i antropologije.

Share:

This site is registered on wpml.org as a development site.