Животињска фарма

Ја сам размажена. Не знам када и како сам то постала, али знам да сам размажена. И то не као ”дете својих родитеља”, нити као студенткиња из провинције, већ као припадница цивилног друштва, илити невладиних организација. Размажена сам јер могу да радим оно што волим, размажена сам јер имам произвољно радно време и одморе, и надасве, размажена сам јер мислим да сам “боља“ од вас. Ох, тако сам “боља“ од вас да не знам одакле да почнем. Имам завршен мастер као једна од студената генерације и радим на другом мастеру у иностранству са пуном стипендијом; либерална сам, док сте ви конзервативни и примитивни; вегетаријанска сам, док ви једете мртве животиње; атеиста сам, док ви мислите да на небу постоји неки имагинарни лик који је ту да донесе ултимативну правду (где ћете, да се не лажемо, ионако ви да извучете дебљи крај). Звучи ли вам ово познато? Звучи ли вам као гомила ”трећесектораша” који мисле да су много “бољи“ од вас док вам причају како су они ту због вас и како су њихови интереси ваши интереси?

Када сам почела да радим за невладине организације, кренула сам са наивно имагинарно-идеалистичком сликом у глави да су сви само на мене чекали да спасим свет. Добро, можда не цео свет, али бар овај наш мали, балкански. Пет година касније, схватила сам да је такозвани трећи сектор једнако прљав као и сваки други, а највише као онај за чију се опозицију представља – политички. И то не само због унутрашњих начина деловања и рада, већ због лажног представљања на основу ког гради имиџ и на основу ког касније потражује, и добија, значајан социо-политички утицај.

Представници цивилног друштва често јавно износе ставове са којима се већина грађана тешко може поистоветити или чак разумети. Причамо о томе да су потребне промене, пре свега у виду помирења заједница, и да су ”људи које чекамо ми”, а сасвим случајно убацимо по који националистички став где решавамо прошлост тако што квантификујем оно најинтимније – људске емоције, бројањем жртава, или говоримо другима да су саможиви. Причамо о томе да подржавамо ЛГБТ заједницу и њихово право на брак и на децу, а у приватним разговорима нам промакне ”само да моје дете није ТО.” Говоримо о верској толеранцији, а уринирамо по ”туђим” светињама и подсмевамо се ”туђим” религијским праксама попут исхране или начина одевања. Кажемо да се боримо за људска права, а заправо се боримо са права Срба/Албанаца, док нас остале заједнице не занимају, јер нису ”ми”.

Тако лицемерни и дволични ми и даље очекујемо да доведемо заједнице које ”представљамо” до места на које ни ми сами нисмо стигли. До места истине. До места прихватања стварног, а не имагинарног себе. Оног имагинарног прилагођеног и обликованог према очекивањима других – образовног система, цивилног сектора, међународне заједнице – који је толико добро одиграо улогу, да се маска готово не примећује. Јер ти оголели, искрени ми, нисмо ништа бољи од оголелих и искрених вас, и шта нам онда даје за право да баш ми будемо ти који ће вас просветлити и извести на пут праштања, толеранције и љубави? Право ћемо добити једино тако што ћемо уместо да лажемо и себе и вас да смо бољи, да признамо да није тако, да изађемо из улоге свезнајућег наратора који балканизује самог себе, и да вам затражимо руку да заједно пронађемо пут из мрака.

*

ПС: Овим текстом не желим да кажем да су све невладине организације, или сви пројекти невладиних организација ”промашена инвестиција”, већ осећам потребу да продрмам себе, односно нас, јер само тако можемо да се вратимо оним идеалима и вредностима због који смо и почели да се бавимо овим послом.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.