Od zaloga do učesnika: Bošnjaci i normalizacija odnosa između Kosova i Srbije

Pre više od deset godina, dijalog između Kosova i Srbije u Briselu je predstavljan kao put ka normalizaciji, kao most koji će povezivati budućnost dve zemlje na novim osnovama. Međutim, dok se pažnja gotovo isključivo fokusirala na albansko-srpske odnose, glasovi drugih zajednica – poput Bošnjaka – ostali su u seni. Oni nikada nisu pozvani za sto. Oni se ne spominju ni u jednom sporazumu. Ali svaki sporazum tiče se i njih.

Bošnjaci su treća najveća zajednica na Kosovu. Žive u svim delovima zemlje od Prizrena do Severne Mitrovice. Pa ipak, u političkom diskursu, u procesima donošenja odluka i posebno u okviru dijaloga, oni ne postoje. Oni su nevidljivi.

Kada dijalog stane, kao što to često biva, male zajednice snažnije osećaju posledice. Institucije se blokiraju. Javne usluge ne funkcionišu. Vlada ne uspeva do dopre tamo gde treba. Na severu Kosova, nekad je živelo nekoliko hiljada Bošnjaka, danas je ostao samo deo te populacije.

Ukoliko se formira nova institucionalna struktura, kao što je Zajednica opština sa srpskom većinom, postavlja se legitimno pitanje: šta biva sa Bošnjacima koji žive u tim opštinama? Ko će njih predstavljati? Ko će štititi njihova prava u mehanizmu koji ih nije uključio od samog početka?

Štaviše, osećaj isključenosti usadio je apatiju i nevericu. Mnogo Bošnjaka više ne vidi smisao ni u glasanju, ni u institucijama, ni u političkim obećanjima. Mladi odlaze jer ne vide budućnost u sistemu koji ih ne poznaje. I to nije samo gubitak za njih, to je gubitak za celo Kosovo.

Država Kosovo je izgrađena na principima jednakosti, pluralizma i inkluzije. Ponosno je na svoj multietnički identitet. Ali taj identitet ne može ostati samo u ustavnim dokumentima ili diplomatskim brošurama. Potrebno ga je prevesti u stvarnu akciju. U jednakim mogućnostima. U aktivnoj zastupljenosti u ključnim procesima, uključujući dijalog sa Srbijom.

Vreme je da se čuje glas Bošnjaka. Ne radi politike ravnoteže, već radi pravednosti. Dijalog ne može biti potpun bez onih koji svakodnevno žive svoju stvarnost. Sporazumi koji utiču na živote malih zajednica ne mogu se postići bez njihovog prisustva i saglasnosti. Što se tiče pitanja vezanih za obrazovanje, lokalnu samoupravu, javne usluge ili jezička i kulturna prava, Bočnjaci bi trebali biti za stolom, a ne na njegovim marginama.

Bošnjaci ne traže usluge. Ne traže poseban tretman. Oni traže nešto jednostavnije – da se uključe. Da se čuju. Da se tretiraju kao sastavni deo države koju nazivaju domom. I to nije samo njihova stvar. To je pitanje demokratije na Kosovu.

Dugoročni mir i stabilnost ne mogu se graditi na bilateralnim sporazumima, dok se cele zajednice osećaju nevidljivima. Demokratija ne može funkcionisati ako nije inkluzivna. Zastupanje ne može biti legitimno ako je selektivno. Ako Kosovo želi da bude evropska država, mora da dokaže da je i država svakog građanina bez obzira.

Bošnjaci nisu zalog dijaloga. Oni su državljani Republike Kosovo. I vreme je da zauzmu svoje mesto na stolovima gde se odlučuje o budućnosti zemlje. Bez svih njih, ova zemlja ne može izgraditi pravednu, pravičnu i zajedničku budućnost.

Ova publikacija je omogućena u okviru projekta „Dijalog, rešenje, budućnost“, uz podršku Ministarstva vanjskih poslova Savezne Republike Nemačke, koji sprovode Nova socijalna inicijativa (NSI) i Institut za socijalnu politiku Musine Kokalari. Sadržaj ne odražava nužno stavove Ministarstva vanjskih poslova Savezne Republike Nemačke.