Neuočene granice: de facto realizacija etničkog razgraničenja na Kosovu

Iako se o njoj naveliko pričalo tokom 2018. i 2019. godine, ideja o mogućem teritorijalnom razgraničenju između Beograda i Prištine samo je otišla u istoriju zbog velikog međunarodnog protivljenja. „Unutrašnji dijalog“ koji je pokrenuo predsednik Srbije, u želji da se iznađe kreativno rešenje za proklamovanu suštinsku autonomiju Kosova u sklopu Srbije, završen je bez jasnog zaključka. Predlog za „razgraničenje“ nije bio jasan u pogledu implikacija i nije uspeo da prikupi dovoljno podrške na domaćem i međunarodnom planu. 

Ipak, u odsustvu bilo kakve nade ili vere da će se srpsko-albanski odnosi poboljšati, opet se pojavljuje ideja o podeli, razgraničenju odnosno teritorijalnoj razmeni. Ona se, poput feniksa, javlja u različitim oblicima upravo tamo gde je bila najviše osuđivana i potiskivana – čak i među onima koji joj se najžešće protive. Paradoksalno, tu ideju oživela je, više nego ikad, upravo aktuelna vlast na Kosovu koja je svoju agendu zasnovala na protivljenju promeni granica i, makar deklarativno, na zagovaranju koncepta građanskog društva. Pa ipak, ovo razgraničenje znatno se razlikuje od „konvencionalnih“ iteracija koje su bili predmet rasprava proteklih 30 godina. Ovo sadašnje odnosi se na razgraničenje u mislima i svesti običnih ljudi koji žive na Kosovu, zasnovano na etničkim podelama. 

Nedavna dešavanja na Kosovu probudila su dva duboko usađena strahovanja. Bojazan na strani Srba je da Albanci, bez obzira na bilo kakve moguće međunarodne garancije ili eventualnu spremnost Prištine da zaista formira Asocijaciju opština sa srpskom većinom, nikad neće istinski podržati davanje posebnih prava Srbima na Kosovu. Na strani Albanaca je strah da Srbi, uprkos zastrašivanja koje vlada na severu Kosova, nikad neće postati lojalni građani spremni da prihvate kosovarski sistem. U datim okolnostima, razgraničenje se odvija po za njega najgorem mogućem scenariju. Ishodi su slika i prilika očekivanih ishoda iz ranijih predloga za podelu, doduše bez teritorijalne dimenzije. U daljem tekstu predstaviću primarne negativne posledice povezane sa predlozima za razgraničenje i prikazaću kako se pomenute posledice materijalizuju, uprkos tome što je teritorijalna razmena ostavljena po strani. 

Prva pretnja koju predstavlja sprovođenje svakog modela razgraničenja je raseljavanje stanovništva. Uprkos promeni u pristupu iz francusko-nemačkog predloga, koji naglašava obezbeđivanje samouprave za srpsku zajednicu u zamenu za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, dve godine diskriminatorskih mera kosovarske vlade uperenih protiv srpske zajednice na severu dovele su do masovnog iseljavanja. Podstaknuti bezizglednošću, mnogi Srbi potražili su mirnija mesta za život, pre svega radi dobrobiti budućih generacija. Razne procene ukazuju na smanjenje populacije od oko 15%, što je značajan gubitak za ionako malu zajednicu. Na taj način, odigrava se tiho ali neprekidno ostvarenje vizije zagovornika podele – stvaranje dva monoetnička entiteta. Pošto Albanci čine 93% kosovske populacije, društvo postojano gubi svoj etnički diverzitet. 

Druga pretnja vezana za razgraničenje ili teritorijalnu podelu je to što bi srpska zajednica, naročito na centralnom Kosovu, izgubila prava koja za sada ima. Međutim, evidencija iz prethodne dve decenije pokazuje da se srpska zajednica, mimo obećane Asocijacije opština sa srpskom većinom, redovno suočava sa kršenjima garancija iz Ahtisarijevog plana, od prava na upotrebu sopstvenog jezika do suštinske lokalne samouprave. Kad se to uveže sa etnički motivisanim napadima i eksproprijacijom ili uzurpacijom imovine, očigledno je da je srpska zajednica južno od Ibra marginalizovana, čak i bez formalnog razgraničenja. 

Treće često postavljano pitanje tiče se različitih iskustava Srba koji žive na severu u poređenju sa iskustvima Srba sa centralnog i južnog Kosova. Jasno je kako se sada na severu vrši intenzivniji pritisak nego bilo kom drugom delu Kosova, iako širom cele srpske zajednice vlada osećaj ugroženosti. Svojim nastojanjima da u potpunosti kontroliše sever, Priština je smanjila svaku šansu za dobrovoljnom integracijom srpskih građana. Sasvim suprotno, takve radnje verovatno podstiču težnje onih koji veruju da za Srbe na Kosovu nema budućnosti. To je evidentno iz sve veće podrške razgraničenju, čak i među onima koji žive južno od Ibra, iako ranije ta opcija nije bila nešto popularna. 

Na kraju, pretnja koju sobom nosi razgraničenje je potencijal za regionalnu nestabilnost i nastanak novih bilateralnih sporova. Očigledno je da nerešena bilateralna pitanja na Zapadnom Balkanu učvršćuju nebezbednost i neizvesnost, uprkos ponuđenoj evroatlantskoj perspektivi. Odsustvo dogovora između političkih elita u Bosni i Hercegovini, prolongirani zastoj evropske integracije Severne Makedonije zbog njenog bilateralnog spora sa Bugarskom, nastavljene identitetske podele i pored demokratske tranzicije u Crnoj Gori, kao i tinjajući sukob između srpske i albanske strane, slika su regiona u stagnaciji, koji gubi svaku šansu da svojim stanovnicima obezbedi kvalitetniji život. 

Da zaključimo, razgraničenje se u realnosti ostvaruje, kao što se dešavaju svi štetni negativni efekti koji su i bili pripisivani njegovoj realizaciji. Jedini element koji nedostaje jeste formalna „demarkacija novih granica“. Sledstveno navedenom, moglo bi se reći da to predstavlja inovirani način razgraničenja – moguće shodno Kurtijevoj viziji – ostvarenjem etnički homogenih teritorija bez podešavanja granica.