Zašto su zakazali kosovski mediji u slučaju Škeljzena Gašija?

Kosovski mediji ni nakon 20 godina nisu dorasli obavezama javnih glasila u postratnom društvu. Propuštena je prilika da Gašijev primer posluži kao pokretač za rasprave o bolnim temama koje su dugo bile gurane pod tepih, navodi u autorskom tekstu novinarka Una Hajdari.

Postoje teme zbog kojih me probija nelagodan hladan znoj svaki put kad pomislim na njih. I par mesecih nakon što je usred najluđe krize koju sam kao novinarka sa Kosova pratila od kada se bavim ovim poslom – to ne govorim olako, prisetimo se da je u prošlosti bilo putujućih manastira u obliku voza i policijskog šikaniranja nesrećnog Marka Đurića u sred Prištine – tema koja me frustrira već par meseci nije činjenica da je Hašim Tači opet uspeo da se dočepa vlasti i da sruši stranku koja  je oduvek predstavljala najveću pretnju njegovoj političkoj hegemoniji. I to dok je ceo svet bio fokusiran na pandemiju, koja je i dalje u toku.

Način na koji je Škeljzen Gaši, bivši savetnik kosovskog premijera, sažvakan i ispljunut od strane kosovskih medija, šire javnosti, ali i stranke čiji premijer ga je izabrao za savetnika je nešto najgnusnije sto se desilo na javnoj sceni u zadnje vreme. Takav javni linč osobe koja nije političar, koja formalno gledajući, nema iste obaveze prema građanima kao što to imaju političari ili javni službenici, nisam nikad videla na Kosovu. Da se bar ovo desilo nekom političaru.

Sve u vezi sa Gašijem je pokrenuto nakon sto su kosovski mediji poput Gazete ekspres i Indeks onlajn preneli opskurnu vest da srpski mediji izveštavaju o stavovima savetnika premijera Kosova, koji je u prošlosti – dakle ne tih dana ili od kada je prihvatio poziciju – izjavio da su pojedinci koji su borili na strani Oslobodilacke vojske Kosova počinili ratne zločine i da zbog toga treba da budu pravno gonjeni.

Zamislite kako ovu vest čita prosečan građanin Kosova. Svaki dan čuju izjave iz Beograda, bilo to iz samog političkog vrha ili od komentatora koji su političarima  skloni, kako su svi Albanci teroristi, džihadisti, kako vode “sveto Kosovo” u propast i kako sa njima ne vredi ni komunicirati, a kamoli pregovarati o nekim političkim kompromisima. I onda vidi vest o tome kako je savetnik premijera u Prištini izjavio nešto što liči na ono što svaki dan ponavljaju nacionalistički raspoloženi srpski mediji – samo što u ovom slučaju to dolazi sa “njihove” strane.

Taj građanin nije svesan svih nijansi koje bi trebalo uzeti u obzir kad se raspravljaju te teme — na primer da je Škeljzen Gaši, poznati aktivista, istraživač koji je napisao najopširniju biografiju o najpoznatijem kosovskom disidentu, Ademu Demaćiju, i koji je radio kao istraživač Fonda za humanitarno pravo na Kosovu za njihovu knjigu o nestalim i stradalim licima tokom rata. Ja ga se lično najbolje sećam iz perioda kada je pokrenuo, nažalost neuspešnu, građansku inicijativu zajedno sa Ronom Đinovcijem i Špendom Kursanijem, pokušavajući da pokrenu aktivistički pokret koji bi bio alternativa čak i Samoopredeljenu Aljbina Kurtija. Taj građanin reaguje na tu vest samo na osnovu prvog osećaja koji mu izbije na površinu – bes.

Kako bi odgovorni mediji trebali da reaguju na ovo? Mediji na Kosovu, makar ne bili ni blizu nekog idealnog stanja, su daleko slobodniji od medija u Srbiji, Mađarskoj, Crnoj gori ili Poljskoj. Kritički tekst može izazvati more reakcija na Tviteru ili Fejsbuku, ali neće dovesti do toga da vam urednik bude razrešen ili da vam član porodice doživi pretnje – u večini slučajeva. Normalna reakcija iole nezavisnih medija bi trebala da delegitimiše izveštavanje “kolega” koji su prvi pustili tu vest – poput Gazete ekspres, koja je zajedno sa njihovom televizijom T7 funkcionisala kao službeno glasilo Hašima Tačija tokom cele krize – tako što će navesti da se savetnik premijera nije izjasnio oko te teme tih dana, da je kopanje po njegovim starim izjavama pokušaj napada na premijera od strane onih koji su upravo tih dana sa svim snagama pokušavali da ga sruše i da se jasno radi o pokušaju skretanje pažnje sa činjenice da se u tom trenutku organizuje takozvani puč u zemlji, dirigovan od strane Tačija sa entuzijastičnim učešćem Demokratskog saveza Kosova i Ise Mustafe.

Posebno kad uzmemo u obzir da je dan pre nego što su se pojavili tekstovi o njegovim izjavama Gaši pozvan na razgovor u policiji zbog statusa u kom poziva građane na otpor – nešto što su bezbrojni političari, a ne samo savetnici, izjavili hiljadu puta pre njega bez ikakvih posledica. Jasno je da Gaši bio samo najnovija meta, žrtveno jagnje, u prepucavanju između Kurtija i njegovih neprijatelja.

Ali još bitnije, ključna prilika koja je propuštena i koja govori o tome da kosovski mediji ni nakon 20. godina nisu dorasli obavezama medija u postratnom društvu, propuštena je prilika da Gašijev primer posluži kao pokretač za rasprave o bolnim temama koje su dugo bile gurane pod tepih od rata pa nadalje. Ne mogu da navedem tačan broj konferencija i treninga kojima sam prisustvovala o izveštavanju u postratnim društvima, organizovanih od strane regionalnih i lokalnih nevladinih organizacija. Redovni učesnici na tim konferencijama su bili novinari svih kosovskih elektronskih medija, radija i televizija, njihovi urednici, kao i bitni politički komentatori.

Kad je tema rasprave na tim konferencijama bilo izveštavanje ili pristup prema osetljivim temama, svi su tvrdili da bi oni, kad se pojavi škakljiva tema, o tome pisali na odmeren način sa ciljem da ne izazivaju dodatne tenzije. Dok se razvijala situacija sa Škeljzenom, pokušala sam da se setim ko je sve bio na tim konferencijama i kako su ti novinari pisali o ovoj situaciji. Parim Oluri je isto bio meta napada, nakon što je pre par godina izjavio da bi Adem Jašari – jedan od osnivača i najpoznatija ličnost iz OVK, čija je porodica masakrirana zajedno sa njim na vrhuncu tenzija na Kosovu – verovatno isto bio korumpirani bogataš kao i njegovi saborci u ratu koji su doživeli političku karijeru. Sajt koji je ovaj novinar donedavno vodio je imao anketu tokom krize sa Gašijem, sa pitanjem “da li treba savetnik premijera da bude smenjen zbog izjave o OVK?” Toliko o solidarnosti i nezavisnom novinarstvu.

Na kraju, Gašia je razrešio Aljbin Kurti. Tu je značilo još jedan poraz. Nakon obečavajućih poteza od strane Kurtija na početku njegovog kratkog mandata – uspešnih mera za sprečavanje širenja koronavirusa, smanjenje plata javnih službenika koje su ad hok povećane tokom mandata Ramuša Haradinaja, razrešenje korumpiranih bordova javnih preduzeća i još mnogo toga – svi oni koji su dugo sumnjali u njegovu spremnost da preuzme najvišu poziciju u zemlji zbog nacionalističkih uverenja koja su obeležila njegovo delovanje van i unutar parlamenta, su shvatili da će u ključnim trenucima uvek popuštati pod uticajem populističkih i nacionalističkih glasača. Svi naši snovi o tome da će se Kurti, kojeg smo žestoko kritikovali zbog takvih stavova, kad konačno dođe na vlast se fokusirati na to što ga je uvek činilo najperspektivnijim političarom na Kosovu – beskompromisna borba protiv korupcije I borba za bolji životni standard za sve građane Kosova – da će odustati od prethodnih stavova, su uništeni jednim potezom.

Ako neko poput Kurtija, koji se diči načitanošću i familijarnošću sa idejama velikih svetskih mislilaca, ne može da vodi racionalan dijalog o tim temama, onda kako možemo da očekujemo nešto od političara poput Tačija i Haradinaja, koji će verovatno završiti na optuženičkoj klupi ako ikada budu proradile Specijalizovana veća? Čak se pojavio dašak nade kada je Kurti tokom jedne sednice parlamenta izjavio da “komandanti i vojnici koji su se borili u OVK ne bi trebali da očekuju da se sve vrti oko njih nakon rata”, i da je “najveći problem postratnog Kosova činjenica da našu decu učimo da tako razmišljaju”? Kurti koji je, nakon istorijskog poteza kada je Srbija Kosovu uručila 1,000 testova za koronavirus, pokazavši da je moguće da “tradicionalni neprijatelji” sarađuju kada su u pitanju velike krize, molio kosovsku javnost da ovaj potez ne “etnifikuje” i da to prihvati kao pozitivnu stvar, kao da nije isti Kurti koji je razrešio svog savetnika zbog nametnute krize – i to ne samo savetnika, nego i dugogodišnjeg prijatelja.

Ova epizoda sa Škeljzenom Gašijem mora ostati upamćena kao veliko razočarenje za kosovsko društvo, za razvoj zdrave političke rasprave, ali, pre svega, kao ogromni propust medija. Mediji treba da budu anti-tabu avangarda, da nameću bitne teme društvu i da navode ljude da razmišljaju o škakljivim pitanjima – bilo to korupcija ili ratni zločini. Mogu samo da se nadam da kad bude došlo vreme da se uzdignu na nivo zadatka pred izazovom sa kojim su se našli, da će situacija sa Gašijem poslužiti kao školski primer za način na koji mediji ne treba da deluju u ovakvim situacijama.

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 15.06.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/2UKyw4I