Srbi na Kosovu: Između izneverenih obećanja i političke margine

Ako ste Srbin koji živi na Kosovu, gotovo je nemoguće da se u poslednjih nekoliko meseci, pa čak i godina, niste barem jednom osetili izdano i iznevereno, istovremeno postavljajući pitanje o budućnosti.
Srpska zajednica na Kosovu suočava se sa dubokim osećajem političke nesigurnosti, posebno nakon višegodišnjih političkih pregovora koji su, iako sa ciljem normalizacije, ostavili mnoge Srbe bez konkretnih rezultata. Od pokretanja dijaloga između Beograda i Prištine u martu 2011. godine, pa do Prvog sporazuma o principima normalizacije 2013. godine, Srbi na Kosovu nisu bili aktivni učesnici u tom procesu. Briselski sporazum, koji je od strane kosovskih Srba viđen kao neinkluzivan i netransparentan proces, i iako najavljen kao prekretnica, se jednostavno preko noći desio i ostavio je zajednicu u konfuziji i neizvesnosti.

“Demokratija nije samo vladavina većine, već zaštita prava manjina,” rekao je bivši američki predsednik Lyndon B. Johnson. Na Kosovu, ovaj princip deluje dalek. Srpska zajednica ne samo da nije imala priliku da bude deo dijaloga u demokratskom smislu, već je postala žrtva različitih tumačenja i selektivne primene postignutih sporazuma. Za mnoge Srbe, Briselski proces je bio početak onoga što se može nazvati nametnutom integracijom – bez prava na izjašnjavanje, bez demokratskog učešća, i bez mogućnosti da se zadrže ključni elementi njihove autonomije ali i specifičnost Severa Kosova.

Nakon potpisivanja sporazuma, život Srba na Severu Kosova se radikalno promenio, ali u suprotnom smeru od onoga što su očekivali. Formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO), koje je trebalo da bude mehanizam za zaštitu specifičnih prava i autonomije Srba, ostalo je neispunjeno obećanje. Ta neispunjena obećanja polako su urušavala poverenje zajednice, dok su paralelno politički procesi u Prištini donosili odluke koje nisu odražavale interese Srba, već su ih dodatno marginalizovale.

Kada je srpska zajednica napustila kosovske institucije krajem 2022. godine, Prištinske vlasti su to iskoristila za dalju marginalizaciju zajednice kroz nelegitimne odluke na na centralnom i lokalnom nivou. Odluke koje se tiču svakodnevnog života Srba – od zabrane uvoza robe iz Srbije, do zatvaranja banaka i poštanskih službi, zatim privremenih opštinskih organa i nizom drugih aspekata koji su bile ključni za funkcionisanje zajednice – samo su dodatno pogoršale situaciju.

Danas, Srbi na Kosovu su izopšteni iz političkog života. Imaju predstavnike koje nisu birali, donose se odluke o njihovom životu bez njihovog učešća, a na dijalog koji se vodi u njihovo ime gledaju sa dubokim skepticizmom. “Mi narod,” rečenica koja otvara Ustav Sjedinjenih Američkih Država, ovde nema istu snagu, barem ne u onom pozitivnom smislu, jer Srbi na Kosovu nemaju osećaj da su deo bilo kakvog političkog ili demokratskog procesa.

Ovaj osećaj izneverenosti nije samo posledica neispunjenih obećanja. To je duboka rana koju je dodatno pogoršala selektivna primena sporazuma, neodgovorno tumačenje međunarodnih dogovora i nametanje rešenja bez demokratskog procesa. Srpska zajednica, sada razočarana i marginalizovana, postavlja ključno pitanje: kako ponovo uspostaviti poverenje u procese koji su toliko puta iznevereni? Ako se demokratija ne vrati u ove procese, neko će ponovo morati da napravi privid demokratije – kao što je to međunarodna zajednica pokušala sa dosadašnjim sporazumima i integracijom, međutim kao što kaže Mahatma Gandi: ” Duh demokratije ne može biti nametnut spolja. On mora izrasti iz unutrašnjosti naroda.” Tako da je ključno pitanje može li kosovsko društvo izgraditi demokratske vrednosti na zdravim temeljima, ili smo već odustali od toga i verovatno ćemo ponovo imati privid demokratije koji uvek ima ograničeni rok trajanja.