Razumevanje integracije Srba

Integracija srpske zajednice se ne treba videti kao spoljno prisiljavanje koje se treba postići silom. Ne, neophodno je da se to dogodi dobrovoljno / jer međunarodna zajednica neće ovde ostati zauvek – da se ne bi sačuvao u uglovima mozga našeg društva nikakav potencijal za diskriminaciju.

Kosovsko društvo nije rasističko. Ono laže sebe. Ono nema ništa protiv integracije Srba, protiv procesa povratka, ili normalnog međuetničkog suživota.   Međutim, prinuđeno je da se ophodi drugačije. Prinuđeno od virtualnosti koju je proizvelo, i od samog sebe u odnosu na drugog. To je lažno rasizam.

**

Osobine epistemoloških okolnosti kosovskog društva mogu se spoznati samo ukoliko se pogleda u njegovu prošlost.  U tom smislu, kanon privlači dosta znatiželje.  Ne treba puno mašte da bi došli da zaključka da ovaj set normi koji je obuhvatao život kompletnog društva, danas je umrežen unutar jedne šeme značaja, mišljenja, proizvodnje njenih vrednosti

Kanon je organizovao društvo u krutom i užem porodičnom obliku. Njegove stroge norme činile su nemogućim kulturno otvaranje i razmišljanje o vrednostima. Na taj način, Albansko društvo ostalo je dosta jalovo i nevirtualizovano. Jedina iskra virtualnosti nalazi se u koncepciji prijatelja, koji danas poprima ulogu prijatelja na fejsbuku. Kroz prijatelja, domaćin je mogao preći preko svakodnevne realnosti, i virtualizovati se. To se primećuje pod tačku 603 gde stoji: “Prijatelj ne može ući u kuću, pre nego što se oglasi u dvorište”. Ta zabrana je omogućivala porodici da se spremi za organizovanje predstave pred gostom.  Da pokrije svoju intimu. Da je gost imao virtualizirajuću ulogu, pokazuje i tačka 616 gde stoji: ‘Gostu se dopušta najviše mesto” – a između razloga spominje se i to da on treba biti vidljiv od strane ukućana, ali i gledalac.

Ova lažna virtualizacija, bez trunke spontanosti, jasno se vidi i dan danas. Današnje kosovsko društvo se ne može upoznati preko televizije, radio stanica, preko novina ili fejsbuka. Ono još uvek ima kanonske osobine za falsifikovanje virtualnosti.  Digitalni prostor mu ne treba da bi se izrazio, nego da bi izgradio lažnu masku koja pokriva njegovo pravo lice. Ovo falsifikovanje virtualnosti, nije prosto manipulacija imidža, maska ili promena izgleda. Ne, to znači živeti unutar jedne komplikovanije prevare kada se postaviš u javni prostor. Kada si vidljiv. Ljudi čak mogu nesvesno biti dvolični. Recimo, što se tiče morala. S jedne strane tražimo da nestane korupcija, da imamo kriterije i profesionalnost – u očima drugih. Ali s druge strane, one nevidljive, svi su nekvalifikovani, nezaslužni za svaku stvar, i vrlo lako podmitljivi.

Ovo ponašanje je učinilo da naše društvo ne poznaje sebe. Štaviše, da ne bude uopšte zainteresovano da se bavi sa svojim osobinama. Unutar tog nepoznavanja, ono žuri da izgradi lažna ubeđenja. I kroz njih, da stvara čudne virtualnosti, kao što je, recimo, crveno-crni nacionalizam, kopiran od a do š od srpskog nacionalizma. Albanska istoriografija proizvela je diskurs o našoj autohtonosti, o našoj drevnosti, o našem preporodu, pa o humanom i žrtvujućem pristupu – sve kao kopija srpske istoriografije.

Da bi proces izgradnje nacije išao kako treba, kosovski Albanac treba što pre dići ruke od iluzija koje je stvorio. Treba dići ruke od te predstave koju prikazuje drugom, i da se ponaša slobodno, spontano, bolje razumevajući svoje ponašanje. Kosovski Albanac nije rasista. Ni prema Srbinu, ni Makedoncu, ni prema ikom. Ako on ispoljava rasizam, to je zato što on mora pokriti svoju istinu, virtualizovati ponašanje, u ovom slučaju, kopirati Makedonca i Srbina. Jedini oblik rasizma koji se može naći u našem društvu, preko ovih imaginarnih figura koje izmišlja, je internalizirani rasizam.  Rasizam prema kulturi i društvu kome pripada.

Svakog dana, svugde, možeš naći Albance koji u privatnim razgovorima, ne ustručavaju se da izraze ubeđenje da su Albanci budale, podli, zli, slabi, itd.. Internalizirani rasizam imali su i Bosanci u svojim čudnim vicevima o ratu, ili o Afro-amerikancima. U jednom eksperimentu u nekim školama u Americi, afro-američkoj deci je ponuđeno da izaberu između dveju lutaka: bele i crne.  Sva deca izabrala su belu lutku. Crnu, koja je boja njihove kože, povezivali su sa ‘ružnom’ i ‘lošom’[1]. Ovo je primer ne samo internaliziranog rasizma nego i mogućnosti za lažno javno ubeđenje. Kroz maštu, od ove vrste rasizma lako možemo shvatiti koliko je lažna naša virtualnost. Mišljenje o sebi Odnos prema srpskoj zajednici na Kosovu. Njihova integracija. Lažna i varljiva.

Kosovsko društvo je u zamci ovih lažnih ubeđenja. Unutar jedne čudne virtualnosti koja mu onemogućuje da se poveže sa konkretnom okolnošću, s realnošću i pravim istinama.

Ponavljam: Kosovski Albanac nije rasista. Ali, on je primoran da tako glumi, zbog predrasuda koje gaji prema sebi. Rasizam je dosta objektivan. On sa hrani činjenicama. I, tako na krut način, on njih raspoređuje da bi stvorio intimne istine. I ove činjenice nikad nisu bili u korist kosovskog Albanca. Niti je to slučaj danas. Slabi rezultati u sportu, mali broj umetnika i naučnika, krhka organizacija kulturnog života, itd. navode ga da razmišlja, u uglovima njegove podsvesti, da je u biti inferioran. I ovaj izraz inferiornosti, koje se pojavljuje u intimnim trenucima između prijatelja, uvek je za mene bio iznenađujući. Kako je moguće, da u stvarnosti mrzimo kulturu kojoj pripadamo, a da istovremeno kroz prozor virtualnosti ispražnjavamo ponos i formulišemo izraze kao što je: “O kako je dobro biti Albanac!”? Pa, običan čovek može verovati protivrečnim tvrdnjama.

Ovo falsifikovanje ubeđenja društva oštetilo je temelje našeg naroda. Kao deo izgradnje nacije Kosova, od samog početka je bilo prisutno pitanje integracije srpske zajednice. U biti, Albanac ne oseća nikakvu mržnju prema Srbinu sa Kosova – i na osnovu poznavanja ove realnosti, trebalo bi izgraditi racionalni pristup što se tiče ovog pitanja. Albanac privređuje sa Srbinom. Pozdravlja ga i poštuje. Druži se sa njim. Ali, u institucionalnom životu i u javnom prostoru gde se realnost treba pokriti kao posledica pogleda drugih, prelazi se na kopiranje onoga što se smatra odgovarajućem ponašanjem. Čak i kada to ponašanje sadrži rasnu diskriminaciju.

Integracija kosovskih Srba zamišljena je kao međunarodna obaveza. E pa, nije, i mi znamo da je to neophodna i pravedna stvar.

*

[1] http://www.post-gazette.com/lifestyle/2006/12/26/Documentary-studies-renew-debate-about-skin-color-s-impact/stories/200612260092

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.