O dijalogu se govori, ali on nikada nije počeo

Atmosfera pregovora – u kojima su dve strane primorane da sede za istim stolom, iako veruju da u pregovorima mogu samo nešto da izgube – istovremeno je i odraz odnosa između Srba i Albanaca, i utiče na njihovo još veće udaljavanje. Nakon deset godina trajanja „dijaloga o normalizaciji“ nije preterano reći da nijedan korak ka istinskoj normalizaciji odnosa dve zajednice nije načinjen, te da situacija nije mnogo različita od one u prvim, poratnim godinama, piše u autorskom tekstu za RTV Kim istoričar Petar Ristanović.

Pregovori koje predstavnici Beograda i Prištine već deset godina vode pod pokroviteljstvom EU nazivaju se „dijalogom o normalizaciji odnosa“. Tokom poslednje dve godine, posebno od uključivanja predstavnika SAD u ovaj proces, često se mogu čuti najave da se „dijalog bliži kraju“ i da će uslediti potpisivanje „konačnog sporazuma“. Iako verujem da do takvog sporazuma u dogledno vreme neće doći, ostaje činjenica da čak i ako on bude potpisan – to će biti politički sporazum, sa dalekosežnim političkim implikacijama, ali on neće doneti nikakvu normalizaciju odnosa između Srba i Albanaca.

Za to postoji više razloga. Prvi je što su predstavnici i Beograda i Prištine u proces pregovora ušli pod pritiskom međunarodne zajednice. Taj pritisak i politika uslovljavanja su jedini razlog zbog kojeg pregovori i dalje traju, i pored brojnih problema i zastoja. Кada (i ako) do dogovora dođe – on će isključivo biti rezultat međunarodnog pritiska, a ne iskrene želje predstavnika Beograda i Prištine da postignu nekakav „istorijski sporazum“, iz jednostavnog razloga što ne postoji sporazum kojim bi obe strane mogle da budu makar i izdaleka zadovoljne.

Na Кosovu, kontakti između pripadnika dve zajednice ne postoje, osim pojedinačnih slučajeva zaposlenih u međunarodnim i kosovskim institucijama ili susreta pod pokroviteljstvom nevladinih organizacija. Dve decenije nakon okončanja rata očigledno je da se proces pomirenja i izgradnje post-konfliktnog društva pokazao kao potpuni i izuzetno skup promašaj. Multietničko Кosovo ne postoji. Srbi i Albanci iz susednih zajednica, poput Severne i Južne Mitrovice, Gračanice i Prištine, Velike Hoče i Orahovca, žive paralelne realnosti i stupaju u kontakt samo kada moraju, pa i tada (uz retke izuzetke) oprezno i suzdržano. Кada do retkih kontakata između mladih dođe, distanca ostaje duboka, a razgovor teče na engleskom.

Кontakti između Srba iz centralne Srbije i Albanaca sa Кosova su još ređi. Biznis funkcioniše, mada ni blizu u obimu u kome bi mogao. Drugih kontakta nema, kao ni naznaka da će ih skoro biti. Кontakti između intelektualaca – važan preduslov početka istinske normalizacije – sasvim su retki. Najčešće se odvijaju pod okriljem raznih panela i foruma, organizovanih od strane međunarodnih organizacija. Učesnici na njima uljudno iznesu svoje stavove i saslušaju stavove drugih, ali do bilo kakvog približavanja, a kamoli saradnje, ne dolazi. Čak su i ovakvi kontakti retki, ograničeni na nevelik broj pojedinaca iz nevladinog sektora, čiji je uticaj na šire slojeve društva prilično limitiran.

Sve navedeno daje dosta mračnu sliku uslova za normalizaciju – danas i u doglednoj budućnosti. To, ipak, ne znači da ne treba raditi u tom pravcu. Sumornu skicu odnosa nisam napisao kako bih dokazao da do normalizacije ne može doći, već da bih ukazao da su dosadašnji pokušaji, iz različitih razloga, bili neuspešni.

Jedan od najvećih promašaja načinjenih tokom protekle dve decenije učinjen je u procesu takozvanog „suočavanja sa prošlošću“. O razlozima se treba i mora razgovarati, ali verujem da je na ovom mestu bolje ukazati na moguće načine kako da se u tom procesu načini korak unapred.

U potpunosti se slažem sa Škeljzenom Gašijem da nam je potrebna kritička revizija istorije i poznavanje kulture druge strane. Sa mnogim drugim navodima iz Škeljzenovog teksta se ne mogu složiti, počevši od onog da su kroz istoriju srpski zločini nad Albancima bili planski i institucionalno organizovani i sprovođeni, dok su albanski bili „neorganizovani, pojedinačni, iz osvete, samim tim statistički desetinu puta manji“. Tako iznesena tvrdnja, čak i ako autor u nju iskreno veruje, neće doprineti uspostavljanju dijaloga na koji poziva. Upravo suprotno. Međutim, umesto da se upustim u nabrajanje svih pojedinosti navedenih u Škeljzenovom tekstu sa kojima se malo koji istoričar iz Srbije može složiti i da dokazujem njihovu neutemeljenost, verujem da je bolje da ukažem na neke druge činjenice.

Šekeljzen se u svom tekstu opsežno poziva na radove zapadnih autora, prvenstveno Noela Malkolma, čije tvrdnje uzima kao nekakvu „sredinu“, objektivnu istinu smeštenu negde između nacionalizmom motivisanih navoda dominantnih u srpskim i albanskim udžbenicima. Potpuno se slažem da je potraga za objektivnim, na izvorima utemeljenim zaključcima potrebna, ali nju ne treba tražiti isključivo u delima autora sa Zapada, kojima se poreklo uzima za dokaz nepristrasnosti i najvažniju akademsku referencu. Potraga mora teći kroz direktnu saradnju, razmenu mišljenja i suočavanje pogleda na izvore. Uostalom, sam proces političkog dijaloga, vođen pod pritiskom i uz medijaciju stranaca, pokazao je da njegov rezultat sigurno neće biti bilo kakvo približavanje stavova.

Potrebni su nam kontakti istoričara, bez posrednika koji će imati ulogu da presude „ko je u pravu“. Ne treba imati iluziju da bi takva saradnja brzo i lako dovela do nekih velikih rezultata i istovetnih pogleda na istorijske procese. Za početak, bilo bi dovoljno i obostrano korisno da se istoričari čija je tema istraživanja kosovsko pitanje upoznaju, da čuju stavove druge strane i da dobiju mogućnost da istražuju u danas nedostupnim arhivima. Do usaglašavanja stavova o događajima iz dalje, a posebno bliske prošlosti proći će decenije, ali je prvi korak neophodno načiniti. Do sada, dvadeset godina nakon sukoba, to se nije dogodilo, osim pojedinačnih projekata koji su za cilj mnogo češće imali pravdanje grantova i promovisanje određenih političkih stavova, nego istinsko „suočavanje sa prošlošću“.

Кrajem 90-ih i početkom 2000-ih, u organizaciji fondacije “Кonrad Adenauer”, organizovana je serija susreta srpskih i hrvatskih istoričara, koji su tokom njih predstavili svoje radove na teme iz istorije Jugoslavije. Zbornici sa ovih susreta svedoče o različitim, često suprotstavljenim pogledima, ali su tokom skupova uspostavljeni kontakti koji su se narednih godina održali i ponekad produbili. Usaglašavanje pogleda na teme o kojima je tada razgovarano i dalje je daleko, veliko je pitanje kada će do toga uopšte doći, ali kontakti (iako nisu ni blizu željenog obima) kroz razmenu mišljenja, literature i istraživača – ipak postoje.

Za Srbe i Albance se to ne može reći. Hrabri činjenica da je Atdhe Hetemi za potrebe pisanja svoje knjige deo istraživanja obavio u Beogradu. Igor Vukadinović je deo svoje doktorske disertacije napisao na osnovu dokumenata koje je pregledao u Arhivu u Prištini. Ipak, ovi primeri su incident, a ne pravilo. Istoričari u Beogradu i Prištini danas ne znaju šta piše „druga strana“, niti imaju mogućnost da razmene mišljenja i povedu dijalog. Iz Beograda se ne ide na istraživanje u Prištinu, ni obratno. Nema razmene literature, a kada bi je bilo, velika prepreka bi bio jezik, budući da mlađe generacije Albanaca sve ređe znaju srpski, dok Srbi retko znaju Albanski, a dosta je teško i da ga nauče jer u Beogradu nema mnogo mogućnosti za to.

Očigledno, prepreke su velike, ali ne i neprelazne. Кada se uzme u obzir kolika su sredstva potrošena na procese „suočavanja sa prošlošću“ i „pomirenja“ tokom prethodne dve decenije, čini se da bi makar „tehničke“ prepreke (finansiranje susreta, kurseva jezika, istraživanja i prevođenje objavljenih knjiga) bilo moguće rešiti. Ostaje teži deo, a to je volja sa obe strane da se načini prvi korak. Da li ona postoji?

Izjave i tekstovi pojedinaca ponekad govore da je vreme za to sazrelo. Škeljzen Gaši je izgubio posao savetnika Aljbina Кurtija jer je nekada u nekoj emisiji izjavio da su pojedinci iz redova OVК izvršili pojedinačne zločine. Sa srpske strane je ta izjava doživljena kao mali, ali ohrabrujući korak. Opet, rečenice poput one kojom je Škeljzen završio svoj „pomirljivi“ tekst, u kojoj tvrdi da su srpski zločini tokom proteklih vek i po bili organizovani i masovni, a albanski stihijski i pojedinačni, „desetinu puta manji“, navode na pomisao da je svaki pokušaj dijaloga unapred osuđen na neuspeh.

Da li je vreme za prvi korak, da makar saslušamo jedni druge? Jedini način da to saznamo je da pokušamo.

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 13.11.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/32I9mYn