Normalizacija Kosova i Srbije kao razvojna prilika i za nesrbe i za nealbance 

“Selamire, ti nisi kao ostali, ti si kao mi.” To je fraza koju sam čuo mnogo puta u osnovnoj i srednjoj školi. Kao da mi je rečeno da nisam poput drugih članova moje aškalijske zajednice, da sam “bolji”.  

Ne poričem da sam bio ponosan i da mi je laknulo. Da sam mislio da sam drugačiji. Da sam prešao granice moje zajednice i da imam poseban status. Kakva radost! Prihvatili su me drugi koji su me smatrali “svojim”. 

Ali sad kad razmislim o tome, osećam stid. Razumem da ova vrsta segregacije nije bila čast, već čisto rasistička afirmacija.  

Ovo je iskustvo bilo gorko buđenje. Shvatio sam da je ono što mi se činilo kao uvažavanje zapravo oblik internalizovane diskriminacije. Prihvatio sam ne shvatajući priču da je moja zajednica “inferiorna” i da se moj uspeh meri udaljenošću koju sam stvorio od nje. 

To me je navelo da se distanciram i pokušam ispuniti očekivanja “nadređenih” nenamernim odbacivanjem dela svog identiteta. Ta inherentna diskriminacija nije bila bezopasna. Uticala je na moje odluke, na način na koji vidim sebe i svoje ambicije.  

Aškalije prolaze slično iskustvo i u područjima sa srpskom većinom. Među ostalim „nadređenim“.   

Živeti kao “inferioran” između dve antagonističke “superiornosti” u potrazi za  normalizaciju njihovih odnosa. To je gotovo svakodnevna stvarnost Aškalija.  Ili barem, moja vlastita.    

Ali koliko god sam pokušavao iskoreniti svoju osobinu u očima “nadređenih”, ona je bila tu. Osećao sam je.  Pogotovo kada je reč o javnosti, društvu, državi. Za integraciju, zastupanje, uključivanje u zajednicu. Gde se nisam osećao „bolje” od drugih članova svoje zajednice. Gde sam bio Selamir, Aškalija. 

Da stigmatizacija i predrasuda kao subjektivna takođe dovodi do (samo)isključivanja, doživeo sam u srednjoj školi. Kada sam sanjao o upisu na vojnu akademiju. Bio je to poziv koji sam duboko osetio. Želja za disciplinom i služenjem zemlji. Ali svaki put kad sam razmišljao o tome, bio sam uplašen. Ne zbog fizičkih ili mentalnih izazova. Već zbog predrasuda o predrasudama. Da bi na mene gledati kao na Aškaliju. Bila sam prestravljen idejom predrasuda. Da ću se jednog dana, pre ili kasnije, suočiti s načinom na koji su me videli. 

Nisam imao hrabrosti da se prijavim. Rekao sam sebi da to možda nije pravi način, da mi se ovaj poziv možda baš i ne sviđa. Bežanje od straha. 

Duboka internalizacija predrasuda učinila me je većom preprekom. Kad sam shvatio da je nemoguće nastaviti. Morao sam pronaći način da prekinem taj lanac i vratim ono što mi je bilo uskraćeno – ne od strane drugih, već od sebe. 

Počeo sam raditi na vraćanju samopouzdanja. Tek sam kasnije shvatio da se uspeh ne meri udaljavanjem od svoje kulture, već koliko mogu iskoristiti ono što mi ona nudi kako bih povećao svoj potencijal. 

To je bio trenutak kada sam počeo tražiti prilike koje su me povezivale s mojom strašću, s onim što mi je pripadalo. Dok sam se pokušavao razvijati i izazivati norme, shvatio sam da su mogućnosti beskrajne za one koji se usude srušiti prepreke koje su postavili drugi. 

Odlučio sam se baviti novinarstvom. Znao sam da je to hrabar korak, ali i prilika da se izrazim i osporim percepcije koje sam imao o sebi. Novinarstvo mi je nudilo priliku da promenim svoj pristup i borim se za prava onih koji često nemaju priliku govoriti u svoje ime. 

Na svom profesionalnom putu suočio sam se s izazovnim trenucima, ali i trenucima koji su mi pomogli da bolje razumem sebe kao novinara, ali pre svega kao pojedinca. 

Jedno od iskustava koje želim podeliti je intervju za posao za jednu medijsku kuću. Nakon dugog razgovora, nadležna osoba je razmotrila moju prijavu i rekla mi je:
„Drago mi je što ste deo aškalijske zajednice i želim da budete deo mog tima.” Isprva su mi njegove reči izgledale kao vrata dobrodošlice. Ali što sam dublje razmišljao o njima, to sam više osećao nevidljivu težinu, senu sumnje koja ih je opterećivala.  

Bilo je jasno – on me nije video zbog onoga što sam predano izgradio, već zbog onoga što sam predstavljao u njegovim očima. Nije moja sposobnost dala težinu njegovoj odluci, već moj etnički identitet, etiketa koja me, umesto da me afirmiše, ograničila na unapred smišljeni okvir. 

U tom trenutku osetio sam hitnu potrebu da postavim granicu, granicu koju ne treba prelaziti. Mirno, ali i odlučno, rekao sam: „Ako ova ponuda dolazi samo kao rezultat moje etničke pripadnosti, onda je ne mogu prihvatiti. Pre svega, ja želim biti cenjen zbog svoje profesionalnosti, zbog svoje veštine i predanosti – a ne zbog nečega što nema nikakve veze s poslom koji znam i želim raditi. ” 

Na trenutak je ćutao. Zatim, nakon razmišljanja, rekao je: “Jasno mi je, i u pravu si.“ U tom sam trenutku znao sam – nisam odbijao priliku, već sam potvrđivao svoju profesionalnu vrednost.  

To je moje lično iskustvo korisnosti normalizacije pojedinca iz zajednice koja ima tendenciju da bude stigmatizovana kao kolektiv. Normalizacija koja stvara prilike za sve i koju bi svi trebali promovisati.  

Što je više normalizacije, i društvene i susedske, to više možemo imati normalizaciju među zajednicama. Veći rast i zapošljavanje. Posebno za Aškalije. Posebno od normalizacije odnosa između Kosova i Srbije.  

Ova publikacija omogućena je u okviru projekta „Dijalog, rešenje, budućnost“, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke, koji sprovodi Nova društvena inicijativa (NSI) i Institut za socijalnu politiku Musine Kokalari. Sadržaj ovog članka isključiva je odgovornost Instituta za socijalnu politiku Musine Kokalari i Nove društvene inicijative. Ne odražava nužno stavove Ministarstva spoljnih poslova Savezne Republike Nemačke.