Da li su oni mi?

Ušuškane, samouverene, otuđene. Kosovske političke elite predvode etničke, socijalne i verske podele na Kosovu sa žarom kakav bi postideo i Stiva Džobsa. Bez ikakve konstante ili obrazaca u ponašanju, kosovski političar, mag dramskih umetnosti, može da nam priredi sve: da ne priznaje instituciju kojoj služi (pardon, kojom se služi), da Skupštinu kojoj služi koristi kao sredstvo ucene nad sudom koji ne nadzire, da narod kojem služi (pardon, kojim se služi) optužuje za socio-ekonomske uslove u kojim žive, da preti novinarima, da samoubije svedoka, da eksteritorijalizuje vladu kojoj oseća da pripada, da na teliviziji sa nacionalnom frekvencijom preti etničkim čišćenjem, da se zamrzne, da se odmrzne, da se zamrzne, da se odmrzne, da baci suzavac, da potkupi sudiju. Od kosovskog političara se može očekivati sve, sve sem metodološkog pristupa u izvršenju svojih obaveza i odgovornosti za neuspeh u istim.

Nekompetentnost, prazne priče i korumpiranost kosovskog političara, nisu kuga koja desetkuje samo kosovske građane, infestacija se širila i postala pandemija, ali u nehomogenom kosovskom društvu gde si ili „JA“ ili „NE JA“, svi se grčevito drže svog jastva jer smo „MI“ zastrašujući, izdajnički koncept jugoslovenske prošlosti, nakaza koja mora biti sasečena u korenu. A odakle nam to uverenje? Pa dalom iz iskustva, ali delom i iz onoga što nam je rečeno o našim sopstvenim međuetničkim odnosima. Odnosi između zajednica na Kosovu mere se na dva načina.

Prvo, međuetnički odnosi su „najvidljiviji“ na nivou političkih elita koje ih predstavljaju. Način na koji se političari ophode jedni prema drugima, rečnik i sentimenti koje koriste da opišu zajednice, to su indikatori po kojima merimo stanje naših odnosa. Na Kosovu su etnički motivisani incidetnti zapravo međuetnički incidenti koji nikoga ne treba da brinu, zakoni su fenomenalni samo implementaciju treba malo popraviti, probleme jedne zajednice ne treba tretirati kao institucionalne već se njima trebaju baviti samo politički predstavnici te zajednice,  svi žele dijalog ali samo ako doprinosi ciljevima spoljne politike. Na Kosovu je sve relativno, sem onoga što kao normu ponašanja postave politički lideri.

Drugo, kvalitet naših odosa, pažljivo, metodološki, ali sa logikom i vrednostima zapadne filozofije meri međunarodna zajednica.  Te zaključke bazirane na pretpostavci denacionalizovanih zajednica, efikasnog i odgovornog sistema i zadovoljavajućeg životnog standarda oni koriste u stvaranju svojih politika na Kosovu koje nužno izazovu samo više problema jer Kosovo ne može da odgovori gorenavedenim pretpostavkama.

Ispitajmo ove dve tvrdnje na najbremenitijem simbolu međuetničkih odnosa na Kosovu, mostu na Ibru.

Most na Ibru za političare je ozbiljno sredstvo mobilizacije mase i lak politički poen, on i fizički pokazuje gde su „ONI“, a gde „MI“. On je bio još jedna distrakcija i sredstvo polarizacije za zajednice kojima nije potrebno mnogo da svoje frustracije usmere jedni prema drugima. Ko će da se doseti nesigurnosti, nezaposlenosti, otpadnih voda u Ibru, divljih deponija i nevidljivih investicija kad „ONI“ hoće da otvore most, a „MI“ im ne damo.

Most na Ibru za Evropsku uniju je otelotvorenje njenih osnovnih vrednosti: slobode kretanja robe, ljudi, usluga i kapitala. Uzet kao takav, već politizovani simbol ove evropske vrednosti postao je neodoljiv mamac evropskih zvaničnika koji će po završetku svoje misije imati najmerljiviji dokaz pomirenja: prizor automobila koji prelaze most koji povezuje dva dela grada.

A šte je zaista ovaj most trebao da bude za građane? Jedan od ukupno tri mosta na Ibru u Mitrovici od kojih su preostala dva otvorena i za pešake i za saobraćaj? Mesto oko koga je od 1999 – 2015. registrovano više od 1000 međuetničkih incidenata? Još jedan od mnogo mostova na svetu koji je otvoren samo za pešake? Mesto na kom je zaustavljeno etničko čišćenje Srba? Mesto iza kojeg nije bezbedno biti Srbin/Albanac? Mesto zbog kog je Mitrovica podeljena? Možda sve ovo pomalo, ali iznad svega, ovaj most je nebitan. Nebitan za životni standard, nebitan za kvalitet usluga, nebitan čak i za slobodu kretanja. Ulazili iz Mitrovice iz pravca Prištine ili iz pravca Košutova, imate po jedan most sa obe strane preko kog možete ući u Severnu Mitrovicu motorizovanim prevoznim sredstvom i pritom izbegnete gužvu u samom centru oba dela grada. Ovaj most je bio nebitan za sve što je bitno. On je postao bitan onda kada su ga političari polarizovali, a Evropska unija internalizovala i u tom trenutku je postao i opasan.  Most je sada postao ono najgore što vidimo jedni u drugima, naš strah, naše frustracije, naš inat. Kao takav on sada privlači iste takve pešake pa je Mitrovica prve prolećne dane dočekala u senci oštrog porasta međuetničkih incidenata kakav dugo nije zabeležila. Dobili smo lepezu krivičnih dela: prebijanja, izbadanja, uništavanja javne i privatne imovine, paljenja, nepotvrđene otmice, lascivna dobacivanja, uzvike radikalnih verskih pokreta. I eto čuda, uklanjanjem prepreka za motorni saobraćaj sa mosta, zajednice se nisu zbližile, grad se nije ujedinio, efekat je, za sada, samo razarajući i u danima zida to se moglo i golim okom videti.

I umesto da most na Ibru ostane nebitna stvar, jedna u nizu stvari koje u Mitrovici ne funkcionišu, ali koja bi u nekom trenutku u budućnosti, kada bi se za to stvorili prirodni preduslovi, bila lako rešiva lokalna tema, on je postao jedan od nametnutih fokusa dijaloga Beograda i Prištine, bolni, fizički pokazatelj koliko se razlikujemo i koliko jedni drugima ne verujemo.

I čemu sve to? Zato što su ONI otuđeni i ne znaju šta je NAMA potrebno, zato što su ONI sigurni jer MI ne zahtevamo bolje, zato što su ONI nadobudni jer MI ne osećamo da su zamenljivi.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.