Šta Kosovo ne razume u vezi sa tužbom protiv Srbije za genocid

Kosovski premijer Aljbin Kurti je nedavno najavio da njegova vlada planira da protiv Srbije podnese tužbu za genocid za zločine počinjene tokom rata na Kosovu, kao i politike „aparthejda i etničkih podela“. 

„Srbija se nije izvinila za zločine koje je počinila“, rekao je Kurti tokom posete selu Poklek sredinom juna, u znak sećanja na seriju napada na civile, poznate kao masakre u Drenici. „Moramo da tužimo Srbiju za ubistva nevinih civila, dece i trudnica, starih, zbog silovanja kao sredstvo ratovanja. Sve ove stvari su dokumentovane i biće dokumentovane.“ 

U Konvenciji Ujedinjenih nacija o genocidu iz 1948. godine, tekstu koji je korišćen kao osnova za sva suđenja koja uključuju genocid, genocid je definisan kao „dela, počinjenih u nameri da se potpuno ili delimično uništi kao takva neka nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa“ i uključuje „ubistvo članova grupe, uzrokovanje teških telesnih ili mentalnih povreda članovima grupe, namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji dovode do njenog potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja“.  

Od primene na suđenjima u Nirnbergu, na kojima su gonjeni istaknuti članovi političkih, vojnih i pravosudnih vođa nacističke Nemačke zbog planiranja i sprovođenja holokausta i drugih ratnih zločina, niko drugi u Evropi nije optužen za genocid dok Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) nije pokrenuo seriju suđenja koja uključuju političko i vojno rukovodstvo Republike Srpske i njihovo učešće u etničkom čišćenju u Bosni. 

MKSJ je potvrdio osuđujuće presude za genocid i/ili genocidnu nameru ili učešće i pomaganje u izvršenju genocida za sedam pojedinaca, kolokvijalno poznatih kao slučajevi protiv Krstića, Karadžića, Mladića, Popovića, Beare, Nikolića i Tolimira. Ključno je da su ovi slučajevi vođeni protiv pojedinaca, iako su mnogi takođe bili optuženi za udruženi zločinački poduhvat – ili je došlo do presuda onima koji su pokazali da su imali zajedničku svrhu, iako možda nisu direktno učestvovali u izvršenju zločina, a čija je podrška zajedničkoj svrsi dovela do genocida ili etničkog čišćenja. 

Za predviđanje mogućeg ishoda bilo koje buduće tužbe za genocid protiv Srbije, važno je upravo razumeti slučajeve u vezi sa genocidom u Bosni. Prvo što treba uzeti u obzir jeste to da je Bosna drugačije politički organizovana od Kosova. Vojska bosanskih Srba ili Vojska Republike Srpske (VRS) se predstavljala kao legitimni vojni predstavnik paradržave etničkih Srba u Bosni (kakva je bila pre Dejtona), i iako je od Srbije dobijala vojnu, tehničku, moralnu i drugu podršku, MKSJ je oslobodio Srbiju od direktne odgovornosti za genocid u Bosni.

Ali vratimo se nazad na 1993. godinu kada je Bosna podnela tužbu pred Međunarodnim sudom pravde protiv ostatka Jugoslavije (u tom trenutku Srbije i Crne Gore), u kojoj je tražila da se sud izjasni da li je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida prekršena u radnjama Jugoslavije protiv Bosne i Hercegovine. Kako je genocid toliko težak zločin da ima međunarodnu nadležnost, bilo ga je moguće uključiti u tužbu podnetu MSP-u. Pored spominjanja Konvencije u tužbi, Bosna je uključila i navode o kršenju i drugih međunarodnih konvencija od strane Jugoslavije (pravnu odgovornost su kasnije preuzele Srbija i Crna Gora, a potom samo Srbija), uključujući Povelju Ujedinjenih nacija o agresiji, Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima za zločine protiv čovečnosti koje je počinila VRS i druge masovne zločine i zahtevala isplatu „pune naknade štete i gubitaka“. 

Jugoslavija je pokrenula protivtužbu, dovodeći u pitanje nadležnost suda da odlučuje o svim povredama. Sud nikada ranije nije primio tužbu za genocid, izuzev u slučaju kada se Pakistan pozivao na istu osnovu u tužbi protiv Indije nakon secesije Pakistana, međutim strane su postigle dogovor i tužba je povučena.  

Sud je odlučio da odbaci svih ostalih 17 tačaka u prvobitnoj tužbi Bosne i Hercegovine u vezi sa agresijom Jugoslavije na Bosnu i Hercegovinu, njenom ulogom u, pored genocida, zločinima protiv čovečnosti, agresiji, povredi međunarodnih konvencija, rezolucija i pitanja naknade štete nanete državi i građanima Bosne i Hercegovine. Sudije su utvrdile da će razmotriti samo da li je Jugoslavija počinila, bila saučesnik ili nije sprečila ili kaznila genocid u Bosni i Hercegovini. 

Međunarodni sud pravde je doneo presudu da je Srbija prekršila Konvenciju o genocidu time što nije učinila sve da spreči genocid, a zatim nije sudila onima koji su u njemu učestvovali i nije ih predala MKSJ-u (to je bilo pre nego što je Srbija izručila Mladića i Karadžića).  

Srbija je prva zemlja u istoriji koja je osuđena jer nije učinila dovoljno za sprečavanje genocida. Bakir Izetbegović, član tročlanog Predsedništva BiH u to vreme, zatražio je da se odluka opet revidira 2017. godine, ali na nju nikada nije zvanično uložena žalba i MSP je nikada nije razmatrao jer se druga dva člana predsedništva nisu složila da se ona uloži u ime Bosne. 

Ključna stvar u vezi sa tužbom Bosne ili tužbe bilo koje druge zemlje zbog genocida je da je prag za osuđujuću presudu za genocid izuzetno visok. Dokazivanje van svake opravdane sumnje da je planirano delimično ili potpuno istrebljenje nacije mora biti potkrepljeno ogromnom količinom dokumenata i dokaza. Kosovo ima neke prednost u odnosu na Bosnu u slučaju da do tužbe dođe – to je činjenica da su masakre na Kosovu, kao što su oni u Meji, Suvoj Reci, Maloj Kruši, Drenici, Ćuški i drugim mestima počinile snage sa kojima se može povući direktna linija sa institucijama Srbije (u to vreme u okviru Jugoslavije). Takođe, Kosovo ima tu prednost u tome što je Srbija bila odgovorna za dobrobit ovih građana – u vreme izvršenja zločina oni su svi bili državljani Srbije. Ako građane jedne etničke grupe ubije, muči ili prisilno raseli „njihova zemlja“, tada je mnogo lakše dokazati genocid. 

Problem je što se većina ovih dokumenata, ukoliko postoje, nalazi u Beogradu. Trenutno ne postoje diplomatski ili drugi kanali između Prištine i Beograda koji bi omogućili razmenu dokumenata. Dodatno, međunarodna zajednica će verovatno nastojati da se ne meša u spor između Kosova i Srbije – posledice bi bile ogromne unutar Srbije. Da li bi međunarodna zajednica rizikovala da naljuti Srbiju – ili tačnije, da zbog tužbe za genocid ugrozi predsednika Aleksandra Vučića i vladavinu njegove stranke u zemlji, koja, ako ništa drugo, je dosledno odgovarala na zahteve u vezi sa dijalogom? Mnogi analitičari bi rekli – ne. 

Optužba za genocid je nepredvidiva stvar – s jedne strane, zbog težine optužbi nikad ne zastareva. To znači da Kosovo može podneti tužbu čak i 40 godina nakon sukoba. S druge strane, svedoci i druge strane koje bi Kosovo moglo koristiti u pripremi svog slučaja stare, dokumenti se gube i moglo bi se postaviti pitanje osnovanosti njihovih tvrdnji nakon toliko godina. 

Ako ostavimo pravne preduslove po strani, bitna diskusija će se voditi i u vezi sa političkim motivima Kurtijeve najave. Kao što su mnogi istakli, nekoliko prethodnih kosovskih administracija – uključujući i one koje su vodili Tači i Haradinaj – su pokrenule pripremne istrage u vezi sa potencijalnom tužbom. Kurti očigledno koristi ovu tužbu kako bi postigao političke poene, bilo da bi ojačao poziciju u dijalogu ili kako bi prikrio činjenicu da se pre dolaska na vlast zarekao da neće učestvovati u dijalogu dok „Srbija ne zatraži oproštaj za zločine počinjene na Kosovu“. Dakle, bilo bi logično zaključiti da je želeo da ljudi zaborave njegovo obećanje i preusmere fokus na ovu tužbu za genocid. 

Jedna stvar koju su mnogi analitičari u regionu takođe primetili je „nonšalantnost“ s kojom je Kurti počeo da govori o ovome. Zaključili su da on verovatno nije svestan ozbiljnosti koju sa sobom nosi tužba za genocid ako se razbacuje ovom temom na svakoj konferenciju za štampu. Znamo vrlo malo o tome dokle je stigla kosovska strana u pripremanju tužbe, a još manje o tome kako namerava da postupi dalje. Eklatantan problem na koji svi stalno ukazuju je činjenica da Kosovo nije članica UN-a i kao takvo ne može samo podneti tužbu pred MSP-om. Kruže glasine o tužbi koju bi možda podnela Albanija, ali se vlada u Tirani ne oglašava o tome da li bi se umešala u ovo pitanje.  

Zatim, tu je i emotivni aspekat. Svaki put kad bi Bosna najavila da će aplicirati za žalbu ili reviziju odluke MSP-a, masovni talas nade bi zahvatio porodice preživelih i žrtava, pa čak i stanovništvo u celini. Istovremeno, reakcije političara iz entiteta Republike Srpske, poput Milorada Dodika, bi tvrdile da bi taj potez bio destabilizirajuće prirode i da je njegov cilj ponovna demonizacija Srba. Povećali bi se antagonizmi između Bošnjaka i bosanskih Srba, kao i retorika vizavi Bosne i Srbije. 

Štaviše, trenutak u kom je došlo do najave tužbe zbog genocida nije posve naivan. Dok se Specijalizovana veća Kosova pripremaju za početak suđenja za ratne zločine koje je počinila Oslobodilačka vojska Kosova, tužba za genocid bi mogla da posluži kao protivteža u smislu argumenata protiv Srbije – vidite, sudićemo našim ljudima, ali sada i vi morate da uradite isto. I ne samo zbog ratnih zločina i UZP-a, Srbiji bi se sudilo za mnogo teži zločin. Na taj način bi se ljudi na Kosovu osećali da imaju moralnu prednost – da, naši ljudi su počinili ratne zločine, ali su vaši počinili genocid. 

Reakcije na najavu tužbe na Kosovu nisu bile tako intenzivne. Zanimljivo je da postoji široki konsenzus u javnom mnjenju među kosovskim Albancima da je Srbija definitivno počinila genocid na Kosovu, do te mere da mnogi nisu ni iznenađeni što se ovo događa. Ovo je pokazatelj koliko je javnost kosovskih Albanaca bila odsečena od debata u regionu po ovom pitanju u prošlosti – u stvari, ako su pametni, kosovska vlada bi trebala da zaposli pravnike i stručnjake iz Bosne koji poznaju specifičnosti svih bosanskih slučajeva kako bi im pomogli da pripreme svoju tužbu. Nepoznavanje bosanskih slučajeva bi od samog početka osudilo tužbu na propast. 

Za preživele i porodice ubijenih ovo bi mogla biti retraumatizacija koja im nije potrebna nakon svih ovih godina. Zamislite njihovo razočaranje ako tužba ne uspe.  

Takođe će ih antagonizirati (u nekim slučajevima dodatno) prema Srbima sa kojima dele isti životni prostor, a i krivica za neuspeh slučaja bi bila svaljena na njih. Jer, glavni cilj presude za genocid je moralno zadovoljenje. Zločini protiv čovečnosti – slučaj koji bi isto mogao da se pokrene – nemaju istu težinu.  

Presude za genocid nalaze se na vrhu liste najtežih osuđujućih presuda za zemlju ili pojedinca, a za one koji nose bol gubitka najmilijih – duševni mir koje možda čekaju svih ovih godina – da vide Srbiju na optuženičkoj klupi. Presuda za genocid bi dokazala da su njihovi najmiliji bili mete zbog njihovog stvarnog ili pretpostavljenog pripadanja nekoj grupi – što dokazuje široko rasprostranjenu tvrdnju kosovskih Albanaca da je srpska vlada nameravala da ih zbriše. Zbog toga bi ovo moglo predstavljati jednu od najozbiljnijih odluka koje je donešena na Kosovu u vezi sa Srbijom – odluku koja, imajući u vidu trenutne okolnosti, verovatno neće biti uspešno izvršena. 

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji op-edova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD. 

Projekat podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a.