Čekajući normalizaciju

Skoro je nemoguće setiti se 2011. godine kada su po prvi put započeli sastanci na visokom državnom nivou između Kosova i Srbije. Tri godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, izgledalo je kao da je ova komunikacija u evropskoj prestonici podstakla Srbiju da pronađe novi put za priznavanje nove stvarnosti i za približavanje istorijskoj odluci – govoreći nešto blažim tonom – o priznavanju međunarodne subjektivnosti Kosova, makar i u nekoj dvosmislenoj formulaciji, posebno nakon pozitivne odluke za Kosovo Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine, kada je Kosovo počelo da jača nakon zastoja usled nedostatka perspektive za međunarodna članstva. Međutim, ono što smo videli kasnije, tokom poslednjih 10 godina, je bio album sa stotinama fotografija rukovanja među liderima obe zemlje i skoro 35 tehničkih sporazuma imenovanih kao zaključci, dogovori, od kojih mnogi i dan danas nisu sprovedeni.

Posle mnogobrojnih balkanskih rokada, na Kosovu je šef vlade i nosilac bremena dijaloga sada Aljbin (Albin) Kurti, poznat po njegovom tvrdom i beskompromisnom stavu prema dijalogu sa Srbijom. „Ne pregovorima – Samoopredeljenje“ je bila poznata parola, ispisana na mnogim zidovima trgova kosovskih gradova. Dakle, prema ovom njegovom načelu, do prihvatljivog dijalog sa Srbijom može doći samo nakon izvinjenja, priznavanja Kosova kao države i plaćanja ratne odštete za počinjene zločine. Međutim, političar koji je izgradio svoju platformu na ovim tvrdim stavovima je već iskusio obaranje svoje prve vlade u martu 2020. godine kada se svet nosio sa pandemijom, čime je karta za sastanak u septembru te godine u Beloj kući u Vašingtonu gde se, prema najavama, trebao potpisati istorijski sporazum, prešla na njegovog bivšeg koalicionog partnera, Avdulaha Hotija.

Trenutna opozicija na kosovskoj sceni, u kojoj je svaki od opozicionih lidera učestvovao u vladinom svojstvu u prošlosti tokom ove decenije dijaloga na sastancima u Briselu, je pronašla jezgro kritike: premijer Aljbin Kurti, majstorski, ali sa očajnim rezultatima, pokušava da nađe način da izbegne dijalog, posebno imajući u vidu činjenicu da ne može da očekuje ispunjenje tri visoka kriterijuma pre nastavka dijaloga.

Dok u Beogradu srpski predsednik, Aleksandar Vučić, jedini koji je deo pregovora od početka, insistira da se kosovske vlasti vrate dijalogu, premijer Kurti je izgleda shvatio da uprkos izjavama da sa Srbima treba razgovarati unutar političkog spektra srpske zajednice na Kosovu, za tako nešto nema ni vremena ni prostora. Štaviše, on ni tokom prvog mandata, a ni sada, na početku drugog mandata, nije ni pokušao da poseti Štrpce, Gračanicu ili Leposavić i testira da li je nemoguće izvodljivo: da sasluša iz prve ruke brige i zahteve kosovskih Srba.

Novi pristup dijalogu nove vlade Kosova?

Praktično, nove vlada nema novi pristup. Građenje pozicije na načelima dijaloga i pitanjima o kojima se ne može pregovarati, poput suvereniteta, teritorijalnog integriteta i celovitosti države – je opštepoznata formula i prethodnih vlada. Poziv vlade opozicionim strankama da usklade stavove jer se dijalog sa Srbijom i eventualni konačni sporazum ne smatraju samo vlasništvom vlade – je takođe bio viđen i kod prethodnih vlada. Ali, šta će se promeniti u odnosu na prethodnu deceniju u kojoj je dijalog odugovlačen? Da li Kosovo ima snage da nametne tvrde stavove? Da li treba očekivati da će doći bolji dani za pogodan sporazum, sporazum koji neće iziskivati nikakav bolni kompromis za Kosovo? Da li Srbija ima vremena da čeka i da li je njena strategija beskonačno odugovlačenje?

Ako zastanemo i pogledamo aktuelnu politiku, kao kroz one naočari bez dioptrije, stvari izgledaju jednostavno: SAD žele da završe svoj projekat koji se zove Kosovo zbog svojih mnogobrojnih geostrateških interesa. Brisel možda ima dovoljno vremena da dopunjava album sa fotografijama dijaloga u Briselu. Politika neširenja EU je sada već lako primetljiva od strane svakoga ko prati dnevne vesti. Srbija je brilijantno istovremeno održavala odnos sa Briselom i Rusijom. Održavala sastanke za otvaranje nekoliko poglavlja u njenom procesu integracija, ali bez želje za žurbom. Jačala je strane ekonomske investicije iz svih izvora i zabetonirala stav o vojnoj neutralnosti i neučlanjenju u NATO.

Onda, šta ostaje novoj Vladi da postupa drugačije od one koja je bila do sada. Mogućnosti se vide od odlaska na dobro pripremljen dijalog sa temama s vrha-nadole. Dosadašnji proces, koji je u stvari prekinuti pre godinu dana, je imao razne okvirne teme, dok je pristup bio „dogovorićemo se o svim pitanjima, ali na kraju se dogovaramo ili ne u paketu o svemu odjednom“. Ako bi se nastavilo ovom dinamikom i istim okvirom, Kurtijeva vlada bi trebalo da se vrati pregovorima u Briselu sa tehničkim radnim grupama za integrisano upravljanje granicom, nestale, diplome, vazdušnu liniju i slično, dok bi vreme neophodno za njihovo sprovođenje prevazišlo diplomatsku i stratešku granicu za konačni sporazum. Ovaj sporazum je do sada nazivan raznim epitetima čak i unutar samih evropskih diplomatskih faktora. Neki ga zovu konačnim sporazumom, sporazumom o uzajamnom priznanju, neki pravno obavezujući sporazumom, a neki mirovnim traktatom, iako je rat odavno završen.

Zamka za Kurija

Premijer Kurti može da prikupi politički kapital ako odbije dijalog. Ironija vremena mu je ostavila breme koje je prenošeno sa ramena jedne osobe na drugu. Nova Vlada ima dva izazova u pripremanju za ponovno započinjanje dijaloga: izgradnja unutrašnjeg političkog jedinstva, koje izgleda da je uvek neophodno, ali je istovremeno preopterećena dosadašnjim iskustvom beskonačnog dijaloga. Čak i da se ne ostvari jedinstvo, svaki sporazum mora da bude podnet Skupštini na ratifikaciju. Mada je ovog puta drugačije to što ova vlada ima snažan legitimitet koji proizilazi iz rezultata poslednjih izbora. Drugi izazov će biti pronalaženje formule za kretanje po središnjoj liniji između američko-evropskih stavova. Kurti je verovatno srećan zbog odluke da odbije poziv za odlazak u Vašington u septembru, jer se to ispostavilo kao prava odluka. Amerikanci žele brzi sporazum u kojem, kako veoma jasno stavljaju do znanja stranama, mora biti bolnih kompromisa. Evropljani, kao neko ko je 10 godina vodio dijalog, takođe naglašavaju da treba da postoji kratkoročno vremensko ograničenje, ali takođe poručuju da se strane moraju osećati sigurno u tom procese i ne treba nužno da žure. Svakako da niko od aktera ne prenebregava činjenicu da je samo pre 16 meseci postojala jedna figura koja je igrala drugačiju igru u ovom procesu. Bivši predsednik Tači [Thaçi] je sa puno hrabrosti proklamovao mogućnost teritorijalne razmene ili prepravljanja granica. Ovo Srbi ne žele da zapostave kao mogućnost, kao ni neki evropski krugovi koji  su prihvatili da najopasnija rešenja možda mogu da budu i najlakša i najbrža. Sigurno da drastične opcije poput razmene teritorija ili jake Zajednice koja narušava jedinstveni karakter države izgledaju utopijski za tvrdoglavost i političko nasleđe premijera Kurtija.

On ima politički kapital i legitimitet da stoji tvrdo pri načelu „ili sve ili ništa“. Ovo ništa je trenutni status-kvo jer Kosovo ne ide u dijalog da dobije ništa drugo osim priznanja svoje međunarodne subjektivnosti. Crvene linije i načela o kojima se ne može pregovarati će verovatno biti polazni okvirni nove vlade. Značajan element koji će suziti politički manevar posrednika je to što nema drugih snaga koje bi mogle da zamene postojeću vladu u bilo kakvom njenom neuspehu ili nespremnosti da preda nešto bolno. Narod na Kosovu je čekao 22 godine, mnoge vlade su promenjene i pale, dok se poruka može jasno pročitati da su kosovski građani dali snažan legitimitet političkoj snazi koja se je tokom ove dve decenije zaredom protivila kompromisima.

Zamka ostaje u Briselu. Američka šatl diplomatija može doneti neočekivane promene u agendi i formatu dijaloga. Sve dok ne vidimo platformu vlade na papiru, nema prostora za unošenje novina. Dijalog se sprovodi kako bi se približile strane i našla sredina između dve tačke. Pravila su postavljena, a postoji i lista mogućih kompromisa sa koje svako može da bira. Mogući neuspeh da se završi dijaloga ostavlja neodređeni vremenski vakuum za sledeću priliku za pregovore.

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji op-edova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD. 

Projekat podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a.