Vojska Kosova- Zarad koga i zarad čega?

Činjenica da se u ovoj godini održavaju izbori i u Srbiji i na Kosovu, dovodi do znatnog povećanja tenzija kako u odnosima između Beograda i Prištine, tako i u međuetničkim odnosima na Kosovu.

Tako je od samog početka godine bilo dosta političkih previranja i situacija koje su potencijano mogle da izazovu krizu. Ipak, dok se kriza na najvišem nivou, i povišena politička retorika između političkih elita mogu kontrolisati i suzbiti pojačanom ulogom međunarodne zajednice, ili čak i telefonskim razgovorom političkih odlučilaca, ono što ostaje kao posledica te retorike u javnom diskursu, preti da poruši ionako krhke odnose.

Jasno naglašavam da kriza na nivou premijera i vlada Beograda I Prištine nije  tako istaknuta. Naprotiv, četiri godine nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, učinjeno je dovoljno da donosoci odluka kontinuiranim odnosom i pregovorima stvore praksu pomoću koje su u stanju da kontrolišu krize. Problem je u tome što veoma često kriza može da bude blagodetna upravo njima. Dakako, ne bi trebalo biti na kraj srca, do sada je na normalizaciji odnosa za poslednje 4 godine učinjeno više nego za prethodnih 12.

Ipak, kriza moze lako da nastane baš u onoj oblasti koja se u ovom celom procesu normalizacije i zapostavila.  Kosovski konflikt se i dalje može okarakterisati kao zamrznut ali baš ovi prošli dogadjaji, kao sto su “voz”, “demarkacija”, “zajednica” ili “zid” mogu odmrznuti potisnute frustracije i sa srpske i sa albanske strane. Naravno, ovde ciljam na lokalno stanovništvo, koje se konstantno zaobilazi i kome se dogovori kao takvi i ne objašnjavaju. Srpska i albanska zajednica imaju razlicito viđenje celog procesa i trenutnog stanja, ali za to ne treba primarno kriviti građane, već pre političke elite koje manipulišu informacijama zarad ispunjavanja svojih ličnih agendi, a te njihove agende se pakuju u ukrasni papir i predstavljaju kao nešto što je urađeno za dobrobit gradjana.

Poslednja u nizu manipulacija je i inicijativa predsednika Kosova Hašima Tačija za formiranje Vojske Kosova. Uprkos protivljenju srpske zajednice na Kosovu i predstavnika ključnih ambasada u Prištini, Tači je pokušao da kršenjem Ustava zanemari duplu dvotrećinsku većinu, neophodnu za promenu statusa Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS). Jedan takav neartikulisani i nedovoljno promišljeni potez, samo dodatno zaoštrava već podignute tenzije, i ne koristi kako procesima na Kosovu tako ni poboljšanju međuetničkih odnosa.

Sa druge strane, zanimljivo, i pomalo zabrinjavajuće je čuti i čitati izjave dela  akademske i intelektualne elite na Kosovu, novinara, aktivista, pa i nekih bivših donosioca odluka, kako odobravaju ovu inicijativu koja krši Ustav Kosova,  ljudska i manjinska prava, argumentujući time da je legitimno zaobići srpsku zajednicu u ovom procesu, jer oni svakako neće glasati za Vojsku Kosova.

Postoji mnogo razloga zasto se baš sada pokreće pitanje formiranja vojske Kosova, uprkos jasnom protivljenju ključnih partnera u međunarodnoj zajednici, a neke ću pokušati da navedem u ovom tekstu.

Pokretanje procesa formiranja Vojske Kosova je klasičan medijsko-politički spin i između ostalog odvraćanje pažnje sa realnih prioritetnih pitanja na terenu kao što su: stvaranje Zajednice/Asocijacije većinski srpskih opština, borba protiv korupcije i demarkacija granice sa Crnom Gorom. Ono što posebno zavređuje pažnju je formiranje Specijalnog suda za Kosovo, kako bi se procesuirali zločini bivših članova OVK.  Može se očekivati da će pojedini ljudi, bliski predsedniku naći na listi imena kojima će se suditi u ovom sudu.

Istovremeno,  vladajuća koalicija na Kosovu  je nestabilna,  a opozicija kao i uvek nezadovoljna. Inicijativa za formiranje Vojske Kosova se može tako gledati i kroz pokušaj Tačija da proširi svoj uticaj, čak i van okvira koje predsednik kroz svoja ovlašćenja ima. On pokušava da pozicionira sebe kao ključnog aktera na kosovskoj političkoj sceni i zaseni formalno mnogo uticajniju i važniju ulogu premijera koja pripada Isi Mustafi, iz koalicione stranke LDK.

Konačno, transformacija Kosovskih bezbednosnih snaga u Vojsku Kosova predstavlja manipulaciju nacionalnim simbolima i sentimentom naroda u trenutku kada je nacionalno jedinstvo neophodno. Trenutna vlada, kao sto je već pomenuto je pod velikim pritiskom opozicije u vezi ključnih nacionalnih pitanja, pa su zato i neophodne vidljive i “merljive” “pobede” uoči nadolazećih izbora.

Takođe,  moram se osvrnuti na argumente koji se vrte u kosovskoj javnosti oko aktuelizacije ove teme, i pokušati da ih opovrgnem. Retorika je takva da je formiranje vojske odgovor na naoružavanje Srbije i pojačan uticaj Rusije. Akcenat na aktivnostima Srbije se događa zarad privlačenja pažnje Zapada . Jasno je da Srbija nema nameru da vojno ugrožava Kosovo, s obzirom da bi tako ugrozila evropske integracije. S tim u vezi, bilo kakav argument tog tipa  ima efekat “strašila”. Sa druge strane, pitanje je da li je to “naoružavanje” srpske vojske takođe spin zarad unutrašnjih političkih prilika pred srpske izbore i koliko će povećati vojnu moć imajući u vidu da je dobar deo naoružanja koje se kupuje od Rusije zastarelo i da za njegovo osposobljavanje po nekim procenama treba uložiti oko 300 miliona evra. Na kraju, ali ne i najmanje važno, imajući u vidu da je NATO kroz KFOR jedina vojna sila na Kosovu, apsurdno je i govoriti o tome da bi Srbija rizikovala konflikt sa aliajnsom.

Naša uloga je da u budućnosti što više demistifikujemo procese koji se odigravaju, kako ne bi upali u zamku dnevno-političkih interesa bilo koje od strana. Civilno društvo bi mnogo odgovornije trebalo da se odnosi prema problemima sa kojima se društva suočavaju, a ne da podržava agende političkih elita.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.