Vašingtonski ne-sporazum, Trampovo jezero i ZSO

Ponovo pokrenuti posle 20 meseci blokade u julu ove godine, a predvođeni novim specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom, Briselski pregovori su od početka bili ograničeni i podrivani Grenelovim paralelnim, tajnim pregovaračkim procesom. Potpisivanjem Vašingtonskih dokumenata Briselski proces je de fakto redukovan na pred-pregovore, pa početak pravih pregovora čeka ishod američkih predsedničkih izbora, odnosno dolazak na vlast nove administracije, smatra Bodo Veber iz berinskog Saveta za politiku demokratizacije (DPC).

Pobednici i gubitnici

Već nekoliko nedelja traje zbunjenost u regionu, na Kosovu i u Srbiji, oko interpretacije toka pregovora vođenih prošlog meseca u Beloj kući i “istorijskog sporazuma” koji su 4. septembra potpisali premijer Hoti, predsednik Vučića, te Donald Tramp. Ako ostavimo uobičajeno političko spinovanje obe pregovaračke strane u danima posle potpisivanja po strani, može se konstatovati da su u političkom i javnom diskursu na Kosovu i u Srbiji najviše pažnje privukli statusni (sudbina kosovoskog zahteva o priznanju od strane Srbije; uspostavljanje diplomatskih odnosa izmedju Izraela i Kosova) i međunarodni aspekti (navodne tenzije između Srbije i Rusije) potpisanih dokumenata.

Uz to, neslaganje između partnera u krhkoj vladajućoj koaliciji u Prištini koje je isplivalo na površinu tokom Vašingtonskih pregovora, kao i kritike upućene vladi zbog potpisanog dokumenta od strane opozicije iznova su podvukli glavni problem kosovske strane u pregovorima o konačnom sporazumu (uz trogodišnje nastojanje predsednika Tačija da putem tajne trgovine delića državne teritorije, tj. nacionalne izdaje, spašava svoju ličnu slobodu od haške optužnice) – haos aktera, odnosno duboko nejedinstvo parlamentarnih stranaka, mimo i protiv nacionalnih interesa.

Na srbijanskoj strani sličnih problema nema jer tamo i dalje postoji samo jedan politički akter – Aleksandar Vučić (upravo je najavom formiranja svestranačke vladajuče koalicije ozvaničeno i formalno odsudstvo ikakve parlamentarne opozicije u Srbiji), što je činjenica, koja će se tek posle budućeg sklapanja konačnog sporazuma sa Kosovom obiti o glavu prvom čoveku države i vladajuće partije.

Ipak, zajednički imenitelj i glavni fokus raspave o Vašingtonskom „sporazumu“ na Kosovu i u Srbiji bio je pitanje o glavnom pobedniku i gubitniku dogovora, o tome koja je strana više, a koja manje dobila. To pitanje nije dobilo zadovoljavajuće odgovore, i ne može, jer se radi o pogrešnom pitanju baziranom na pogrešnoj percepciji dešavanja u Beloj kući koja fokus stavlja na sam tekst „sporazuma“. U isto vrijeme, dihotomna percepcija o pobedniku/gubitniku nabolji je pokazatelj da potpisana dokumenta nemaju nikakav dodir sa konačnim, sveobuhvatnim sporazumom – koji bi trebao biti postignut na dobrobit obe strane, i Srbije i Kosova, te šireg regiona.

Pravu procenu dokumenta potpisanog 4. septembra od strane tri državnika može jedino dati analiza pravnog i političkog karaktera Vašingtonskog „sporazuma“, pozadine nastanka pregovora i dometa, odnosno, održivosti i dugoročnog efekta dogovorenog.

O karakteru i logici pravno-neobavezujućeg ne-sporazuma

Po svom formalnom karakteru – dva neformalna, odvojena papira potpisana od strane premijera Hotija i predsednika Vučića, te dva formalna pisma podrške potpisane od strane američkog predsednika, u kojima nisu korištena zvanična imena dve Zapadnobalkanske države – radi se o pravno-neobavezujućem ne-sporazumu. Pravno gledano, niti se radi o međunarodnom sporazumu, niti o bilateralnim sporazumima (između Kosova i SAD-a, odnosno Srbije i SAD-a). To je, u statusnom smislu, daleko manje od sporazuma potpisanih u okviru političkog dijaloga predvođenog Evropskom unijom, posebno od aprilskog sporazuma iz 2013. godine, koji je sadržao implicitno priznanje države Kosova od strane Srbije. Čak su i sporazumi iz prethodnog, tehničkog dijaloga makar bili zajednički dokumenti Beograda i Prištine.

Zanimljivo je napomenuti da je dati oblik ne-sporazuma u dva odvojena dokumenta indirektan dokaz da Vašingtonski pregovori nikad nisu bili smišljeni radi ozbiljnog bavljenja pitanjem priznavanja Kosova od strane Srbije. Tvrdnja kosovske delegacije da ta tačka predstavlja njihov ključni pregovarački zahtev i insistiranje predsednika Vučića kako se herojski odbranio od tog nastojanja su prazne priče za domaću uoptrebu.

Sam sadržaj ne-sporazuma zbunjuje, jer se radi o čudnoj kombinaciji ekonomskih tema, izrazu puke želje rešavanje spiska dobro poznati otvorenih bilateralnih pitanja između Kosova i Srbije, te nekolicini tačaka potpuno nepovezanih sa sporom Kosovo-Srbija iz okvira američke geopolitike, a koje predstavljaju kvazi-kolonijalnu zloupotrebu zapadnobalkanskog spora u korist Trampove politike America first.

Ta luda mešavina se može razumeti tek u pozadini logike koja stoji iza sporazuma – jednogodišnjeg, jednostranog i uzurpatorskog uletanja američke administracije u pregovore o konačnom i sveobuhvatnom sporazumu, pre svega specijalnog predsedničkog predstavnika Ričarda Grenela, a koji je kulminirao sastankom u Beloj kući. Grenelov angažman je bio isključivo motivisan ličnim, apolitičkim interesima. Prepoznao je u zaglavljenim pregovorima o konačnom sporazumu, u savezu sa predsednicima Tačijem i Vučićem, šansu da značajno unapredi svoju političku karijeru u Trampovoj orbiti, dok su oni tražili američkog saveznika za projektat razmnjene teritorije (land swap). Da bi uspeo, Grenel je morao naštimovati svoju balkansku inicijativu na logiku gazdinog vođenja politike i države. A kod Trampa se radi o anti-političkom pristupu, o raskidu sa načinom na koji se do 21. veka vodila politika i država u demokratskom delu sveta. Njegov pristup je delom populistički, fokusiran na samo-insceniranje, na biznis pristup, uz određeni uticaj etno-nacionalističkog, u suštini rasističkog pogleda na svet. Sa tim zaleđem, Vašingtonski ne-sporazum počiva na tri logike:

1. Pristup „any deal-is-a-good-deal“ (Bilo kakav dogovor je dobar dogovor), lišen svih principa, političkih programa ili ideologija. To znači da čim se Grenelu ukazalo tokom ove godine da se ne može realizovati land swap deal, da se fokusirao se na ono što je bilo moguće postići, a to je bio ekonomski sporazum baziran na tri pisma o namerama u vezi sa infrastrukturnim projektima (o avio, železničkom i drumskom saobaraćaju između Kosova i Srbije) sa početka godine. Samo je trebalo dogovor upakovati u okvir koji se može prodati Trampu, a tu funkciju zauzeo je drugi deo ne-sporazuma nepovezan sa sporom Kosova i Srbije.
2. Sama srž sporazuma nije u nekakvoj suštini dogovorenog, nego u samoj ceremoniji potpisivanja u Beloj kući, u insceniranju predsednika Trampa kao great dealmakera, i sa pogledom na nadolazeće predsedničke izbore 3. novembra, uprkos tome što je efekat tog spoljnopolitičkog događaja na američke glasače ravan nuli. To ne znači da ne-sporazum ne može doneti neke konkretne rezultate, ali su oni ograničeni jer nisu primarni cilj poduhvata.
3. Statusni spor između Srbije i Kosova je u potpunosti bio podređen prvobitnom cilju potpisivanja – ikakvog – dogovora.

Sve to znači da je rok trajanja dogovora od 4. septembra više nego neizvesan. Ako Džo Bajden pobedi na predsedničkim izborima, ne-sporazum odmah ide u istoriju. Čak i da Tramp dobije novi mandat, malo je verovatno da će dil preživeti. Grenel bi dobio višu poziciju u drugoj administraciji i izgubio interest za predmet Kosovo-Srbija jer je ispunio svoju funkciju, dok bi se Balkan vratio tamo gde je bio i ranije: van prioriteta Trampove geopolitike.

Sporazum bez (sa vrlo malo) suštine

Da ne-sporazum ima malo suštine već je potvrdila poseta američke delegacije Prištini i Begradu prošlog meseca i glomazna najava kreditiranja gradnje autoputa Niš-Priština čije je finansiranje Evropska unija, u okviru Berlinskog procesa, već davno obezbedila. Da nije doprinos uspešnog vođenja pregovora o konačnom, sveobuhvatnom sporazumu pokazali su, kako Trampov tvit na dan potpisivanja o priznavanju Izraela od strane „još jednog muslimanskog naroda“, tako i cela epizoda oko Gazivoda, odnosno Trampovog jezera i Grenelovo podsmevanje ludim balkanskim narodima koji imaju čak dva imena za jedno jezero (Ujmani, Gazivode). Administracija koja ima etno-nacionalistički, u suštini rasistički pogled na svet i Balkan, deo je problema, a ne rešenja.

Stvarni gubitnik

Na osnovu ovakve analize Vašingtonskog dogovora se tek sada može dati suštinski odgovor na pitanje o dobitnicima i gubitnicima: jedini istinski dobitnik će biti sam Grenel, ali ako 3. novembra njegov gazda izgubi, ni od toga nema ništa. Dok je glavni, i u suštini jedini gubitnik Evropska unija i njeno nastojanje da se dođe do ozbiljnog resetovanja pregovora o konačnom sporazumu, vidljivo po nedavnoj blokadi pregovora oko pitanja Zajednice srpskih opština (ZSO).

Jedina i nedvosmislena srž Vašingtonskog ne-sporazuma leži u totalnoj ignoranciji prema suštini pregovora (loše) vođenih od strane EU od 2017. godine – postizanje konačnog, sveobuhvanog, pravno-obavezujućeg sporazuma za trajno rešavanje statusnog spora radi pune, samoodržive normalizacije bilateralnih odnosa između Republike Srbije i Republike Kosovo. Zato je sam dogovor relativno beznačajan, nezavisno od toga koliko će od dogovorenih tačaka na kraju biti implementirano. Ali je duboko štetna po glavni cijl Briselskih pregovora, po nastojanja EU, predvođena Nemačkom da pokrene ozbiljno resetovanje pregovora, a koja su praktično otpočela paralelno sa Grenelovim stupanjem na scenu u jesen prošle godine (i odlaskom Mogerinijeve).

Ponovo pokrenuti, posle 20 meseci blokade u julu ove godine, a predvođeni novim specijalnim izaslanikom EU Miroslavom Lajčakom, Briselski pregovori su tako od početka bili ograničeni i podrivani Grenelovim paralelnim, tajnim pregovaračkim procesom. Ozbiljno su podrivani Lajčakov i autoritet Evropske Unije. Potpisivanjem Vašingtonskih dokumenata Briselski proces je de fakto redukovan na pred-pregovore, pa početak pravih pregovora čeka ishod američkih predsedničkih izbora, odnosno dolazak na vlast nove administracije.

Rascep između Lajčakovih pregovora, formalno vođenih kao ozbiljno resetovanje pregovora o konačnom i sveobuhvatnom, međunarodnom sporazumu, i njihovo spoljašnje redukovanje na puke pred-pregovore neminovno je vodilo u krizu. Sasvim je logično da su Briselski pregovori zapeli na temi ZSO. Za razliku od bilateralnih tema o kojima se može relativno neobavezno pregovarati, razgovori o ZSO vođeni van okvira stvarnih sveobuhvatnih pregovora, sa ciljem stavljanja tačke na statusni spor i na zaokruživanje teritorijalnog integriteta i suverniteta države Kosovo neminovno moraju voditi u spor i blokadu. Pitanje ZSO nije slučajno odvelo politički dijalog iz 2013. godine u trajnu krizu, u deformaciju Briselskog pristupa „konstruktivne dvosmislenosti“ u destruktivnu dvosmislenost, ostavljanjem sporazumevanja Beograda i Prištine o pravno-političkom karakteru ZSO za neki kasniji period, u totalnu blokadu dijaloga, što je rezultiralo prelaskom u „novu fazu“ i pregovaranje o sveobuhvatnom, konačnom sporazumu. Lajčakova prva greška, izjava o mogućoj promeni kosovoskog Ustava radi uspostavljanja ZSO pre početka ozbiljnih razgovora o rešavanju predmeta, kojom ako nije uništio, onda je makar ozbiljno oštetio svoj autoritet glavnog pregovarača, se čini logičnom zbog ćorsokaka u kojima su se Briselski pregovori našli posle ceremonije u Beloj kući. I to nezavisno od toga da li se radilo o spontanoj, nepromišljenoj izjavi ili izrazu njegove pro-srpske orijentacije koja mu se pripisuje.

Ostaje, dakle, da se čeka 3. novembar i rekonstrukcija transatlantskih odnosa sa ciljem trajnog rešavanja spornih odnosa između Kosova i Srbije.

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 24.10.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/3mOMRss