PISMO POLITIČARIMA, U DOBA PISMA

***

Napad na direktora Pošte i Telekoma Kosova od strane dva policajaca policijske službe Kosova je čisto banditski, strašan i vrlo varvarski posao. Dakle mafijska država i stoga i jadni građani, šaka stvorenja jadne sudbine. Ne postoji nikakvo zdravo i ljudsko obrazloženje za nasilje kao čin. Štaviše, ovaj čin kao takav postavlja niz pitanja o redu, vladavini zakona i onih koje to kontrolišu. Jer ono proizlazi iz kuće bezbednosti. Iz kuće reda. Ali koga briga za ovakve stvari? Građani uzburkane Republike Kosovo su već neko vreme naviknuti na traumu, zlobu, ružnoću i nepravednost. Ne postoji nijedan put spašavanja ka jednom običnom danu. Jer prirodno, nema ništa obično. Svaki dan proizvodi neku zabrinjavajuću pojavo. Niti znamo kojem vragu da verujemo. Kojem autoritetu. Kojem ustavu. Kojoj skupštini. Kojoj partiji. Kojem sudu. Kojem lideru. Kojem govnu. Zastrašujuća Republika Kosovo je jedno područje koje legitimiše banditizam. Koje oskrnavlja normalnog čoveka. Tačka. I kao rezultat toga, postavlja se pitanje da li se tu može živeti? Ako je odgovor negativan onda šta kog vraga radimo ovde? Da li je ovo kazna? Ili igra? Ili zemlja užih političkih interesa?Ili politička uskogrudost? Prljava politička kutija? Politička džungla? Nerazumljiva politička metafora? Politička dilema? Dakle, sva ova beznadežna situacija koja vređa znanje, snagu, um i naše dostojanstvo dolazi od Političara(Dosta mi je ponavljanja, bez izuzetka).I treba da ih ne trpite. Da se ne bavite njima. Da ne podržavate nijednog od njih. Treba da ne govorite sa njima. Da ne izlazite na izbore. Da ne pevate pesme za njih. Da ih ne pozdravljate. Da se ne smešite kada se ponašaju dobro s vama. Jer ima dana kad nam kleče, i baš tada ih ne trebate gledati u oči. Trebate znati. Sve što oni imaju, imaju zbog nas. Oni su lopovi. Oni su neškolovani. Ne trpe oni knjige. Oni koji čitaju knjige, svađaju se sa prijateljima. Ne znaju ništa o poeziji, oni koji znaju nešto o poeziji obožavaju krv. Imaju skupa kola. Jedu dobro. Nisu izolovani. Vode ljubav s kim hoće. Imaju budućnost Imaju velike biznise. Niko ne sme da im se suprotstavi. Međusobno se dobro znaju. To je jedna zajednica koja deli svoje koristi. Ti koriste prelaze od jedne na drugu stranku. Jer su bezočni. Nezreli. Nemaju stavove. Nemaju hrabrosti. Nemaju muda. To su ljudi inata. Likvidacija. Sa mišićima. Oni mogu da me išamaraju kadgod požele i gdegod požele. Ne mogu im uzvratiti. Ali mogu ih odbiti. Prosto, jednom zauvek trebamo ih odbiti.

Ja sam prvi. I ovo je odbijanje političkog kapitalizma. Odbijanje da bi se prihvatila domovina, onakva kakva je. Koja te jede nepečenog. Koja igra sa tvojim mozgom i baca te u poslednju kantu ljudskosti.

***

Kad je izbio rat, ja sam imao 12 godina. Tek sam počeo masturbirati. Tek sam počeo osećati slast snage a meci su leteli na sve strane. Strah je bio na sve strane. Srpski vojnici su bili na sve strane. Kao dete bio sam borac. Počeo sam da rastem u ratu. Ja sam porastao u ratu. Dakle, njegov sam sin. Svako kosovsko ljudsko biće koje je preživelo barem jedan dan rata u periodu osamdesetih i devedesetih bio je borac. Svi smo se borili. Kao dete borio sam se kad sam video srpskog policajca mojim očima. Borio sam se očima, ukoliko ste se vi predsedniče, vi premijeru borili puškom. Borio sam se plakajući dok sam video automatsku pušku u ustima mog oca. Ili dok sam gledao kundake srpskih pušaka na leđima žena. Borio sam se proživljavajući sve u mojim mislima. Danas imam sećanje o ratu. Vi nemate ništa. Vi imate vaše dobiti. Vi ste dobili sve u zamenu za vaše slavne dane (u zamenu za te dane ja samo želim da živim u miru pored vas). I to je nisko. To uopšte nije skromno, i sramno je. I to trebamo reći. Danas imam dostojanstvo pred mojim srpskim prijateljima a nemam nikakvo osećanje građanstva prema vama. Pobednik sam u kulturnom smislu i nikada agresor. Vi ste pobednici u političkom smislu ali ste postali agresor. I to nije dobro za vaš intelekt, i za vaše građane koji se tretiraju kao životinje gdegod da idu ali vas nije briga. Vi se niste brinuli koliko treba za vas lično i nažalost za našu sudbinu, ali vas nije briga. Niste poštovali sebe niti ste poštovali naš pošten rad ali vas baš boli kurac. Ali jedna stvar je važna. Vi ste zaglavili u vašoj trci za lični dobit i to je privelo kraju vaše bele dane. Vaš građanin vas ne poštuje. Oni se boje vas. Isto kao i ja. Bojim vas se. Vaše dobrote. Vašeg prisustva. Vaših pogleda. Vi ste politički slepi. I politički usrani.I svi ste vi sažetak neznanja *. I kao takvi imate snage. Ali to ne znači da mi ne znamo. I sve dok znamo barem osećamo da nismo sebe napustili.

*prema Robertu Bolanju.

[enlighten_prodivider color=“#330fb8″ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.