Njihov sukob i dijalog nije i naš

Poput brojnih drugih naroda, Albanci i Srbi su takođe imali epizode mirovnih odnosa, ali i epizode nasilja. Nepoverenje, predrasude i međuetnička mržnja koristile su se i još uvek se koriste od političara u njihovu korist. Jedna stvar je sigurna: dijalog je protivotrov nasilja. Ne govorim o onom dijalogu koji završava sa nekom fotografijom političara nasmejanih lica, samo da bi nasmejali nekoga tamo u Briselu, nego govorim o pravom dijalogu između građana koji dele zajedničke brige i interese uprkos razlikama.

Koliko se živi sećaju, odnosi između Albanaca i Srba uopšte na Kosovu nisu bili dobri. Istina je da je bilo nešto manje napetih perioda, i ostalih koji su praćeni nasilnim sukobima.  Od tog nasleđa proizlazi i mržnja između Albanaca i Srba na Kosovu.

Bilo kako, ono što nas zanima je u kojim okolnostima pripadnici etničkih zajednica izgrađuju dobre odnose, i u kojim okolnostima izgrađuju loše odnose. Uz malo mentalnog napora, možemo takođe uvideti da su ovi nezadovoljavajući odnosi bili korišćeni od strane političara za njihove obračune pogoršavajući time ove odnose dok nije došlo do masovnih ubistava u cilju ostvarivanja štetne politike koja je nazvana “etničkim čišćenjem”.

Međutim, to je prošlost, može reći neko ko “gleda ka budućnosti”. Da. Prošlost u smislu da se to dogodilo u prošlosti, ali još uvek snosimo posledice i još uvek nismo odustali od načina na koji smo gradili etničke odnose u prošlosti. I nećemo odustati sve dok ne pronađemo novi način, i sve dok ne damo drugi smisao ovaj našoj lošoj prošlosti.

Ako smo do sada ove odnose smatrali prirodnim, rezultatom naših etničkih razlika i naših političkih težnji koje se neizbežno odražavaju, sada je vreme da usvojimo drugačiji pristup imajući u obzir još jedan faktor koji je, po mom mišljenju, odlučujući za izgradnju ovih odnosa.  Taj faktor je politika koju je vodila jedna politička elita koja je, u kontekstu pada jugoslovenskog monističkog sistema i uvođenja novog sistema pluralizma, imala za cilj da dođe na vlast osiguravajući političku podršku mobilišući ljude putem upotrebe predrasuda, mržnje i straha od druge etničke grupe.

Tako je počeo i uspon Miloševića, koji je s vremenom nažalost pronašao formulu za jačanje svoje političke pozicije, predstavljajući se kao ostvarivač u praksi ideja jednog dela nacionalističke struje Srba i unutar kulturnog, medijskog i akademskog života Srbije tokom devedesetih godina prošlog veka. Na taj način je, jedan komunista, Milošević postao lider šovinističke politike srpskih nacionalista na Kosovu. Kasnije, njegova politika na Kosovu stvorila je okolnosti za izgradnju nemirnih i nasilnih odnosa između etničkih zajednica. Ostatak je poznata istorija.

Tumačenje ove nedavne istorije nije jednosmerno; Albanci tu istoriju tumače drugačije, a Srbi drugačije.  Ali, činjenice su uporne, i ko želi videti činjenice ne može biti slep naspram tih događaja, od sistematske zdravstvene diskriminacije Albanaca na Kosovu, do broja proteranih, raseljenih, i ubijenih civila obe etničke zajednice.

Ako se složimo da su se odnosi pogoršali kao rezultat njihovog korišćenja u političke svrhe, logično je da smatramo da su ovi odnosi izgrađeni od jedne vrste isključujuće i suprotstavljajuće politike. Drugim rečima, odnosi Albanaca i Srba nisu suprotstavljajući zato što se etnički razlikuju, već zato što su ove razlike dobile politički karakter, tj. zato što su ti odnosi politizirani.  Prema tome, dolazimo do zaključka da, u cilju pronalaženja načina da bi se te razlike prevazišle, one se prvo trebaju depolitizirati.

Međutim, nažalost, politika na Kosovu – način kako se vodi političko takmičenje, kako se dobijaju glasovi, i sam politički sistem – nije pomogao u ovom pravcu. Naš politički sistem osniva se na etničke razlike. Registracija stranaka manjinskih zajednica, rezervisana mesta za njih u političkim institucijama države, u skupštini i vladi, decentralizacija na osnovu etničkih razlika teritorije, više potpomažu isticanju ovih razlika nego stavljanju tih razlika u drugi plan, ili nenaglašavanje tih razlika. Nakon toga, ostaju samo propagandne kampanje bez stvarnog sadržaja o “toleranciji” i “suživotu” zajednica.  Takođe, političko takmičenje jasno je podeljeno između etničkih grupa, e ne može se drugačije zamisliti nego kao takmičenje za glasove etničke grupe koju političari tvrde da zastupaju.

Na taj način, politika odražava etničke podele u društvu, umesto momenta koji predstavlja “naroda”, dakle izvor političkog i suverenog legitimiteta novog društva ujedinjenog na osnovu političkih principa bez obzira na razlike.

Ako je ovo nezamislivo i dan danas,   onda dolazimo do zaključka koliko je dominantna politička logika koju su izgradili srpski nacionalistički političari tokom devedesetih godina prošlog veka, i koju su usvojili politički predstavnici Albanaca i koju je institucionalizovala međunarodna uprava OUN-a i Ahteisarijevo Kosovo nakon nje.

Komunikacija između pripadnika etničkih grupa vodi se posredstvom agenda političara i međunarodnjaka. Ne postoji nikakva platforma komunikacije putem koje bi se upoznali, razgovarali, pregovarali i dogovarali se direktno: srpski studenti sa albanskim studentima, umetnici sa umetnicima, akademici sa akademicima, žene sa ženama u prostoru i u cilju zajedničkih interesa bez obzira na razlike.

Međutim, sadašnjost ne predodređuje budućnost. U cilju onemogućavanja instrumentalizacije razlika i predrasuda između etničkih grupa, one trebaju naći načine komunikacije i prostore za sudelovanje koje ne diktiraju političari. To nije nemoguće. Kada su biznismeni, trgovci, mafija i političari mogli prevazići etničke razlike za zajedničke interese, zašto ne bi mogli i ostali

Stoga, ono što je potrebno je pravi društveni dijalog. Zvanični dijalog Prištine i Beograda vodi se za političare i za međunarodnu zajednicu. Pravi građanski dijalog desiće se onda kada se ne vodi posredstvom političara i međunarodne zajednice, nego se vodi nezavisno od njih.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.