IZMEĐU ALBANACA I SRBA – GDE SU RADNICI?

Osnovna tačka sukoba društvenih identiteta u kosovskom društvu jeste etnička. Bilo bi naivno biti iznenađen ovim, s obzirom na doskorašnji konflikt koji je samo iz manifestnog prešao u svoj latentni oblik. Ali isto tako, bilo bi tužno ne boriti se za prava mnoštva ostalih društvenih identiteta da ravnopravno koegzistiraju, jer upravo je ta borba ključ u prevazilaženju pomenutog konflikta.S obzirom na spoljnopolitičku odluku prištinskih vlasti da Kosovo pozicionira na periferiji svetskog kapitalizma (zajednički imenitelj koji dele sa beogradskim kolegama), društvena grupa koja vapi za jasnijim pozicioniranjem i priznavanjem prava su radnici (i oni koji to bezuspešno pokušavaju da postanu).

Kada sam se doselila na Kosovo dodeljen mi je primarni identitet bez da sam bila pitana da se o njemu izjasnim. Bila sam Srpkinja, Serbe, Shkina, iako je meni mnogo važnije bilo na primer to što sam studentkinja, levičarka, aktivistkinja. Nikada nisam imala posobno jak odnos prema svom nacionalnom identitetu, tačnije uvek sam smatrala da neki drugi identiteti mnogo više govore o tome ko sam i kako vidim svet. No, ljudi su o meni pretpostavljali lepe i ružne stvari na osnovu te etikete koju čak nisam sama ni izabrala i bilo je čudno i zanimljivo nositi se sa tim. Ali dok je meni kao osobi koja je tu samo gost ovo bio svojevrsni socijalni eksperiment, ljudima koji žive u takvom društvu on tvori svakodnevicu.

Zašto je ovo bitno? Šta je posledica guranja građana isključivo u kategorije nacionalnog? Vlasti u Prištini etničke tenzije koriste kao zgodan izgovor za skretanje pažnje sa strukturalnih problema Kosova – niskog životnog standarda, urušenog sistema socijalne zaštite, korupcije i kriminala, kršenja prava radnika, nezaposlenosti, lošeg obrazovnog i zdravstvenog sistema. Postoji jak stav u društvu da će formalnim priznavanjem nezavisnosti od strane Srbije Kosovo magično postati funkcionalna država. Sa druge strane, odnos njihovih kolega iz Beograda prema potrebama građana i radnika Kosova najlepše oslikava govor ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandra Vulina o važnosti odlaska na Kosovo radi maženja Gračanice. Svaki napor Vlade Srbije da zaštiti radnička prava na Kosovu usmeren je isključivo ka jednoj etničkoj grupi – Srbima, i zapravo služi za sticanje političkih poena u Briselskoj igri nulte sume (zero sum game). To što je politika klasifikacije građana Kosova u etničke grupe i njihov tretman u skladu sa tim kroz istoriju i dovela Srbiju u poziciju u kojoj je danas – tema je za sebe.

Ako za trenutak ostavimo po strani velike nacionalne (meta)narative, i okrenemo se stvarnom svakodnevnom životu na Kosovu, situacija je sledeća. Prema podacima Agencije za statistiku Kosova za 2016. godinu tek 28,0% stanovništva od 15 do 64 godina starosti je zaposleno. U toj starosnoj grupi od ukupnog boja žena zaposleno je samo frapantnih 12,7%. Pri tom, metodologija Eurostata koja se koristi za dobijanje ovih statistika pod „zaposlenim“ ubraja svako lice koje je u nedelji u kojoj su podaci prikupljani bilo plaćeno za jedan sat svog rada, u novcu ili naturi. „Zaposleno“ je i svako lice koje obavlja neplaćeni rad u domaćinstvu ukoliko doprinosi biznisu koji vodi drugi član tog domaćinstva. „Zaposleno“ lice može da ima ugovor o delu, ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova ili ne mora da ima ugovor uopšte. Od ukupnog broja zaposlenih na Kosovu više od četvrtine, 26,3%, nema nikakav ugovor o radu, samim tim ni adekvatnu pravnu zaštitu. U populaciji onih zaposlenih koji rade pod ugovorom njih 70,5% nema stalan ugovor o radu. Kada su zaposleni ispitanici upitani da li su u mogućnosti da na radnom mestu ostvare svoja prava, tj. uživaju prava sistema socijalne zaštite, njih 3,6% odgovorilo je potvrdno. Posebna kršenja radnih prava zabeležena su u nedržavnom sektoru, gde su radnici primorani da trpe neredovne i niske plate, prekovremeni rad za koji nisu plaćeni, nemaju pravo na zakonom zagarantovan godišnji odmor, bolovanje i porodiljsko odsustvo, nemaju zdravstveno i socijalno osiguranje, rade poslove koji nisu predviđeni ugovorom koji su potpisali, strahuju da se sindikalno organizuju.

Izlišno je reći da je takva situacija nedopustiva. Uslovi za dostojanstven rad su pravo svakog građana i dužnost države. To je jedan od osnova za srećan život jer pored zadovoljavanja egzistencijalnih potreba, dostojanstven rad je izvor identiteta pojedinca, njegovog samoostvarenja i samopoštovanja.

Ovo nisu problemi koji izolovano pogađaju jednu etničku zajednicu. Izvesno je da postoje nivoi stratifikacije kosovskog društva koji nemaju veze sa etničkim, iakovladajuće elite sa obe strane smišljeno insistiraju nanacionalističkim dihotomijama kao jedinim bitnim. Konflikt se kontinuirano podgreva na relaciji „vladajuća elita – vladajuća elita“ i „vladajuća elita – zajednica“, a sve u cilju prelivanja istog na nivo „zajednica – zajednica“ i u krajnjoj liniji skretanja pažnje građana sa njihovih stvarnih problema.

Takozvana kompradorska elita, čiju genezu na Kosovu objašnjava kolega Ron Đinovci, nema nikakav interes u tome da se promena u ovom mehanizmu desi. Zato ona mora doći od dole. Građanin je taj čija je obaveza da osvesti postojanje različitih identiteta u društvu i da glas ekspoatisanima, jer na toj liniji će se prepoznati realan zajednički interes između pripadnika različitih zajednica u borbi protiv institucionalizovane društvene nepravde. Daleko od toga da smatram da je u kontekstu Kosova to lako učiniti, što zbog užasnih ličnih stradanja i gubitaka koje je rat doneo, što zbog internalizovanih pomenutih (meta)narativa. Ali zarad naizbežnog budućeg suživota na Kosovu važno je izdignuti se iznad nametnutih nacionalističkih podela na „nas“ i „njih“, jer one ne reflektuju, već fabrikuju stvarnost.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.