Da li će DFC finansirati izgradnju Autoputa mira?

Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka – Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma verovatno će izgradnja ovog autoputa biti delom finansirana i od kredita uzetog od DFC-a, razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država. Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kome je borba sve zahtevnija. Ona nije samo ekonomska, već i geostrateška – pa, samim tim, i politička, piše za RTV Kim Dragiša Mijačić iz InTER-a.

Na nedavno održanim izborima u Americi glasači su odlučili da Trampov pristup „Amerika na prvom mestu“ zameni Bajdenova borba „za dušu nacije“. Uskoro ćemo saznati i da li će nedavno potpisani sporazum u Beloj kući ostati „Vašingtonski“, na način da iza njega stoje Sjedinjene Američke Države, ili će to više biti „Trampov sporazum“ napravljen u svrhu predizborne kampanje, a koji će izbledeti sa odlaskom ovog, nadasve kontroverznog, predsednika.

Foto 1 – Potpisivanje sporazuma u Vašingtonu, izvor: N1

Prethodna dva meseca puno smo čitali o sporazumu (ili sporazumima) o „ekonomskoj normalizaciji“, potpisanom u Vašingtonu početkom septembra. Ova leksička nedoumica nije slučajna jer je jedan sporazum potpisan sa Srbijom, a drugi sa Kosovom. I pored dva sporazuma, njegov glavni protagonista, ambasador Grenel, izjavio je da Amerika nije potpisnik ni jednog od njih. Pored toga, potpisi predsednika Vučića i premijera Hotija na dokumentu (dokumentima) iz Vašingtona još uvek nisu ratifikovani u Skupštini Srbije i Skupštini Kosova što, samim tim, njihovu validnost čini upitnom. Međutim, ne treba se zavaravati stepenom političke težine Vašingtonskog sporazuma i realnim posledicama oko neispunjavanja preuzetih obaveza. Drugim rečima, bez obzira na pravnu validnost potpisanih dokumenata, kako u Srbiji tako i na Kosovu, preuzete obaveze moraju se implementirati. Ovo nije ništa novo, ista je situacija i sa Briselskim sporazumom koji niko nije potpisao, a njegova primena je itekako prisutna.

Foto 2 – „Potpis“ Ivice Dačića na Briselskom sporazumu u kojem se naglašava da je on upoznat sa sadržinom teksta a da će konačnu odluku o usvajanju ili odbijanju dokumenta odlučiti nadležne institucije (Skupština Srbije), izvor: RTS

Odredbe Vašingtonskog sporazuma o ekonomskoj normalizaciji se, pre svega, odnose na dugoročno strateško ekonomsko-finansijsko pozicioniranje Amerike na Zapadnom Balkanu, kao i na jačanje njenog savezništva sa Srbijom i Kosovom, a sve u vezi sa geopolitičkim odnosima na Bliskom Istoku (premeštanje ambasada u Jerusalim, proglašenje Hezbolaha za terorističku organizaciju), geoekonomskih odnosa u vezi sa uvođenjem 5G mreže (slabljenje uticaja Kine) i isporukom gasa (manja zavisnost od Rusije). Bez obzira na odlazak Trampa, Amerika se neće lako odreći ovih odredbi iz (ne)potpisanog sporazuma jer joj omogućavaju značajnije učešće na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana, ali i jačanje uticaja za ispunjavanje njenih geopolitičkih i geoekonomskih interesa.

Poslednja tvrdnja se najbolje može videti na primeru infrastrukturnih projekata koji su navedeni u Vašingtonskom sporazumu, pre svega na izgradnji autoputa Niš – Priština (u sporazumu nazvan „Autoput mira“) i izgradnji železničke pruge, takođe između Niša i Prištine. Ovi infrastrukturni koridori su, pre svega, deo NATO strategije za brze intervencije u centralnom delu Balkana (čitaj Srbiji), čime bi se uspostavila brza putna i železnička komunikacija od luke Drač u Albaniji do centralne Srbije. Ovo ne treba da iznenađuje jer su mnogi autoputevi i magistralni putevi upravo izgrađeni zbog njihovog vojnog, a ne ekonomskog značaja. Među brojnim primerima, najpoznatija nam je Jadranska magistrala koja povezuje luku Rijeka (nekada SFRJ, danas Hrvatska) sa lukom Pirej (Grčka), a koja jednim delom prolazi kroz Kosovo, gde i danas predstavlja jednu od glavnih saobraćajnih komunikacija.

Foto 3 – Autoput mira, ilustracija: Nova S

Kao eksternaliju, Autoput mira svakako ima određeni društveno-ekonomski značaj, bilo nacionalni (povezivanje Toplice sa drugim delovima Srbije) ili regionalni (povezivanje Albanije i Kosova sa centralnom i zapadnom Evropom). Trgovinska razmena između Srbije i Kosova (ali i između Srbije i Albanije) svakako nije značajna da bi mogla da opravda nivo investicija u Autoput mira. Dugoročno gledano, ekonomski interes postoji u boljem povezivanju regiona, pre svega u pristupu privrede Srbije luci Drač. Tu je svakako značajno pitanje bržeg i bezbednijeg putovanja albanske dijaspore do zapadne Evrope. Infrastrukturno povezivanje može dovesti i do stabilizacija prilika u regionu, pa samim tim uticati i na lakše mešanje zajednica i postizanje mira. Treba napomenuti i to da se izgradnjom Autoputa mira ekonomski opravdava ogromna investicija u izgradnju postojećeg autoputa od Drača do Prištine, jer bez povezivanja sa Nišom i dalje ka ostalim delovima Evrope značaj ovog autoputa je marginalan.

Izgradnju Autoputa mira će platiti građani Srbije i Kosova, kroz kredite za koje ćemo se zadužiti kod evropskih banaka: Evropske investicione banke (EIB) i Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD). Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma, izgradnja ovog autoputa će verovatno biti delom finansirana i od kredita uzetog od Razvojne banke Sjedinjenih Američkih Država (DFC). Na ovaj način DFC ulazi u trku na kreditnom tržištu Zapadnog Balkana na kojem su već dugo godina prisutni EIB, EBRD, Svetska banka (SB), Nemačka razvojna banka (KfW), ali i Kina, Rusija, Azerbejdžan i Turska. Treba istaći da je borba na ovom tržištu sve zahtevnija, i da ona nije samo ekonomska već i geostrateška, pa samim tim, i politička. Naredne godine će pokazati veliku zavisnost ekonomija Zapadnog Balkana od stranih kreditora, naročito bilateralnih (pre svega Kine) jer će se ključne političke odluke donositi upravo u odnosu na geostrateške interese pomenutih kreditora.

Kada je reč o Autoputu mira, treba naglasiti da se projektovanje finansira od nepovratnih (besplatnih) sredstava koje je dodelila Evropska unija. Drugim rečima, Evropska unija je već uložila nepovratna sredstva za projektovanje Autoputa mira, za čiju izgradnju ćemo uzeti kredit. Sredstva Evropske unije su dodeljena u okviru instrumenta WBIF kojim se finansira projektovanje kapitalnih infrastrukturnih projekata na Zapadnom Balkanu koji su deo tzv. Programa povezivanja (eng. Connectivity Agenda). Ovi projekti se kasnije realizuju kroz kredite uzete kod tačno određenih banaka i finansijskih institucija, naime, kod Evropske investicione banke (EIB), Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), Razvojne banke Saveta Evrope (CEB), Svetske banke (SB), Francuske razvojne banke Agence Française de Développement (AFD) i Nemačke razvojne banke (KfW).

Američka razvojna banka DFC nije sastavni deo WBIF-a. Samim tim, nije predviđeno da DFC plasira kreditna sredstva na osnovu projektne dokumentacije koju je finansirala Evropska unija. Retki su primeri kada je zemlja korisnik sredstava Evropske unije podigla kredit kod finansijske institucije koja nije deo WBIF instrumenta, ali svakako postoje, kao što je slučaj izgradnje pruge Beograd – Pančevo gde je na projektnu dokumentaciju finansiranu u okviru WBIF projekta Vlada Srbije uzela bilateralni kredit od Rusije, čime su zaobiđeni EIB i EBRD. Ne možemo reći da Amerika neće izvršiti pritisak kako bi DFC finansirala izgradnju Autoputa mira, u celosti ili u jednom delu, ali odluka o uzimanju kredita od DFC na osnovu dokumentacije koja je finansirana od strane Evropske unije sigurno neće biti dobro prihvaćena u Briselu. Drugim rečima, odluka o uključivanju DFC u izgradnju Autoputa mira će svakako imati posledica na odnose Srbije i Kosova sa Evropskom unijom i njihovim naporima da napreduju ka evropskim integracijama.

Tekst je napisan u okviru inicijative Kosovske fondacije za otvoreno društvo – KFOS „Otvoreno sa…“ u kojoj učestvuje i Nova društvena inicijativa, u sklopu projekta pod radnim nazivom OPEN . Mišljenja, stavovi i zaključci ili preporuke pripadaju autoru i ne izražavaju neophodno stavove Kosovske fondacije za otvoreno društvo.

Tekst je originalno objavljen 18.11.2020 na Radio Kim-u   https://bit.ly/3lCNcOJ