НЕЗАВИСНОСТ КОСОВА – „ПУЈ, ПИКЕ, НЕ ВАЖИ“

Суринам. Уколико су и чули за њу, верујем да већина Срба или Албанаца ову државу није могла да пронађе на мапи. И када човек види да се Суринам налази на северном ободу Јужне Америке, помисли се да он нема неких додирних тачака са Србијом и Косовом (и Метохијом). Сасвим логично. Ипак, и егзактна наука попут логике зна да закаже, посебно у нашем „балканаском троуглу“. Разлог – Суринам је одједном, из ведра неба послао ноте Београду и Приштини да је повукао признање независности Косова (и Метохије). Као да је судија поништио гол због офсајда или судио фаул у нападу.

После првобитног негирања да је ноту примило, из Владе Косова стизале су и изјаве да повлачење признања као такво не постоји у међународном праву, а од косовског (и метохијског) министра спољних послова и неки непримерени коментари на рачун његовог колеге из Београда. Супротне приче званичника и говор који не би требао да се чује ни на пијаци – све је то укорењено у овдашњој дипломатији.

И кад се мислило да је Суринам преседан, Србија је објавила и другу „победу“ у кратком року. Гвинеја Бисао, земља западне Африке, повукла је своје признање. И опет су реаговања министара из Београда и Приштине учинила да се људи који прате дневно-политичку сцену осећају као да су доживели deja vu.

У свету од вајкада постоји нешто што покреће ствари, па је тако и у међународним односима у 21. веку. Занимљиво је да две горепоменуте државе имају свежа сећања на борбу за своју независност (Суринам се одвојио од Холандије а Гвинеја Бисао је изборила своју независност од Португалије 1970-их година), те сам сигуран да обе државе имају своје званичнике који се сећају страхота колонијалног доба у којима су се налазили. И сад, поставља се питање шта је била динамо машина да овакве државе у окрену леђа својој новој сестри по независности? Да ли је Ивица Дачић опчинио Суринамце неком њиховом народном песмом а државнике Гвинеје Бисао фадо нумерама, или је посреди неки дубљи, комплекснији разлог?

Министар Дачић се хвалио како је за његовог мандата министра спољних послова само пет држава признало Косово (и Метохију), оправдавши то јаком кампањом против једностране сецесије јужне српске покрајине. Са друге стране, и ако је неког убедио да Косово (и Метохију) не призна за државу, покушај да земље које су то већ урадиле поврате то признање је много тежи, а у суштини мало и зависи од оних који лобирају, поготово ако је то Србија, а много више од воље оних који те земље воде. Велике су комплексности у међународним односима, али је могуће да је, макар у случају Гвинеје Бисао, то питање унутрашњих ствари, уз малу подршку министарства спољних послова Србије.

Гвинеја Бисао је Косово (и Метохију) признала 2011. године за време председника Малам Бакаи Санче, а његову одлуку је преиспитао и поништио садашњи председник Жозе Марио Ваз. Иако има оних који кажу да државу фактички води премијер, али у случају ове афричке земље то свакако није тако, јер је од 2009. године до данас већина премијера на тој функцији остајала тек по неколико месеци. Последњи, и актуелни премијер Умаро Сисоко Ембало тврди да Гвинеја Бисао никада није ни признала Косово (и Метохију). У свом политичком хаосу у којем се налази ова афричка земља, оваква дешавања нису немогућа. Кад кад у фудбалу африканци могу да фалсификују документа и прикажу 25-годишњака као тинејџера и да им то прође, нешто слично се може догодити и на државном и светском нивоу.

Дакле, постоји више верзија, али једно је сигурно: и ако је Гвинеја Бисао признала Косово 2011. године, сада је то признање дефинитивно поништила. Пуј, пике, не важи – како је говорио премијер Србије Вучић о имплементацији бриселсих договора.

Да се вратим на почетак текста и кажем пар речи и о могућности да се повуче признање једне државе. Мишљења сам да се то може учинити само у случајевима кад нека држава није заокружила своју државност, за коју пола света сматра да је једнорог и не верује у њу. А Косово (и Метохија) је у том положају. Не може се преиспитати и поништити државности САД-а, Француске, Русије, Србије, па ни Суринама ни Гвинеје Бисао. А питање да ли је држава Косово или покрајина Косово и Метохија је и даље актуелно, и око њега се Срби и Албанци и даље расправљају, свако са својим аргументима.

И док се народи свађају, Косово (и Метохија) је и даље на истом месту, не иде ни напред ни назад. Лидери по незапослености, са великим проблемима у областима људских и мањинских права, нерешеним питањима снабдевања водом и електричном енергијом… И све то у Европи у 2000-им годинама. Мада, уклапа се у Балкан, зар не?

А статус Косова (и Метохије) зависи само од једне ствари – дијалога. Јер ако се не договоримо, живећемо у sui generis простору на свету још дуго, а напредак и просперитет ће бити само мисаоне именице.

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.