Круг је затворен, а нов почиње. Пандорина кутија је одшкринута, а историја српско-албанских сукоба на Косову је добила нову димензију. Дошли смо и до тога да се хапсе политичари, чак и они државни званичници који преговарају у Бриселу.

А све је почело још пре пет година, када су 19. априла 2013. тада премијери, Хашим Тачи и Ивица Дачић, потписали Бриселски споразум. Много тога од тада јесте, али и није учињено, али највећи камен спотицања је та фамозна Заједница српских општина (ЗСО). Једина и главна ствар зашто је Србија потписала папир у Бриселу је формирање ЗСО. Она је и ослонац целокупног документа, нашавши се у његових седам од 15 тачака, колико их Споразум има. И после пет година, на том пољу нема никаквог напретка.

Већина албанског становништва је свакако лоше расположено према Бриселском споразуму, свакако због ставки у вези оснивања Асоцијације општина са српском већином, како они ЗСО зову. Због тога су у Приштини у претходним годинама често помињане речи „политичка криза“. Дубоко незадовољство је кулминирало сузавцем у косовском парламенту пре две године, као и средином марта, када је усвојена демаркација са Црном Гором.

Свакако, право народа на протесте мора да постоји. Ипак, делује да албанско друштво једноставно не жели ништа ни са ким да дели, већ би све да приграби за себе. „Не дамо Заједницу, не дамо Проклетије“, то су биле главне пароле демонстраната. Као да нико не жели да каже да је суштина договора са неким компромис. А у оваквим, политичким стварима, реткост је видети win-win ситуацију. Увек неко мора нешто да уступи или изгуби. Док један део Срба (40% према истраживањима) и даље не може да одреди своју позицију према Споразуму, косовски Албанци су у том смислу сложнији – они формирање Заједнице/Асоцијације углавном виде као пример боснизације Косова, као нову Републику Српску на Балкану. А факат је да они то не желе. Истину да кажем, ни Срби нису одушевљени том идејом, али су свеснији да компромис захтева неку врсту уступка, и сматрају да је довољно то што се српске институције на северу Косова гасе. Полиција, цивилна заштита, суд, општине, све је то интегрисано у косовски систем. Чак се и конкурси за радна места у здравству и образовању објављују преко косовских општина. А од Заједнице општина са српском већином нема ни назнаке.

Да се вратим на размишљање албанске заједнице на Косову. Расположење албанског народа у градовима на Косову је пресликано догађајима у Београду 1990-их година. Србија је тад сматрала да је цело Косово искључиво њено, а сада тако мишљење влада у Приштини. Никако да се Албанци и Срби нађу у истој равни, стално каска и касни за оним другим. Зато и нема договора. Сви технички детаљи се спроводе на силу, имплементација обично касни, а неке ставке, иако су договорене, стоје у месту.

И уочи свега, српска преговарачка страна је остајала у преговорима, иако Албанци стоје у месту и не узмичу на педаљ од својих ставова. Самим тим, српски преговарачки тим оваквим ставом показује да му је много стало до дијалога и проналажења одрживог решења. Али, изгледа да тога још нема. Упад специјалних снага РОСУ на север Косова и изведена „представа“ над грађанима и политичарима, међу којима су махом они који се налазе у косовским институцијама, као и парада са ухапшеним директором канцеларије за Косово и Метохију Марком Ђурићем кроз улице Приштине, учиниле су велико зло обема странама.

Ја сам сигуран да догађаји од 26. марта неком одговарају, јер се овакве ствари не дешавају случајно. Ипак, једно је сасвим сигурно – испаштаће народ. Као домино ефекат, политичке одлуке су се увек преливале на обичне људе, те су увек били могући инциденти, па је и пар стакала у Бошњачкој махали исте вечери сломљено. А гледавши уназад, свака тензија је увек знала да проузрокује проблеме.

Ко год да је издао наређење за ову потпуно непрофесионалну полицијску фешту, вероватно је направио проблем већи него што је очекивао. Српска листа је најавила излазак из Владе Косова и потенцијално увела Приштину у политичку кризу и можда нове изборе, а дијалог у ћорсокак. Председник Српске листе Горан Ракић је најавио и да ће Срби коначно сами започети процедуру формирања Заједнице српских општина, после пет година избегавања да се то учини од стране косовских власти. Ако на то реакција Владе Косова буде иста и на терен изведе полицију да спречи конституисање Заједнице српских општина, то може бити увод у нову кризу.

А многи кажу, не постоји алтернатива дијалогу, и то је истина. Јер ако људи заћуте, може се чути оружје, а после свега, сви се надамо да се то неће десити. Зато, договор кућу гради. Али, ово је Балкан, а од куће договора тренутно су положени само темељи. Потребно је да много воде прође испод ибарског моста у Митровици док се цреп постави на кровове те куће. А до тада се мора много радити, и на Заједници српских општина, и на проблему имовине, као и на многим другим стварима.

[enlighten_prodivider color=“#5558bd“ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
Miloš Timotijević