EU i Zapadni Balkan: Pet ključnih koraka za poboljšanje odnosa

Dok se Kosovski samit za mir i demokratiju 2024 završava, za sobom ostavlja dragoceni uvidi sa konferencije ali i goruća pitanja: Šta čeka pregovore o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije i da li će oni doneti neku opipljivu korist onima na terenu? Kako da konstruktivno i efikasno zadržimo fokus Zapada na Zapadnom Balkanu usred većeg broja globalnih kriza? Kada će se, odnosno da li će se uopšte zemlje Zapadnog Balkana pridružiti EU i koje su glavne prepreke njihovom pristupanju? Kako se može obuzdati sve jači uticaj Rusije i Kine u regionu? Svi su izgledi da će rešavanje tih pitanja potrajati godinama i da će zahtevati usaglašen trud obe strane i drugih zainteresovanih strana. Međutim, preduslov za rešavanje bilo kojeg od tih izazova leži u fundamentalnoj promeni pristupa međunarodne zajednice tom regionu.

Sadašnji pristup Zapadnom Balkanu ima očite manjkavosti, koje su dovele do nekoliko problema. Prvo, pregovori o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije najbolje se mogu oslikati kao proces u kojem se čini „korak napred, dva nazad“. Svaku rundu dijaloga često prati period eskalacije, dok obe strane često ne ispunjavaju svoje usmeno ili napismeno preuzete obaveze. Drugo, ruski i kineski uticaj u regionu postojano rastu, što pokazuje odbijanje Srbije – i to verovatno njeno trajno odbijanje – da uvede sankcije Rusiji posle ruske invazije na Ukrajinu, uprkos naporima međunarodne zajednice.

Ono što možda najviše zabrinjava je opadanje podrške za Evropsku uniju u celom regionu. Skorašnja anketa koju je sproveo Međunarodni republički institut (IRI) otkrila je da dok EU i Zapad imaju ogromnu podršku u Albaniji i na Kosovu, slika u drugim delovima regiona je daleko manje optimistična. U Srbiji većina je sada za održavanje veza sa Rusijom. U Bosni, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, manje od 40% „nedvosmisleno“ podržava prozapadni pravac. Pol Makarti, direktor za Evropu IRI, primetio je, mada je Srbija jasan predvodnik u svom antizapadnom stavu, da su „pro-zapadni trendovi smekšali i u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji, iako su obe postale članice NATO, kao i u Bosni, u kojoj je Turska zamenila Sjedinjene Države kao ključni saveznik bosanskih muslimana.“

Makarti tvrdi da „ljudi gube strpljenje čekajući pristupanje Evropskoj uniji“, sugerišući još da je ubrzan način na koji je ponuđen put ka članstvu EU Ukrajini i drugim zemljama samo produbio tu frustraciju na Zapadnom Balkanu. Primećena nejednakost u postupanju pogoršala je osećaj zanemarenosti, ostavivši mnoge u regionu da preispituju posvećenost EU njihovoj dugoročnoj integraciji. Opadanje podrške za EU, zajedno sa gubitkom poverenja u regionu da će ikada pristupiti tom bloku, stvorilo je vakuum koji akteri kao što su Kina i Rusija sve više popunjavaju. Dok se smanjuje privlačna snaga EU, obe te sile uspele su da prošire svoje polje uticaja, nudeći ekonomske, političke pa i kulturne alternative koje su odjeknule kod nekih segmenata stanovništva razočaranih dugotrajnim procesom pristupanja.

Da bi reagovali na sadašnju situaciju, EU i šira zapadna politička zajednica moraju da preduzmu pet ključnih koraka. Prvo, treba da modernizuju svoje shvatanje Zapadnog

Balkana. Događaji u regionu previše često se posmatraju kroz sočiva 1990-ih godina, te iako i dalje ostaju neki problemi koji potiču iz te ere, region se od tog vremena značajno promenio. Novo, iznijansirano razumevanje Zapadnog Balkana od suštinskog je značaja za preciznu procenu njegovih sadašnjih izazova i mogućnosti.

Drugo, iako je nerealno očekivati da Zapadni Balkan postane glavni fokus Zapada – osim ako izbije kriza, što mi očigledno želimo da izbegnemo – to ne opravdava sporadičnu i reaktivnu prirodu sadašnjeg angažovanja Zapada. Region uglavnom privlači pažnju samo kad se desi nešto loše, što zauzvrat dodatno jača razmišljanja u okvirima 1990-ih i to da je ovaj region nekako nestabilan i bure baruta etničkih animoziteta koje samo čeka da eksplodira.

Treće, Zapad i naročito EU moraju da uspostave efikasne mehanizme sprovođenja. Najbolji primer je Briselski sporazum koji su pre više od decenije potpisali Beograd i Priština. Prema jednoj od njegovih odredaba, Kosovo se obavezalo da formira Asocijaciju srpskih opština na severu, ali to još uvek nije sprovedeno u delo. Pod vladom premijera Aljbina Kurtija, politička volja da se to sprovede je ili minimalna ili nepostojeća. Štaviše, nedavni niz jednostranih poteza, uključujući ukidanje srpskog dinara, izazvalo je dalje probleme na Kosovu, pa ipak EU nije smislila neku efikasnu strategiju kojom bi sprečila takve destabilizujuće poteze. Situacija na terenu je daleko od idealne, odlikuju je višestruke runde eskalacije, od kojih se najznačajnija dogodila u Banjskoj septembra 2023. godine i dovela do smrti četiri osobe. Sve u svemu, EU treba da ima moćne mehanizme kako bi se postarala za ispunjenje preuzetih obaveza i ostvarenje napretka. U suprotnom, bez jasnih posledica za nepridržavanje sporazuma, oni će postati prazna obećanja.

Četvrto, Zapad i EU treba da rade na poboljšanju svog pozicioniranja i slike koju će o njima imati opšta populacija – što podrazumeva veće i pozitivnije neposredno angažovanje sa zemljama ovog regiona. Izgradnja poverenja i podrške zavisiće od prikazivanja stvarnih koristi od bližih veza sa Zapadom, a ne od oslanjanja na apstraktna obećanja budućeg članstva ili ekonomskog prosperiteta. To znači vidljivije prisustvo istaknutih političara iz EU i generalno Zapada.

Na kraju i to na apstraktnijem nivou, političari uz EU treba da neguju takvo okruženje u kojem se narodi Zapadnog Balkana osećaju kao istinski pripadnici evropske zajednice i u kojem i sama EU izgleda kao da je spremna da ovom regionu poželi dobrodošlicu u svoj blok. Proces pristupanja koji traje naizgled beskonačno, uz odsustvo entuzijazma za proširenje u izvesnim krugovima EU, kao i ubrzani napredak Ukrajine i drugih zemalja, učinili su da se mnogi na Zapadnom Balkanu osećaju kao da članstvo u EU nije ništa više nego prazno obećanje. Ljudi sve više smatraju da EU nije istinski posvećena integraciji regiona, što je podstaklo razočaranost. Da bi to preokrenula, EU ne samo što mora da ubrza proces pristupanja već i da vidljivo pokaže da vrednuje Zapadni Balkan kao sastavni deo budućnosti Evrope.

Na Zapadnom Balkanu i dalje istrajavaju mnogi izazovi, a region je još uvek daleko od ostvarenja svog punog potencijala. Pred narodima i njihovim političkim predstavnicima leži veliki posao na unapređenju regiona, pri čemu je veliki deo odgovornosti na

lokalnom nivou. Međutim, ključna je uloga međunarodne zajednice a njen doprinos za sada je ograničen i nije onoliko konstruktivan koliko bi mogao biti. Sprovođenjem gore navedenih pet promena, region će imati bolje šanse da ojača svoje veze sa Zapadom, što je presudno za rešavanje brojnih izazova sa kojima je suočen. Neuspeh međunarodne zajednice da učini ovakvu promenu povlači za sobom ozbiljne rizike, te bi mogao da otuđi region od Zapada i dodatno pogorša postojeće probleme.