Društvo ugroženih

U drugoj godini zdravstvene i ekonomske krize koja prožima ceo svet, zvaničnici nove Vlade i institucija na Kosovu čini se da su rešili sve probleme u vezi sa istim, od ekonomskih i zdravstvenih mera, sve do nabavke vakcina. Pa sad slobodno vreme provode baveći se drugim “gorućim” temama kao što je pitanje položaja i statusa manastira Visoki Dečani. Možda bi se nekom posmatraču sa strane ovo pitanje učinilo zaista gorućim, imajući u vidu da je manastir Visoki Dečani proglašen od strane Evropa Nostra-e za jedan od 7 najugroženijih spomenika kulture u Evropi u 2021., a da je osnova svakog demokratskog i civilizovanog društva njena kulturna i istorijska raznolikost i bogatstvo. Ipak, uz samo malo pažnje čak i najneobavešteniji posmatrač bi ubrzo shvatio da je situacija potpuno suprotna, i da se na Kosovu bogatstvo različitosti priznaje samo jednostrano i jednoumno, i jednokulturno.

Jasno je da su svakodnevno opstruisanje dijaloga, zapaljiva retorika o konfliktu, odnosi sa Srpskom listom, pa čak i pitanje manastira Visoki Dečani, ništa drugo do skretanje teme sa izbornih obećanja, koja ni pandemija nije sprečila da budu preambiciozna, idealistička i gotovo nedostižna za jedan mandat, nakon kog će im građani suditi. Jer na kraju dana, izborna obećanja su još jedno od kosovskih bogatstava koje se neizmerno crpi preko dvadeset godina. Ipak, ono što mi nije nikako jasno, ili ne želim da mi bude jasno, jeste zašto se naše kolege iz civilnog društva koji se bore za ljudska prava (a nevećinske zajednice su i dalje ljudi), priključuju takvoj kampanji svesno, znajući da nisu u pravu.

Možda je do mene, možda sam ja lud, glup, naivan ili sve-u-jednom, što sam ceo svoj život posvetio vrednostima i uverenjima koje sam video kao nadnacionalne, nadpolitičke, i pre svega ljudske. Uvek sam javno i nedvosmisleno kritikovao sve što je doprinosilo polarizaciji odnosa albanske i srpske zajednice na Kosovu, kritikovao svoju porodicu, prijatelje, zajednicu, pa i samog sebe, zbog percepcija i stavova koji su bili obojeni nerazumevanjem, uskogrudnošću, sebičnošću i neisitinom, i koji nisu doprinosili ničemu drugom do ukrupnjanju problema odnosa Srba i Albanaca. Još oštrije sam kritikovao političke predstavnike Srba bilo iz Begrada ili sa Kosova i njihove često destruktivne, nacionalističke i populističke politike i odluke, zbog čega sam i sam bio meta kritika, napada i popularno etikatiran kao “domaći izdajnik i strani plaćenik”. I nije lako “izdržati i na strašnom mestu postojati”, i nisam ja ništa bolji u tome od ikoga drugoga, ali ono što mi je uvek pomagalo i što me je guralo jeste podrška kolega i koleginica iz svih zajednica i spoznaja da imamo jedni druge i da se zajedno borimo se za vrednosti, a ne za interese.

Međutim za tango je potrebno dvoje, a ja evo za dvadeset godina svoje karijere jedva da sam nekoliko puta dočekao da grupa od par organizacija civilnog društva, a kamoli grupa od 40 takvih organizacija osudi politiku, ponašanje, stav ili pogrešnu percepciju usmerenu ka srpskoj zajednici, a prilika za tako nešto je nažalost i previše. Ako samo malo ispratite medije, pročitate izveštaje međunarodnih organizacija, i vratite se na izveštaje u čijem ste pisanju i sami učestvovali, možete pronaći sve ono sa čime se srpska zajednica na Kosovu redovno suočava. Česti napadi na povratnike, skoro svakodnevno obijanje crkvi, skrnavljenje grobalja, pretvaranje hrama Hrista Spasa u Prištini u javni toalet, zločini i ubistva, pitanje imovinskih prava, pripreme za izgradnju vojne baze na severu koji u najmanju ruku stvara nelagodu Srbima, pa sve do kršenja Ustava, zakona, i svih mehanizama koji bi trebalo da “zaštite” Srbe na Kosovu kao ravnopravne članove društva, do sada nisu bili dovoljni razlozi kolegama iz civilnog društva iz drugih zajednica da reaguju, osude i traže odgovornost svojih političkih predstavnika. Ono što se čini da svi zaboravljaju jeste to da odsustvo te odgovornosti pre svega nipodaštava Kosovo kao odgovornu, zrelu i samostalnu samoupravu za koju se predstavlja i za koju se bori, i da kao takvo ne doprinosi stabilnosti i nezavisnosti već otvara nova pitanja i nove brige među onima koji tu stabilnost i nezavisnost treba da podrže.

Odgovornost institucija i političkih predstavnika za loše odnose Albanaca i Srba na Kosovu je ogromna, jer su svojim (ne)činjenjem doveli do toga da i danas posle 20 godina, grupa Albanaca fizički napadne maloletnu osobu (Srbina) u Gračanici, i da iz policijske stanice odšeta bez ikakve odgovornosti. Da, to se desilo pre par dana na samo 7 kilometara od Prištine i dok ovo možemo opisati kao izolovani incident, važno je da znamo da on to nije – to je nešto što je gotovo svakodnevnica na obalama Ibra, u Gračanici, u Pomoravlju, u povratničkim mestima, toliko da takve vesti u novinama kao građani preskačemo jer je “ništa novo”, a kao civilno društvo preskačemo jer se ne bavimo “slučajevima” već “sistemskim problemima”. Međutim, zanemarivanje takvih incidenata ih sigurno neće zaustaviti, a još važnije neće promeniti razloge i pobude koji do istih dovode. Zato je odgovornost i vaša drage kolege, jer da ste nekad otvoreno, bez kalkulisanja i razmišljanja o „nacionalnim interesima“ i ličnom položaju izvršili pritisak na institucije i na Vladu, govorili o vrednostima kao univerzalnim a ne nacionalnim, možda bi stvari bile drugačije i danas o ovome ne bi ni raspravljali. Potreba da se situacija na Kosovu predstavlja za onakvom kakva nije, i da na međunarodnim konferencijama, u medijima, na sastancima i diskusijama govorite o tome kako Kosovo ima najsavremeniji pravni okvir koji „štiti“ nevećinske zajednice, bez osvrtanja na naprimenljivost tih zakona u praksi i na realnost u kojem te nevećinske zajednice žive, nas već određeno vreme razdvaja profesionalno, ljudski i vrednosno.

Činjenice kažu i to da je manastir Visoki Dečani ugrožen i da je jedan od retkih spomenika kulture u svetu, a jedini u Evropi, kog štite međunarodne oružane snage zbog realnih bezbednosnih rizika. Činjenica je i to da je Manastir bio meta fizičkih i verbalnih napada, bez obzira na to što je u najgorim ratnim dešavanjima bio utočište između ostalog i za Albance. Činjenica je i to da bez obzira na odluku ustavnog suda Manastiru Dečani imovina nije upisana u katastar. Činjenica je i to da se uprkos Ustavu i Zakonu o zaštićenim zonama u blizini manastira godinama pokušavao izgraditi magistralni put, zbog čega su se oglašavali ambasadori vodećih zapadnih zemalja, a da su mišljenje o ovom pitanju izneli i predstavnici OEBS-a i Evropske unije. Činjenica je i to da je Manastir Visoki Dečani još od 2006. godine na listi „Svetske baštine UNESCO u opasnosti“. Sve ove činjenice su za vas kolege „lažan odraz stvarnosti na Kosovu koji uglavnom potiču iz izveštaja srpskih institucija“. Očigledno da izveštaji međunarodnih organizacija i njihovih predstavništva na Kosovu izveštaji svetskih i lokalnih medija, svedočenja monaha, iskustva vaših kolega, koje sve ove činjenice koje navodim potvrđuju, nisu dovoljni pokazatelj da je Manastir Dečani stvarno ugrožen.

Ako sve ove činjenice koje navodim nisu dovoljan razlog da se  zapitate kakvo društvo želite da gradite i u kakvom društvu želite da živite, i da se povrh svih ovih činjenica javno oglašavate da odbranite „ljubičastu sliku odraza stvarnosti na Kosovu“ – onda se pitam gde je granica integriteta, tolerancije i svih vrednosti za koje se borimo? Da li je društvo ka kome težimo društvo gde su svi zaštićeni i jednaki, ili društvo gde su to samo oni koji imaju moć u rukama? Da li je to društvo koje istorija nije ničemu naučila, osim promene uloga i likovanja nad istim? Nije sramota priznati grešku, to je jedan od najvećih koraka u čovečanstvu, koraka ka drugima, ali i ka sebi pre svega. Nadam se da ćete se nekad osvrnuti.

I na kraju dana, na kraju tunela, svi bi trebalo u ovakvom društvu da se osećamo ugroženima, jer svakodnevno kršenje zakona, ljudskih i verskih prava, međuetnički napadi, pljačkanje i uništavanje crkava i manastira, skrnavljenje spomenika i grobalja indikatoru si dugoročno neuređenog društva, a ne kratkoročno pitanje ko je trenutno ugožen(iji) Srbi, Albanci, Romi, Turci, Bošnjaci ili Goranci. I sve dok Kosovo nije društvo za sve svoje građane i građanke jednako, nije društvo ni za koga, i to nikada neće biti – pred svetom, pred Srbijom, pred samim sobom.

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji op-edova ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD. 

Projekat podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID-a.