Dijalog Beograda i Prištine u senci rivaliteta SAD i EU

U roku od 10 dana obnavljanje dijaloga između Beograda i Prištine opisalo je pun krug, od iznenadnog sazivanja do naglog otkazivanja. Do ovakvog preokreta dovele su dve neočekivane objave. Nedavni događaji su dijalog Beograda i Prištine vratili na početnu tačku. Međutim, oni su takođe ogolili nedostatke i u američkoj i EU diplomatiji, kao i pukotine u transatlantskom multilateralizmu.

Prva objava koja je uzburkala dijalog pojavila se 15. juna. Američki izaslanik za dijalog Ričard Grenel objavio je na tviteru je da su se zvaničnici iz Srbije i sa Kosova složili da se sastanu u Beloj kući 27. juna. Nakon formiranja nove kosovske vlade, hitrih izbora u Srbiji i uklanjanja trgovinskih barijera između Kosova i Srbije, činilo se kao da ništa ne stoji na putu spoljno-političkog trijumfa Trumpove administracije uoči novembarskih izbora. Međutim, prilika je bila izubljena već 24. juna kada se pojavila druga objava. Specijalizovano tužilaštvo (ST) prekrinulo je svoju prepoznatljivu ćutnju objavom da je optužnica koja tereti Hašima Tačija za ratne zločine podneta sudiji za prethodni postupak na potvrđivanje. Održavanje samita u Vašingtonu je ovom objavom bilo onemogućeno.

I pre nego što je ST obelodanio svoje optužbe protiv Tačija, Grenelova inicijativa je počela da se urušava. Njegov diplomatski “stil” hvatanja zainteresovanih strana nespremnim podstakao je odgovor drugih uticajnih aktera. Pošto je Grenel sazvao samit u Vašingtonu a da prethodno nije obavestio EU, a kamoli je pozove da učestvuje, izaslanik EU za dijalog Miroslav Lajčak posetio je Prištinu i Beograd kako bi upozorio da sporazum koji će ih približiti EU ne može biti postignut bez nje same. Na sličan način je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio tokom posete Beogradu da će Rusija podžavati samo rešenje koje odobri Savet bezbednosti UN. Opomene koje su iznele ove diplomate trebalo je da posluže kao otrežnjujući podsetnik stranama da pregovori koji bi pokušali da zaobiđu njihove prestonice možda neće dovesti do uspeha.

Kako se samit približavao, Grenel je počeo da umanjuje značaj sopstvene inicijative. Grenel je najpre negirao navode da će se raspravljati o spornom planu razmene teritorije, da bi potom je izjavio da razgovori uopšte  neće biti politički. Kako je tvrdio, fokus je trebalo da bude na ekonomskoj normalizaciji, dok će politička pitanja biti prepuštena evropljanima za kasnija rešavanja. U suštini, postalo je jasno da su izgledi da se postigne “velika nagodba” koja bi podrazumevala obostrano priznanje bili mali.

Objava ST zadala je poslednji udarac Grenelovoj “buldožer” diplomatiji. Vreme objavljivanja i njen sadržaj ukazivali su na to da je njena svrha bila da spreči Tačija da pretvori sud u predmet pregovora sa ciljem da sebi obezbedi imunitet. ST je svoju neobičnu odluku da obelodani optužbe objasnio navodnim pokušajima optuženih da opstruiraju i podrivaju njegov rad. Iako je nepoznato da li je ST unapred obavestio Grenel pre nego što je njen sadržaj obelodanjen, teško je poverovati da Grenel, kao visoko rangirani diplomata i šef obaveštajne službe, nije bio upoznat sa činjenicom da se suđenje za ratne zločine nadvija nad Tačijevom glavom. Verovatnije je da su razgovori bili ubrzani upravo jer je Grenel bio svestan da vreme ističe, pa je želeo da postigne dogovor pre nego što je optužnica potvrđena.

Grenelov pristup na kraju se sveo na pokušaj da se ščepa bilo kakvog dogovora, ma koliko on na kraju bio razočaravajuć u odnosu na očekivanja koja su podignuta povodom samita. Raspad samita nije predstavljao naročito iznenađenje budući da normalizacija odnosa između Srbije i Kosova nikada nije bila američki “izum”. Uključivanje Sjedinjenih Država je od početka bilo zasnovano na pogrešnim polaznim osnovama i zasnivalo se na otimanju procesa od EU.

Već skoro deceniju EU ima posredničku ulogu u pregovorima između Beograda i Prištine. U skladu sa rezolucijom Generalne skupštine UN, dijalog je 2011. godine započeo kao tehnički, da bi se podigao na politički nivo 2012. godine. Poboljšanje odnosa sa Kosovom postalo je glavni politički uslov za napredovanje Srbije na putu ka EU. U skladu sa tim, Srbija je status kandidata dobila u martu 2012. godine, nakon što je sa Prištinom postignut sporazum o regionalnom predstavljanju. Evropski savet je odlučio da otvori pregovore o pristupanju sa Srbijom u junu 2013. godine, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. U decembru 2015. otvorena su prva pregovaračka poglavlja sa Srbijom nakon što su u avgustu 2015. godine sklopljeni dodatni sporazumi.

Krajnji politički uslov za ulazak Srbije u EU odnosi se na potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma sa Kosovom o “sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa”. Ovaj zahtev je prvo postavila Nemačka, da bi on kasnije bio uključen u pregovarački okvir sa Srbijom, postavši tako zvanična politika EU. U kratkim crtama, sporazum ne bi nužno morao da podrazumeva uzajamno priznavanje, ali bi obavezao strane da se suzdrže od međusobnog opstruisanja u nastojanju da se priključe međunarodnim organizacijama, pre svega EU. Takav sporazum bi predstavljao odjek Osnovnog ugovora koji su Zapadna i Istočna Nemačka potpisale 1972. godine, a zahvaljujući kom su obe postale članice UN.

Tokom 2018. godine izgledalo je da dijalog uz posredovanje EU ulazi u završnu fazu, u očekivanju da će dovesti do potpisivanja dugo očekivanog sporazuma o normalizaciji. Međutim, rastuće oklevanje EU prema proširenju narušilo je i njenu efektivnost kao pregovarača. EU nije bila u stanju da omogući sporazum pošto se više nije držala svog načina posredovanja zasnovanog na podsticajima. S obzirom na to da liberalizacija viznog režima za Kosovo nije bila opcija, a perspektiva članstva za Srbiju previše udaljena, EU nije imala čime da namami stranke da zaključe sporazum.

Iz današnje prespektive, inicijativa EU za normalizaciju došla je preuranjeno. Nažalost, kolaps pregovora uz posredovanje EU stvorio je vakuum koji je Trampova administracija nastojala da iskoristi. Prvi put od kada je Kosovo 2008. godine proglasilo nezavisnost, američka administracija pokazala je interesovanje za dijalog između Beograda i Prištine. Trumpova administracija nastojala je da brzo postigne sporazum kojim bi se rešio najdugovečniji evropskim teritorijalni spor, dok je istovremeno gurala EU na marginu. Pomalo začuđujuće, predsednik Tramp je u dva navrata, u decembru 2018. i februaru 2019. godine, pisao predsedniku Vučiću i predsedniku Tačiju, kako bi ih pozvao da iskoriste ovu “jedinstvenu priliku” za postizanje “istorijskog sporazuma” čije zaključivanje bi se potom proslavilo u Beloj kući. Američki zvaničnici takođe su nagovestili otvorenost da odobre prilagođavanje granica ako se strane tako dogovore.

Iako su Sjedinjene Države igrale odlučujuću ulogu u svim sporazumima koji su rešili političke i teritorijalne sporove na Balkanu od 90-ih, EU je uvek radila zajedno s njima. Saradnja između SAD-a i EU možda nije dovoljna za postizanje sporazuma, ali dijalog u uslovima njihove konfrontacije nema šanse da uspe. Odsustvo EU iz dijaloga Beograda i Prištine nije obećavajuće jer EU i dalje poseduje ključne podsticaj za normalizaciju. Proces “normalizacije“ zapravo nema stvarno značenje ukoliko se izvadi iz konteksta EU.

Nažalost, čini se da je EU spremna da ponovi svoje prethodne greške. Visoki predstavnik EU Josep Borel i njegov specijalni izaslanik Miroslav Lajčak neće biti uspešniji nego što su bili 2018. Federika Mogerini i Johanes Han. I Beograd i Priština jako dobro znaju da predstavnici institucija EU nemaju uticaj na odluke koje države članice donose u vezi sa proširenjem. Stoga je na vodećim državama članicama EU da povećaju svoje učešće u dijalogu. Međutim, dijalog će ići u pravom smeru tek kada rivalstvo između glavnih igrača bude zamenjeno saradnjom.