Dekonstrukcija integracije Srba

Integracija Srba u kosovsko društvo predstavlja „idejni koncept“ koji treba da doprinese stvaranju stabilne demokratije i društva koje, po definiciji, oslikava multietičnost i jednakost svih građana koji u njemu žive. Naša „mlada demokratija“, nažalost, ne počiva na principima realne demokratije, međusobnom uvažavanju i poštovanju raznolikosti.

Prema agendi kosovskih političara, integracija Srba predstavlja zaokruživanje kosovske državnosti i na njoj se insistira na svim zvaničnim i nezvaničnim sastancima, izlaganjima, intervjuima, dok sa druge strane kosovski Srbi ovo pitanje shvataju na isti način, naročito na Severu, i odbijaju da učestvuju u, za njih, apsolutno neprihvatljivom procesu, za koji smatraju da će ugasiti i u potpunosti potrti srpski nacionalni duh na Kosovu* (i Metohiji).

Da li je Kosovo, kao zemlja sa etnički raznolikim stanovništvom, sposobno da na odgovarajući način upravlja različitošću, odnosno da stvara uslove u kojima ne dolazi do podvajanja i sukobljavanja  u društvu?

Odgovor je kratak i jasan – NE!

U vremenu u kome vladajuće „elite“ na Kosovu ukidaju građanima srpske nacionalnosti pravo na slobodu kretanja, pravo na obrazovanje na maternjem jeziku, otežavaju postupak dobijanja dokumenata, a ujedno ne priznaju dokumenta koja izdaje Republika Srbija za teritoriju Kosova, ne poštuju pravo na upotrebu jezika ili pristup javnim informacijama na istom, dobrovoljna integracija Srba u kosovski sistem bi bila jednaka dobrovoljnom pristanku na gašenje nacionalnog identiteta i asimilaciji u „nešto” što ne zadovoljava ni najosnovnije standarde u poštovanju ljudskih prava.

Postojeći  ustavnopravni i institucionalni okvir nevećinske politike na Kosovu nije rezultat ostvarenog političkog konsenzusa za unapređenje položaja nevećinskih zajednica, već rezultat odgovora na zahteve međunarodne zajednice i zadovoljavanje političkih interesa kosovskih vladajućih „elita“.

I eto problema!

S druge strane, tu su Briselski dijalog i sporazumi potpisani u okviru dijaloga koji imaju za cilj efikasniju integraciju srpske zajednice u kosovsko društvo. Ono što na papiru predstavlja dokaz volje za potpunu integraciju, u pravom smislu, u realnosti se koristi kao mehanizam za potpuno izopštavanje Srba, ne samo iz kosovskog društva, već i iz korpusa nealbanskih zajednica koje potražuju svoja prava.

Forsirajući ulogu žrtve srpske politike 90ih, kosovski političari vešto održavaju tenziju na Kosovu i krivicu za svaku svoju neupešnu ili manje uspešnu državotvornu politiku prebacuju na preostale Srbe na Kosovu. Primenjući nezakonite i neustavne „mere reciprociteta“, vladajuće „elite“ kosovski provizorijum pretvaraju u vakuum u kome postoje: gradovi zabranjeni za Srbe, crkve i groblja kojima se ne sme prići bez pratnje policije, zakoni koje Srbi ne mogu ni da pročitaju,  poslanici Skupštine Kosova koji građanima Kosova srpske nacionalnosti prete etničkim čišćenjem, ministri koji internim dopisima deci ukidaju pravo na obrazovanje, zamenici ministara koji su uzurpatori srpske privatne imovine, Skupštine opštine zabranjene za srpske odbornike, ali zato sloboda mišljenja i sloboda govora ne postoje ni na slici.

A integracija se zahteva!

Međunarodna zajednica ćuti i pravi se da ne razume suštinu.

Ono što kosovski političari ne shvataju ili ne žele da shvate jeste to da uspeh integracione politike zavisi od funkcionalnosti države i njenog kapaciteta da sprovede svoj pravni poredak. Funkcionalnost jedne države se zasniva na njenom legitimitetu (podršci koju država i pravni poredak uživaju kod građana), kvalitetnom pravnom okviru, razvijenim demokratskim institucijama i poštovanju ljudskih prava.

Ignorisanje ili negiranje prava Srba koja im pripadaju po Ustavu i zakonima u pravnom, političkom i ekonomskom smislu stvara klimu nepoverenja naroda u institucije i doprinosi segregaciji srpske zajednice iz kosovskog društva i daje nezakonitu „privilegiju“ etničkoj većini da ljudska prava ukida prema dnevno političkim potrebama.

A to, priznaćete, nije model društva u čiju bi integraciju iko pohrlio.

I nije problem u zaista naprednim zakonima ili odlično napisanim strategijama, akcionim planovima (pod uslovom da su slučajno lektorisani ili bar pristojno prevedeni).

Čak ni u upornom nesprovođenju istih!

Problem je u nedostatku svesti da smo jednaki. Problem je u nedostatku volje kosovske vladajuće „elite“ da posveti pažnju potrebama jednog dela svojih građana, jer ne pripadaju etničkoj većini, i ne smo to, nego su i Srbi.

„Pa imate vi svojih 10 poslanika“, reče jedan poslanik Skupštine Kosova iz većinske zajednice skoro. Zar ne bi trebalo da imamo 120, ako smo jednaki?

Kada kosovski političari budu nastupili prema Srbima kao prema svojim građanima, kada budu digli glas protiv kršenja njihovih prava, kada im živote olakšaju umesto što stvaraju političku klimu u kojoj se građani za živote boje, možda, ali samo možda, nešto krene u boljem smeru.

Daću vam jedan trag odakle krenuti – dijalog! Sa svojim građanima.

Do tada, integracija je samo mrtvo slovo na papiru. I ne krivite narod za to. Odgovornost je vaša!

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.