Време је за разбијање зачараног круга прошлости
Време је за разбијање зачараног круга прошлости
27/01/2021
Грађани Косова различите етничке припадности верују да је крајње време да Косово изађе са националном стратегијом која има свеобухватни приступ за суочавање с прошлошћу. Међутим, свака група има своје приоритете који се нужно не подударају. Све забринутости треба решавати у оквиру инклузивне стратегије како би Косово могло да крене ка мирној будућности. Ово су налази из истраживања које је спровело косовско цивилно друштво.
Двадесет и једну годину од завршетка сукоба, на Косову још увек не постоји свеобухватни оквир за суочавање с прошлошћу, а косовско друштво наставља да пати услед нерешеног наслеђа сукоба из периода 1998-99. године и његових последица. Нерешена питања насилног сукоба на Косову и даље доминирају у политичком дискурсу на Косову и у Србији, што наставља да омета косовске грађане у настојањима да се помире са прошлошћу и крену ка мирној будућности. Што је најважније, ова заоставштина и даље служи као извор тензија између етничких група на Косову и често се користи за политичке агенде. Крајње је време да се прекине овај зачарани круг прошлости.
Током 2020. године организације цивилног друштва ИНТЕГРА , Нова друштвена иницијатива и ПАКС, уз подршку шире коалиције цивилног друштва, спровеле су две истраживачке студије о потребама различитих сегмената друштва када је у питању суочавање са прошлошћу. Прво истраживање је проучило све претходне напоре и иницијативе за суочавање са прошлошћу на Косову и идентификовало празнине. До сада смо углавном били сведоци секторских и паралелних иницијатива и институционалних и правних путева за одвојено адресирање различитих питања у вези са сукобом. Највише пажње је било усмерено ка суђењима за ратне злочине које воде међународни, хибридни и национални судови на Косову и Србији. Претежни фокус на таквим суђењима утицао је на друге важне аспекте суочавања с прошлошћу, попут тражења истине и документовања, комеморације, репарације и обештећења, као и на препознавање и подршку свим жртвама и преживелима у сукобу без обзира на њихов идентитет и статус. Мали број организација цивилног друштва предњачио је у промовисању грађанских и инклузивних приступа казивању истине, документовању и пружању подршке жртвама и преживелима и залагању за етничко помирење. Међутим, то још увек није довело до трајне и позитивне друштвене трансформације. Најновија студија наглашава оно што грађани из свих етничких заједница сматрају важним да се реши како би се кренуло напред. КОВИД-19 је ограничио досег истраживања, али ипак се 156 особа придружило фокус групама (10 сесија), а одржани су и појединачни интервјуи.
ОКВИР: [транзициона правда означава скуп мера и радњи којима се жртвама и преживелима сукоба обезбеђује задовољење правде и обично укључује суђења за ратне злочине, проналажење истине, репарације, обештећења и гаранције непонављања ]
Студија је открила да је виђење транзиционе правде на Косову дубоко испреплетано са етничким идентитетом и да не постоји консензус међу различитим етничким заједницама о томе како се носити са наслеђем прошлости. Постоји предиспозиција да се потребе за процесима транзиционе правде сведу само на моноетничку и једнодимензионалну правду. Перцепција истине је различита код сваке етничке групе и сви имају предиспозиције ка тражењу једноетничке истине, обележавању и документовању прошлости. И даље постоји огроман недостатак поузданих података о предратним, ратним и послератним злочинима и озбиљним кршењима људских права. Као резултат, постоји врло мало емпатије и разумевања перспектива и искустава сукоба код других. Генерално, суђења за ратне злочине се сматрају важним за суочавање с прошлошћу, али свеукупна перцепција о раду судова за ратне злочине је негативна и постоји уверење да је сопствена етничка група селективно циљана, а многи наводни починиоци остају слободни. Свака група такође има специфичне социо-економске проблеме повезане са предратним или послератним периодом. На то долази реалност да на политичким сценама у Србији и на Косову доминирају политичари из периода рата или борци који одржавају једностране етно-националистичке наративе.
Тачније, за косовске Албанце решавање отворених питања, као што су разоткривање судбине несталих, кривично гоњење починилаца ратних злочина, захтевање репарација и накнада ратне штете, као и учвршћивање државности убеђивањем Србије да призна независност Косова, су приоритети. С друге стране, косовски Срби суочавање са прошлошћу сматрају проблематичним, јер је мало вероватно да ће донети правду њиховим жртвама и позитивно допринети садашњим и будућим етничким односима на Косову. Они су фокусирани на постконфликтни период и третирање уочене неправде и ограничени простор за српску заједницу на Косову да ужива своја политичка, социјално-економска и језичка права, укључујући право на слободно кретање и повратак у предратна насеља. За остале мање етничке заједнице транзициона правда остаје само тежња, јер постоји осећај да њихове заједнице нису добиле заслужену пажњу и подршку у тражењу истине и правде за прошле ратне злочине, нити су имале користи од различитих послератних социјално-економских шема као што је то случај са другим доминантним заједницама.
Налази истраживања показују да међу етничким групама нема консензуса и мало је емпатије о томе како се борити са наслеђем прошлости, о томе како прихватити приче, искуства и перспективе других етничких заједница, као и о томе како ићи даље и замислити заједничку будућност. Поред тога, грађани имају негативну перцепцију о спремности и капацитету међународне заједнице, српских власти и Владе Косова да промовишу правду и боре се против некажњивости за прошле ратне злочине и озбиљних кршења људских права. Иако су ово огромни изазови, истраживање је показало да је већина учесника изразила потребу за свеобухватном стратегијом која узима у обзир бриге и потребе свих појединаца и група погођених сукобом, без обзира на њихово етничко или друштвено порекло.
Јака је потреба за свеобухватним приступом за суочавање с прошлошћу. Инклузивна национална стратегија једини је пут којим се осигурава да се прошлост не избегне и да се мера правде пружи свим погођеним заједницама, да истина избије на видело и да млађе генерације не буду таоци прошлости већ да се крећу ка мирнијем друштву. Само кроз процес одоздо према горе, који ће бити усредсређен на грађане и који ће укључивати све грађане, будућа стратегија и институционална акција може уживати широки јавни легитимитет и утицати на затварање поглавља из прошлости и отварање нових за бољу будућност. Као таква, студија препоручује следеће:
1. Будућа стратегија треба да узме у обзир да транзициона правда има различито значење за различите етничке заједнице на Косову и треба да буде дизајнирана одоздо према горе, укључујући све погођене заједнице. То захтева осмишљавање кроз партиципативни процес који је усредсређен на грађане и који осигурава локално власништво и укључивање у читав процес транзиционе правде.
2. Будућа стратегија треба да послужи као платформа за откривање многих страна истине, и за обезбеђивање правде жртвама на неселективној и неетничкој основи, а да се права дистрибуирају на праведан, поштен, и инклузивни процес. Стратегија треба да има свеобухватан приступ, који укључује и интегрише различите стубове транзиционе правде како би се осигурало да се потребе погођених заједница решавају на холистички и инклузиван начин.
3. Да би се осигурало да се стратегија спроводи у пракси, потребан је институционални механизам који окупља постојеће иницијативе и механизме транзиционе правде на Косову. Вероватноћа успеха будуће стратегије зависи од националног консензуса о важности давања приоритета доношењу политика и примени транзиционе правде, што подразумева политичку вољу свих политичких партија, етничких група, група цивилног друштва и удружења која представљају погођене заједнице, као и међународне мисије и донатора на Косову.
4. Државне институције и правосудна тела морају блиско сарађивати са цивилним друштвом и медијима како би промовисали тачно и на чињеницама засновано извештавање о суђењима за ратне злочине и како би се суочили са погрдним и негативним етикетирањем процеса транзиционе правде на Косову. Конкретно, постоји хитна потреба за дизајнирањем образовних и теренских програма који побољшавају знање шире јавности о транзиционој правди.
5. Дијалог за нормализацију односа између Србије и Косова који подржава ЕУ мора да се бави хитним и нерешеним питањима суочавања са прошлошћу, а евентуални споразум треба да узме у обзир потребе и перспективе свих погођених заједница.
Овај чланак се ослања на студије „Демократизација транзиционе правде – Ка промишљеној инфраструктури за суочавање са прошлошћу“ (мај 2020.) и „Перспективе грађана о будућој стратегији за транзициону правду на Косову “ (јануар 2021.), чији су аутори Др Гезим Висока и Бесарт Љуми; а које су објавили Интегра, Нова друштвена иницијатива и ПАКС уз подршку Платформе знања о безбедности и владавини права (Холандија) и Америчке амбасаде на Косову.
