Sama, uplašena, molila je da se agonija udaraca i boli završi, da sve samo prestane i da utone u san i nestane svaka misao, pogled i osećaj prema onom koji ju je na kraju ubio! Niko od nas još ne zna šta se u stanu u Uroševcu dešavalo , „u četiri zida“, jer „to je privatna stvar“! Ovih dana su svi brzi u osudi, ona je tema, simbol ugašenog života zbog nemara društva, institucija, zbog loše utemeljenog učenja koje je nasleđe onoga da je „na ženi da trpi i rađa“. Pa i kad rodi da isto uči one posle sebe, da se slučajno ne čuje njen glas, da se poput nekadašnjih pravila u Avganistanu (o kojima se takođe često danas može čuti) „ne čuje kako žena hoda“.

Ona ni ne hoda, ona lebdi od šporeta do veš mašine, sa decom koja su jedino njoj poverena na čuvanje i vaspitavanje, ona ne hoda ona je spremna da tako lebdeći dođe do njega jer nikada ne zna kada je potrebno primiti udarac. Nije mu dan, pijan je, nezadovoljan svojim propalim životnim pokušajima da odraste, „umoran je „, neispavan“, ili jednostavno i najbolje rečeno bolestan. Ona to ne sme da mu kaže, jer ni tlo više ne sme da se čuje pod njenim nogama, dok sve ne završi i sačeka pognute glave da se on „oslobodi stresa“, uplašeno čeka još jedan udarac dok su joj deca iza nogu, braneći ih svojim telom, jer može ona, ne zna zašto ali istrpeće.

Stoji mirno dok on krvnički udara, psuje,  ponižava. Trpi jer, kako su je naučili, tako ispunjava jedino zbog čega je rođena i živi. Ako kojim slučajem mora i da radi van kuće, vešto prikriva modrice i stoički se nasmeje kolegama, provede dan kao da je najsrećnija osoba na svetu. To su one kolege i komšije koje u izjavama za medije kažu: „zaista ne znamo šta se dogodilo, bili su neverovatno skladan par“. Taj sklad je morala da brani životom, jer u patrijarhalnom društvu kakvo je ovde na Kosovu, vi ste u obavezi da kao žena „sačuvate brak“, pa makar i svojom žrtvom, ali žrtvujući i decu.

Dugo godina pokušavam da razumem, kako neko postane nasilnik, ako proučite njihove profile, oni su često veoma različiti. Ne postoji opravdanje samo pokušavam da razumem kako čovek da sebi za pravo da nekoga udari, povredi, ubije. Jedini realni odgovor je bolest, duševna, psihička ili kakva druga, ali je bolest.

U ovom je društvu lakše prihvatiti da u 2020. imamo 2069 slučajeva porodičnog nasilja, a samo u prvoj polovini 2021. zabeležena su 1.132 slučaja, koje je u najvećem delu usmereno prema ženama, bilo da su one supruge, majke, sestre ili poznanice, nego da kažemo: u 2021. godini smo imali 1.132 psihička bolesnika koji su u stanju da nekoga povrede, a taj neko je uglavnom mnogo slabiji od njih. Tih 1.132 ljudi je na ulicama naših gradova i sela, vrebaju našu decu, zlostavljaju ih i oduzimaju život! Zašto? Jer je on muškarac, ko bi samo smeo da mu prilepi takvu etiketu?! A nasilnik je samo kukavica, koji svoje frustracije prikriva nanošenjem bola slabijem od sebe.

Najčešće pitanje onda postaje ono licemerno: zašto, zašto  nam se ovo dešava? Odgovore svi znamo ali ih svesno kao  društvo zanemarujemo! Nema iskrenog poštovanja onog drugog, ljubavi prema drugačijem, prema životu, ljudima, životinjama i svemu što nas okružuje. U želji za privilegijama, novcem i sticanjem materijalnog izgubilo se učenje o osnovnim normama morala i etike.  Zato jer je i dalje apsolutno pogrešno vaspitanje ukorenjeno. Znate ima i ona koja se često koristi „ona da rađa, on da brani“, zamislite? Ali prvo je “gospodo” odbranite od sebe samih.

Mediji nas i dalje uče “kako  do njegovog srca?” u  tekstovima koji obiluju ponižavajućim savetima o povinovanju žena kako bi  brak opstao, u serijama  se legitimiše lik bezosećajnog , grubog i autoritativnog muškarca koji pravo na sve dobija jer je “jači pol”, psihičko zlostavljanje se i dalje “dobro prodaje”. A ko su “kupci” takvih sadržaja? Uglavnom tinejdžerke koje neko uči da je ljubav jednako nestabilnost, iza koje se u serijama krije zabava i srećan kraj, a u  realnom životu nesreća i depresija.  Odgovorni smo svi mi koji nismo prijavili nasilje koje smo videli na ulici, čak i kada nam iz auta dobace seksistički komentar, pognemo glavu jer će biti “isprovocirala ga je svojim oblačenjem”. A najodgovorniji  od svih su očevi i majke, posebno (ne)vaspitanje muške dece.

Znam, nastavićemo  da pričamo i o apsolutnoj zabrani svih prava ženama u Avganistanu, o primerima ubistava i premlaćivanja žena na Kosovu, prebrojavaćemo inicijale žrtava kako bi na kraju godine mogli da konstatujemo koliko, kao da su to samo brojevi. Kao da te žene, devojke nisu imale snove i želje, kao da nisu ostavile za sobom pun kofer uspomena, detinjstvo, kao da nisu ljudi, nego prazne flaše koje je neko bacio pored puta.

Najveći problem je institucionalni, jer kada se žrtva nasilja obrati policiji kao prvom u lancu zaštite od nasilnika, dešava se i rečenica „pa to nije ništa, on te samo voli, pa je malo ljubomoran“ – poverila mi je prijateljica kada je prijavila psihičko zlostavljanje od strane svog partnera. Zato mi sve one osude visokih zvaničnika koje viđam u medijima  deluju kao podrugivanje žrtvama i onim ženama za koje možda još uvek postoji nada.

Sećam se priče J.M. iz Gračanice majke troje dece koja je godinama trpela fizičko zlostavljanje, i konačno smogla snage da sa decom i uz pomoć dobrih ljudi  pobegne od nasilnika. Trpela je pretnje i nakon odlaska, policija je možda i danas njen najčešći gost. Život u strahu, neverici i bolu.

Ako odlučite da ostanete i onda kada postoji izlaz postaćete isti kao one osobe koje su vas učile pogrešno. Postaće vam prirodno da žensko dete ne vredi, jer ste vi tako učene ceo život, i to najubedljivijom metodom strahom i udarcima. Postaćete ono što su bile vaše majke, bake, tetke, koje su vam govorile da „se porodica ne ruši tek tako“ jer to je svetinja čak i kad je od te reči miljama udaljena. Na vama je da ne naučite svoje devojčice da ih neko iskorišćava i ponižava, kao da su roba kojom se zauzvrat dobija dva metra svile ili par kamila. Na vama je koje im pružate život, da im takođe date i slobodu da misle i da taj život žive u skladu sa osobom koja će ih iskreno ceniti i poštovati. A na njemu će biti da vam u tome odmaže, zato borite se!

A ako ste još mlade i nesigurne, u okruženju koje je apsolutno patrijarhalno, uvek pogledajte priče žena koje su uspele da izađu iz pakla nasilja i nastavile svoj život. Taj nastavak nikada nije lak, ali ume da postane lep, srećan i ispunjen. Ipak, ne rizikuj, školuj se jer znanje ruši sve barijere, znanjem, draga moja devojčice, ti dobijaš iskustvo koje će te braniti od nasilnika, loših ljudi i pogrešnog društva.

Jedno je sigurno, kad udari jednom ponovo će, zato hrabro i uz pomoć iskrenih prijatelja, porodice i nevladinih organizacija koje se zaista bave ovim pitanjima pokušajte da pobegnete jer sistem još ne može da vas zaštiti. Znam da vam ovo niko javno neće reći, jer to nije popularno, ali znajte sistem je muškarac, sistem je „muški klub“ iz kojeg će samo najsmeliji moći da vam pruže zaštitu, a njih je i dalje malo i jako su usamljeni. Zato, ja apelujem na vas jer znam da ste hrabre, ali ne da trpite, nego da odete, ako procenite da neko nije psihički stabilan. Ne ostavljajte deci u zalog pogrešno učenje da trpe i ćute, nego im pokažite da žena nije objekat za ispunjavanje želja ili po potrebi džak za primanje udaraca. Mnogo je nas koje ćemo stati sa vama na crtu nasilniku. Svuda smo. Ne zaboravite to!

U okviru ciklusa Op-Edova “Kosovski kolektiv”

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.  

Ovaj tekst objavljen je u sklopu projekta Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira koji podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID.

 

Avatar
MIlica Stojanović

Milica Stojanović Kostić diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Nišu, smer novinarstvo. Milica živi u Gračanici i radi kao dopisnica Radio televizije Vojvodina i Ninamedije.

Shares