Ovih dana stavljen sam u tešku poziciju kada sam počeo pisati o normalizaciji odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu.

Satima sam sedeo ispred kompjutera dok su prsti kucali reči koje sam svo vreme brisao. Nisam želeo pisati o zidu, mostu, vozu ili Zajednici, ne zbog nedostatka informacija već zbog toga što su to teme koje nas više razdvajaju nego što nas spajaju.

Razmišljajući o tome setio sam se brojnih stvari, ali nijedna od njih nije bila “normalna”.

Što sam više razmišljao, sve sam više bio ubeđen da ja ne poznajem Srbe sa Kosova. Ne znam gde piju jutarnju kafu i večernje pivo. Ne znam da li se oni takođe suočavaju sa dnevnim problemima blagostanja, da li imaju posao, da li plaćaju kredit, da li uspevaju da plate režije na kraju meseca, da li provode noći bez sna razmišljajući kako da osiguraju sredstva da školuju svoju decu.

Kosovski Srbi su mi nekako još uvek daleki. Njih više vidim kao problem koji se ne rešava, kao što je Sever Kosova koji ne možemo dobiti, kao što je most koji se ne prolazi, kao što je zid koji se ne preskače, kao Zajednica koja nas razdvaja, kao Srpska Lista koja ne sarađuje.

To je narativ koji prati lokalne Srbe. U našim očima oni su srpska država, a ne komšije koje žive s one strane mosta.

U nedostatku ovih sećanja, ja imam druga sećanja o Srbima. Vreme provedeno u podrumima, dok su granate zakopavale našu kuću, hodanje po mecima da bi spasili glavu, suze u očima roditelja koji nisu mogli da nas zaštite i doživljaj ubistva civila u blizini od 10 metara duboko su ukorenjeni u mom sećanju. Strah i užas koji sam doživeo često me u znoju budi u po noći.

Ova sećanja su istinita i obimna i predstavljaju doživljaje brojnih Kosovara, uključujući i Srbe.

U ovom trenutku razmišljao sam da izbrišem sve što sam dosad napisao i da to odložim za neko drugo vreme, ali nakon drugog razmišljanja, odlučio sam da to ne može biti odgovor sa moje strane. Smatrao sam da bi time odbio da se bavim jednim društvenim problemom koji svi odbijaju i odlažu za neko drugo vreme.

Nakon 17 godina osporavanja međusobnog postojanja, mislim da je došlo vreme da gradimo nova sećanja.

Vreme za priznanja i promene.

Da budemo direktni. Stavljanje problema u trougao, i zauzimanje položaja kojim ispadamo dobri u anketama ne pomaže nam da rešimo naše probleme.

Voz, zid, Zajednica, Vojska, Sud, itd., sve su to realne teme. To su postojeće i važne teme, i s njima se treba suočiti. To nisu veštačke teme, kao što je ovde obrazloženo, i što ih više zanemarujemo one postaju sve veće.

Svaka od ovih tema pojavila se ne zato što su građani neznalice, nego zato što elite i građani nisu prihvatili promene. Kritičko razmišljanje je ključno za promene, kao što je Jovana odlično argumentirala, ali kritičko razmišljanje nije lako razviti u ambijentu velikog nacionalizma i ekstremizma gde samo ekstremni glasovi odjekuju.

Deo problema su i sećanja koja sam ja naveo u ovom tekstu, koja su u stvari mali delić mojih sećanja, a možete zamisliti da su oni još manji delić patnji koje su doživeli građani Kosova.

Da bi došlo do promena, prvo se treba ograditi od dela koja nas jasno razdvajaju. Albanci i Srbi na Balkanu mogu biti mladi Nemci i Francuzi koji odlučuju da izgrade nova sećanja koja će ih povezati.

U nedostatku hrabrih elita koje bi preduzele promene, to treba uraditi narod. Velika podrška establišmenta u Srbiji od strane Kosovskih Srba, koji propagira da je Kosovo Srbija, da se zločini i masakri nisu dogodili, da se etničko čišćenje, paljenje kuća, silovanje žena i masovne grobnice nisu dogodile, ne doprinosi normalizaciji odnosa.  Isto tako, ne doprinosi ni zahtev nekolicine Albanaca da ukinu Kosovo i da se ujedine sa Albanijom. Ove ideje su prevaziđene i umesto da podstaknu međuetničku saradnju, one još više šire podelu. Normalizacija se ne može desiti ako živimo u zabludi.

Mi možemo da se ne složimo oko brojnih pitanja, ali sigurno se možemo složiti da kosovska omladina i svaki narod treba imati jednake mogućnosti; da se Markovi problemi u severnoj Mitrovici ne razlikuju puno od Baškimovih problema u Elez Hanu. Oboje trebaju platiti režije na kraju meseca, trebaju odgojiti i školovati decu u miru i bezbednosti, i osigurati se da će doživeti starost dostojanstveno.

Ideje u vezi pronalaženja rešenja mogu biti brojne i raznorazne, međutim, budućnost je zajednička. Insistiranje da su teme jedne zajednice važnije od teme druge zajednice ne stoji.  U stvari, to je i srž problema. Insistiranje da su teme koje nas interesuju realne; da je taj drugi kriv za moje probleme; naš neuspeh da uočimo probleme drugog kao zajedničke probleme.

Odgovornost je ove generacije Albanaca i Srba da stvore nova sećanja, koja se zasnivaju na razumevanju i poverenju, na iskrenosti i zalaganju, na empatiji i ljubavi.

Vreme je sad. Ne možemo čekati da neko drugi u neko drugo vreme to učini za nas.

Mi smo ti koje smo čekali.

Avatar
NSI