Imajući u obzir da su neprijateljstva između Albanaca i Srba davna i dosta izražena, ni pomirenje nije lako. Gotovo svo ovo neprijateljstvo ne samo između njih, već uopšte duž Jugoistočne Evrope (a i šire), je kao supstrat imalo nacionalistički mentalitet. Sav odnos između ovih naroda merio se putem ovog mentaliteta i kao rezultat toga bilo je puno ratova, a malo mira. Sada svi znamo kakva je bila prošlost, međutim, osnovno pitanje koje se danas postavlja, što je i potreba vremena u kojem živimo, je da li naši narodi, nakon svih tih nevolja kroz koje su prošli, mogu izgraditi novi odnos?! Da li smo u stanju da odustanemo od šovinističkog nacionalizma, od ove kolere nad koleramakao što kaže Štefan Cvajg? Zašto moramo podržavati (kao što smo i ranije radili, a to često činimo i dan danas) one ideje koje nas odvajaju, koje nas čine neprijateljima? Trebamo imati u vidu da je vlast prava i jedina borba velikog broja ljudi. Zato mi ne trebamo biti deo njih, jer takva borba koja ima za cilj vlast ne znači da će se osvetiti samo protivniku, nego će se uskoro uvideti da je ona bila usmerena i protiv onih koji su je nekad podržavali. I dan danas imamo te rane, osećamo ih celim bićem, jer su nam se vratile kao bumerang svom snagom i istorijskom inercijom.

Prema tome, za ovo je potrebno da odgovorimo na nekoliko pitanja koja nam vise iznad glave, a koja dolaze iz prošlih dana. Dakle, da li smo danas spremni, a i sposobni (bilo politički, psihološki, ili intelektualno) da se odvojimo od prošlosti da bi izgradili sadašnjost? Svakako, ovo i dosta drugih pitanja početna su tačka od koje treba krenuti. Jasno je da se jednim mahom pera ne mogu dati odgovori na ovu i druge dileme, niti je dovoljna samo dobra volja ljudi (svakako potrebna), nego se i putem politike treba postići viši nivo zastupanja i približavanja. Takođe, jasno je da je sa trenutnim politikama i političarima, kojima zarad vlasti nije nikakav problem da se vrate nacionalističkoj retorici, teško postići pomirenje. Stoga, da bi se takva retorika promenila potrebno je promeniti politički mentalitet, a to se može učiniti i putem glasanja, ali i putem drugih oblika izražavanja, i svakako putem novih političkih formacija koji imaju viziju o budućnosti koja prevazilazi dnevne politike.

U ovom toku promena, treba imati u vidu činjenicu da su po prvi put nakon 1999. godine naša društva glasali za one koji nisu doživeli rat. Izgleda da ovi mladi nisu opterećeni istorijskim bremenom kojeg su mogli imati njihovi prethodnici. Oni ne vide svet očima od pre 1999. godine, nego doživljavaju svet u kojem su globalne dinamike toliko važne koliko i lokalni poduhvati. Osim što je približavanje potrebno s obzirom da su okolnosti drugačije, dakle svet je ušao u novi ciklus (terorizam i razni globalni problemi) gde je međusobna zavisnost veoma izražena, činjenica je da ove nove generacije ne trebaju posustati samo zato što su juče bili neprijatelji. Što pre razumemo ove činjenice bolje će biti za svakog od nas. Prema tome, demokratskim formama treba što više podržavati one liberalne snage koje imaju za cilj blagostanje, kvalitet obrazovanja i zdravstva, koje imaju za cilj državu u kojoj su pravo i sloboda izražavanja najviše vrednosti. Ove grupe, bilo političke, kulturne ili akademske, trebaju imati veću podršku. Istina je da politika određuje puno stvari, ali je takođe istina da putem raznih oblika građanskog aktivizma brojne političke delatnosti mogu krenuti u adekvatnom pravcu. Na primer, dok su nakon rata 1999. godineglasači kako na Kosovu tako i u Srbiji gotovo jednoglasno podržali one političare i politike koje su koristile nacionalističku retoriku, neprijateljstvo između naroda, danas se to privodi kraju. Glasači danas (posebno mladi) žele nešto drugo, nešto što ih zastupa i ujedinjuje, a ne nešto što ih drži u tamnoj prošlosti. Zbog toga je veoma važno da se ovakav mentalitet u regionu uopšte podstiče i podržava, jer trebamo imati u vidu da je političko pomirenje neophodno, ali ne i dovoljno. Dakle, treba doći do pomirenja u celokupnoj sferi i da se to postigne putem politika i aktivnosti koja otvaraju vrata što većoj međusobnoj saradnji. Nekada je EliVizel, koji je preživeo Holokaust, govorio: “Za umrle i žive se trebamo pokazati”. Prema tome, danas, naši političari, naši narodi, svi mi za one koje su umrli juče i za žive danas trebamo se pokazati da možemo prevazići ove podele i ići napred. Ovaj napredak biće moguć samo kada uspemo da nas same i druge tretiramo s najvišim osećajem ljudske iskrenosti.

 

[enlighten_prodivider color=“#3c25cf“ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
Dritan Dragusha