Odnosi između Kosova i Srbije su i dalje zamršeni. Privilegovana međunarodna pažnja i dobri izgledi za članstvo u EU nisu dovoljno ohrabrili kosovsko i srpsko rukovodstvo da reše svoje nesuglasice. Srpski predsednik, Aleksandar Vučić, i kosovski premijer, Aljbin (Albin) Kurti, su se prošle nedelje vratili u Brisel kako bi nastavili dijalog koji traje celu deceniju i kojim posreduje EU. Ovog puta cilj je postizanje niza posebnih dogovora koji bi postali suština sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma koji bi Srbiji omogućio da zatvori Poglavlje 35, a Kosovu pružio jasniji put ka integracijama u EU i potencijalno osigura priznavanje pet članica EU koje ne priznaju Kosovo.  

Uprkos bezbrojnim inicijativama EU i SAD u proteklih 20 godina, srpski i kosovski lideri uspeli su da izbegnu postizanje konačnog mirovnog sporazuma. Iako su se složili da reše nekoliko konkretnih problema, nisu bili voljni da stave tačku na sukob i često su ga koristili da bi stekli glasove i popularnost kod kuće. Politički lideri na Kosovu i u Srbiji nastavljaju da polažu svoja prava na moć i ugled na osnovu patriotizma, nacionalizma i etničkog rivalstva, doprinoseći socijalnom i političkom razdvajanju i podrivajući međunarodne napore za rešenje. Političke tenzije u domaćim političkim arenama imaju tendenciju rasta kad god se u briselskom dijalogu postigne kompromis, one su uglavnom zasnovane na iskrivljenom argumentu da je došlo do izdaje nacionalnih interesa. I Aljbin Kurti i Aleksandar Vučić su optuživali svoje prethodnike za izdaju nacionalnih interesa kad god je u Briselu postignut sporazum, čak i beznačajan. Kurtijevi i Vučićevi prethodnici su koristili slične argumente protiv sopstvenih prethodnika, i tako dalje.  

Politički lideri na Kosovu i u Srbiji nastavljaju da jačaju etničko nasleđe, ističući „slavnu“ prošlost i legende i zanemaruju finese u srpsko-albanskim odnosima unutar svojih društava, stvarajući tako okruženje koje nije povoljno za postizanje mirovnog sporazuma. Međutim, nisu samo politički lideri ti koji ometaju pregovore. Mirovni proces podrazumeva više od samo puke volje političara. Čak i ako bi lideri želeli da dođu do rešenja, ruke bi im bile vezane zbog prilično konzervativnih uverenja njihovih glasača, stranačkih pristalica i drugih aktera – poput kontroverznih preduzeća – koji bi mogli biti zainteresovani za produženje sukoba.  

Iznenađujuće, obrazovane elite, za koje su mnogi očekivali da će svoja društva udaljiti od sukoba, često su u prvim redovima sukoba. A oni u manjini, odnosno oni koji favorizuju kompromise, se često tretiraju s prezirom zbog „izdaje“ nacionalnog pitanja. Odnose Kosova i Srbije karakterizuju temeljni nesporazumi i pogrešna shvatanja, pa je politički kompromis u bilo kom trenutku malo verovatan. 

Međutim, dobra vest je da su kosovski i srpski lideri i dalje posvećeni rešavanju svojih nesuglasica samo dijalogom, isključujući nasilna sredstva. Za razliku od starog briselskog dijaloga gde je većina sporazuma postignuta i sprovedena nezavisno jedan od drugog, novi dijalog se rukovodi principom „ništa nije dogovoreno sve dok sve nije dogovoreno“, što je navodno predložio EU posrednik. Zvaničnici iz Prištine i Beograda su sa zadovoljstvom prihvatili ovaj princip jer je povoljan po njih. Princip bi mogao poslužiti srpskim i kosovskim zvaničnicima da pregovore produže u nedogled. Oni bi mogli sa sigurnošću da sarađuju po nekim pitanjima znajući da kasnije mogu potkopati proces neslaganjem oko drugog, čak i trivijalnog pitanja. Princip nema dobre rezultate u pregovorima u slučaju sukoba koji “nisu urgentni”, poput ovog. Dodatno, vezivanje humanitarnih pitanja, kao što su nestale osobe, za političke agende nije sasvim etički.  

Beograd i Priština su se dogovorili da će se u novom dijalogu 2020. godine pozabaviti sa osam oblasti: 1) nestala i raseljena lica, 2) ekonomska saradnja, 3) uzajamna finansijska i imovinska potraživanja, 4) prava zajednice kosovskih Srba, 5) status Srpske pravoslavne crkve, 6) dobrosusedski odnosi, 7) normalizacija vazdušnih, železničkih i poštanskih veza i 8) povratak arheološkog i etnološkog materijala. Nije jasno da li nova kosovska vlada namerava da pregovara o temama na ovoj listi, ili će je odbaciti, ili je već pristala na tu listu, takvu kakva jeste.  

Kosovo i Srbija su postigli više od 20 sporazuma od 2011. do 2020. godine, od kojih je preko 80 odsto primenjeno. Uprkos nedostacima, briselski dijalog je pokazao da se može mnogo učiniti u vezi sa sukobom i bez njegovog potpunog rešavanja. Preko 20 odvojenih sporazuma su bili vredna postignuća. Nerešavanje spora o statusu ne bi trebalo da zamagli značaj rešavanja desetine praktičnih problema, uključujući putne isprave, telekomunikacije, energetiku, trgovinu i integraciju srpske zajednice. Preko 127 hiljada kosovskih Srba je uzelo kosovske lične karte, a još 21 hiljada je uzela kosovske pasoše.  

Stari briselski dijalog je bio zasnovan na principima „uzajamnih ustupaka“ i „polu-rešenja“ i isključio je rasprave o priznanju Kosova od strane Srbije. Ovi principi su igrali važnu ulogu u promeni kalkulacija i ponašanju kosovskih i srpskih pregovarača. Obe strane su napustile svoje radikalne stavove – nema razgovora sa „ilegalnim institucijama“ nasuprot „nema dijaloga bez priznanja“ – i angažovale su se na rešenjima koja su bila moguća u to vreme, dajući korisne rezultate, poput „delimičnog priznavanja“ ličnih karata i registarskih tablica. Nadogradnja ovih sporazuma u budućnosti će biti mnogo lakša nego rešavanje istih od nule. Važan element je bio to što strane nisu bile motivisane da se uključe u dijalog samo zbog međunarodnog pritiska, već je pre svega postojala i želja Srbije da napreduje ka EU, a Kosova da integriše srpsku zajednicu i uspostavi institucionalnu kontrolu nad svojom teritorijom.  

Iako se sporazumi iznova tumače i godinama kasnije, deluje da su rezultati koji su postignuti nepovratni. Nesprovedeni sporazumi – poput Asocijacije/Zajednice i katastra – će, međutim, verovatno i dalje ostati takvi, a posebno ovaj prvi. Razni vladini i nevladini akteri su uključeni u tumačenje i ponovnu interpretaciju odredbi Asocijacije/Zajednice, preuveličavajući ili potcenjujući dogovoreno, i time često stvaraju još veću zabunu, umesto da dovedu do razjašnjenja. Glavne nesuglasice oko Asocijacije/Zajednice nisu zbog sadržaja jer ga u njemu ima malo. Radi se o proizvedenom strahu, simbolizmu i političkim manipulacijama. Javna rasprava nije bila samo neefikasna već i kontraproduktivna, te je pogoršala ono što je trebalo da poboljša. A što je najrazornije, rasprava koja se ispostavila štetnijom nego što je bila korisna, je razotkrila slabost i politizaciju civilnog društva. 

„Teritorija“ i „unutrašnja pitanja“ su crvene linije Prištine u dijalogu. Prvo je istovremeno crvena linija i međunarodne zajednice, ali ne i drugo. U pismu kosovskoj predsednici, Vjosi Osmani, američki predsednik, Džo Bajden (Joe Biden), je napisao da sporazum između Kosova i Srbije treba da bude „usredsređen na uzajamno priznanje“, ali da će ovaj cilj zahtevati „fleksibilnost i teške kompromise“. Američki zvaničnici su nagovestili da se „težak kompromis“ odnosi na Asocijaciju/Zajednicu. Međutim, čini se da je „nešto teritorije“ jedina cena za koju bi Beograd priznao Kosovo. I mnogi zagovornici podele veruju da bi se i očajna međunarodna zajednica mogla vratiti na opciju promene granica nakon onoga što predviđaju da će biti niz uzastopnih neuspešnih dijaloga. 

Integracija Srba na Kosovu će verovatno biti glavna tačka dijaloga u Briselu. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, Srbi su neizbežno postali manjina u novoj državi. Kao što se i očekivalo, nije im bilo lako prilagoditi se ovom novom statusu. Prilično nebitna u centru nove države, Asocijacija/Zajednica bi Srbima pružila priliku da preferencijalne politike sprovedu u delo makar na periferiji – u opštinama u kojima su većina. Srpska zajednica nije konkurent u centralnoj politici i moći. To je prilično periferna sila, ali ona čiji se uticaj ponekad oseti u centru samo zbog podrške koju dobija iz Beograda.  

Međutim, Priština ne bi trebalo da se plaši pomoći Beograda kosovskim Srbima jer to nije pomoć oružjem za pobunu ili secesionistički pokret, već pomoć u obrazovanju, zdravstvu i socijalnim programima za malu zajednicu. Takva pomoć ne predstavlja pretnju po Kosovo.  

Činjenica da se srpsko-albanski sukob postepeno pretvara u raspravu o pravima je dobra vest. Srbi pokazuju svoju spremnost da pregovaraju o svojoj poziciji u državi koju ne priznaju. Priština treba da uzvrati. Na kraju krajeva, kakva god prava Priština dala Srbima, ona ih daje svojim građanima. Srećnija srpska zajednica je dobra i za Srbe i za Kosovo. Priština ne bi trebalo da se plaši jače, srećnije srpske zajednice.  

Kosovsko-srpski spor izgleda prilično nerešivo, ali situacija nije beznadežna.  

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.  

Projekat Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID. 

 

Avatar
Shpetim Gashi

Špetim Gaši je potpredsednik Saveta za inkluzivno upravljanje, međunarodne nevladine organizacije sa sedištem u SAD-u. On se fokusira na pitanja upravljanja i političkog razvoja u zemljama u tranziciji. Masterirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Kolumbija i diplomirao političke nauke na Univerzitetu Masačusets u Bostonu.

Shares