Čin prvi

Nadanja

Rađamo se i umiremo sa nadanjem. Nadamo se kada slavimo i kad tugujemo. Nadamo se svakog jutra i svake večeri pred spavanje. Nada poslednja umire. Živimo u nadi koja definiše naša osećanja i naša stremljenja. Nada je ono što nas drži u životu i motiviše. Budim se tako pre neki dan i shvatim da će za koji dan biti moj 40. rođendan. Svečano obeležavam jubilej od 40 godina nadanja. Ponekad se zapitam, čemu li se nada moj vršnjak iz recimo Lozane ili Rekjavika, ili možda Budimpešte. Koliko su njihovi strahovi realno opravdani a koliko su njihova nadanja suštinski ostvariva. Shvatam da moji strahovi i moja nadanja nemaju roming. Nisu preterano spojiva i primenjiva na moje zamišljene drugare iz obližnjih evropskih gradova. Možda se moji strahovi i moja nadanja, radije mogu približiti strahovima i nadanjima drugara, iz recimo Sudana ili Sirije. Moja su nadanja, reklo bi se prosta, a opet čini se neostvariva. Shvatam da sam veći deo života proveo u neprekidnom nadanju da neće biti rata, a doživeo sam ih već tri. Da će mržnja prestati, da ću biti slobodan, da će mi deca biti bezbedna. Evo već godinama se budim u nadi da ću raditi, kretati se, voleti, biti slobodan. Sada shvatam da ću proslaviti 40. godišnjicu improvizacije života. Čini se da smo stekli neverovatnu sposobnost amortizacije i prilagođavanje vanrednim okolnostima, političkim nestabilnostima. Izgradili smo samo sposobnost za toleranciju raznih gluposti, mržnje i nepravde dok nas uporno truju raznim veštačkim temama, izmišljenim problemima i nenormalno velikom količinom mržnje. Pitam se, šta se desi sa čovekom kada prestane da se nada. Da li prestaje da postoji, ili postaje običan mrzitelj i zašto ih je ovoliko.

Čin drugi

A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? (Mateja 20.3).

Život na Kosovu je sve samo ne jednostavan. Živeo sam u četiri države a da se nisam ni selio. Iz jednog nefunkcionalnog sistema ušli smo u drugi. Loš koliko i onaj prethodni samo dodatno nakićen ogromnim predrasudama i nesrećom. Bavimo se pežorativnim temama kao što su klimatske promene, manjkom parkinga i ostalim glupostima, dok bojažljivo, gotovo ceremonijalno, igramo kao kakvi pagani oko vatre koja preti da nas proguta i sa nama odnese poslednju nit koja nas čini jedinstvenim, slobodnim i ponosnim ljudima. Već smo odavno naviknuti na matrice ponašanja i šablone razmišljanja. Takve paradigme postale su jedine sociološke forme za raspoznavanje. Ili smo nacionalisti, ili fašisti, ili smo izdajnici i kvislinzi. Retko smo slobodni. Još se ređe bavimo rešavanjem suštinskih problema a nikako se i ne trudimo da rešavamo nagomilane a ipak rešive probleme naših društvenih odnosa, unutar jednog ili između naših etnosa.  Sposobnost samokritike odnosno suočavanje sa sopstvenom prošlošću gotovo i da ne postoji.   Valjda je lakše da konstantno upiremo prstom. Izvlačimo istorijske argumente, flertujemo sa činjenicama jer nam je uvek neko drugi kriv. Narodi na ovim prostorima su uspešno, jedni drugima, naneli ogromnu količinu zla i nepravde. Uplakane majke, silovane žene, obespravljena deca, porušeni grobovi i svetinje, eto to, e baš to je proizvod naših sukobljavanja. Suštinski se ništa nije promenilo. Uprkos silnom pametovanju i netoleranciji koju generišu naši polit-biroi, realnost je da suštinski nismo napredovali u odnosu na sve probleme koji su nam i bili servirani u obliku ideoloških neizbežnosti u koje smo primorani da svrstamo svoje skromno bitisanje na ovim prostorima.

Čin treći

Zaplet

Naši politički predstavnici nove generacije recikliraju stare, ali provereno uspešne, teme na kojima kontinuirano raspiruju netrpeljivost, nejednakost i netoleranciju. Reči kao što su: genocid, zločin, teritorija, vlast, postale su obične floskule kojima se dodatno raspiruje mržnja te se generiše opšti osećaj ugroženosti i stvara klima linča. Ovakva atmosfera postoji samo da bi opravdala nesposobnost ili nedostatak želje da se problemi reše, odnosno da se sistemski kontinuirano rašavaju. Činjenica je da su društveni odnosi na Kosovu dovedeni do nivoa mržnje i nepoverenja. Takođe je činjenica da resorne institucije ne sprovode sopstvene zakone, što možemo da vidimo na primeru Dečana. Potpuno je paradoksalno da Srpska Pravoslavna Crkva insistira da Kosovo poštuje zakone Kosova. Više ni ne znam kako da okarakterišem kompletno bezumni performans oko crkve Hrista Spasa u Prištini. Umesto da jedni drugima čestitamo praznike, razmenjujemo baklave i uskršnja jaja, mi u 21. veku u sred Evrope stojimo nad razrušenim nadgrobnim spomenicima hraneći se mržnjom kao žalosnim odgovorom na opšti sistemski neuspeh. Od veštački generisane mržnje i netolerancije, gori je samo nedostatak reakcije građanskog društva i viđenijih intelektualaca.  Izgleda da svi ćutimo dok ne zakmeči i pred našim vratima. Paradne izjave političkih predstavnika u kojima, gotovo sanjarski, opisuju budućnost Kosova nalik jednoj Švajcarskoj služe samo da sakriju empirijsku činjenicu da, ne samo da smo daleko od takve Evrope, već se i uspešno udaljavamo. Valjda je osnovni poriv, za borbu protiv sistema, ideal da građani upravljaju svojim institucijama, donose i sprovode zakone koji štite prava i slobode građana i grade društvo zasnovano na poverenju, toleranciji različitosti. Da li još uvek znamo  šta hoćemo. Da li je ostalo nade ili je samo mržnja opstala. Nažalost, poslednja bezumlja sa povratnicom u Đakovici, kao i svakodnevni incidenti usmereni ka srpskoj zajednici, govore nam da je mržnja pobedila razum, a takve tendencije se obično ne završe dobro.

Čin četvrti

Power to the People

Možda je suživot u toleranciji moguć, kažem sebi, više da sebe okuražim. Potrebno je da sebe naučimo da poštujemo sopstvene zakone ne samo da bi deklarativno sebe svrstali u evropske narode, već da suštinski uredimo društvo u kojem živimo. Sistem vladavine na Kosovu nije dobar. Naši zakoni nisu dobri. Sintagma da imamo dobre zakone koji se ne sprovode, je samo lakejsko opravdanje za loša zakone koji ne sadrže dovoljno dobre kaznene mere koje će stimulisati sprovođenje. Kosovski ustavni okvir predviđa, odnosno pruža prostor za široku decentralizaciju kosovskih opština na zapadnim modelima. Nikad do kraja sprovedena decentralizacija uporno guši funkcionalnost lokalnih institucija te sistemski udaljava građane od istih. Naravno je da se ovaj problem odnosi na sve opštine i sve nacionalnosti. Fakat je da ćemo pre  ili kasnije morati da se pozabavimo ozbiljnim temama uređenja našeg društva, i to ne samo iz pozicije nacionalnosti, već i iz pozicije građana koji upravljaju sistemom u kojem žive. Institucije moraju da štite prava svojih građana a ne da se sa njima natežu. Lokalne samouprave moraju raspolagati svojom imovinom, odlučivati o investicijama. Civilni službenici moraju postati civilni i službenici, svakako zamenjivi. Ukratko, uprkos pregovorima, sprovođenje zakona i uređenje društva ne mogu biti niti predmet cenkanja niti objašnjenje za nečinjenje. To jednostavno tako ne ide.  Mediji na Kosovu moraju postati  društveno odgovorni a ne partijska glasila koja serviraju banalnosti našim već poprilično osiromašenim dušama. Konačno, naša istorija ne počinje sa Miloševićem niti se sa njim završava, međutim naša budućnost počinje sada.

Čin peti

Utopija

Valjda smo dovoljno svesni da je najbitnije kako će naša deca da žive. Kakvo društveno uređenje ostavljamo generacijama koje dolaze. Želim da verujem da  je suštinski dijalog moguć i da je preduslov da igramo u istom timu. Da bi igrali u istom timu potrebno je izgraditi poverenje, a da bi smo izgradili poverenje potrebno je da mržnja prestane. Ja se i dalje nadam. Nadam se zato što imam dvoje dece koju sam vaspitavao ama baš suprotno od onoga što je aktuelno nametnuta franšiza histerije koja nam se nemilosrdno nameće u socio-političkim narativima. Moj narod je počinio zločine prema tvom narodu. Tvoj narod je počinio zločine prema mom narodu. Naše institucije ne štite moja prava. Ti ćutiš. Kada naše institucije budu kršile i tvoja prava neće više biti nikoga da se protiv toga pobuni, zato što više nećemo imati čemu da se nadamo. A kada umre i poslednja nada ostaće samo groblja naših zamišljenih budućnosti, nad kojima neće biti više nikoga ko će moći da zabode barjak pobede.

U okviru ciklusa op-edova Kosovskog kolektiva

Stavovi izraženi u seriji Op-Ed-ova “Kosovski kolektiv” ne predstavljaju nužno stavove Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD-a, USAID-a ili Vlade SAD.  

Projekat Nove društvene inicijative i Grupe za izgradnju mira podržava Balkanski fond za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država i USAID. 

Avatar
Victor Popovic

Viktor Popović je rođen u Prištini 1981. godine gde je završio osnovnu i srednju školu. Kroz život i karijeru bavio se aktivno književnošću a pisao je i objavljivao kolumne n više beogradskih medija. Uređivao je serijal televizijskih dokumentaraca koji su se bavili socijalnim temama života na Kosovu. Takođe, uređivao je i radijsku emisiju Kosovska riznica na Radio Gračanici. Do sada je izdao dve zbirke poezije pod nazivima: Manifest potomka patos generacije i Svesno iz nesvesti. Diplomirao je na Univerzitetu Nikola Tesla u Beogradu, živi i stvara u Gračanici. Oženjen je i otac je dvoje dece.

Shares