Sledeće godine se navršava 20 godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Za sve to vreme, za neke prekratko, za neke predugo, mi kao društvo nismo uspeli da rešimo neka pitanja koja su od velikog značaja za kvalitet života srpske zajednice na Kosovu i Metohiji. Primera radi, javne institucije i ustanove su velikim svojim delom neefikasne i u njima  se zadržao sistem funkcionisanja koji je postojao u periodu pre 1999. godine. Neefikasne su iz više razloga, počevši od toga da su preopterećene prekomernim brojem zaposlenih. Zatim, gotovo da većina njih nije bila deo nekog  programa modernizacije, pa do toga da postoje i institucije koje nemaju nikakvu svrhu.

Bez obzira na to kakvo će biti konačno rešenje kosovskog problema, srpskoj zajednici na Kosovu i Metohiji su potrebne institucije koje efikasno i kvalitetno pružaju usluge svim građanima. S tim u vezi, veoma je bitno da postoje efikasne lokalne samouprave, policija i sudstvo. Ništa manje važne su i institucije vezane za pružanje usluga obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite.

Veliki problem sa kojim se suočava srpska zajednica na Kosovu i Metohiji jeste upravo prekomeran broj zaposlenih u javnom sektoru. Postavlja se pitanje, kako ćemo rešavati taj problem na način da to ne izazove dodatno  iseljavanje ljudi sa prostora Kosova i Metohije, već da utiče na njihov ostanak. Iako nije jednostavno sprovodljiv, odgovor je da je potreban ozbiljan program koji će omogućiti srpskoj zajednici da vidi svoju budućnost na Kosovu i Metohiji i bez obaveznog posedovanja radnog mesta u javnom sektoru.

Prepreku pri rešavanju ovog problema predstavlja i socijalni program koji Republika Srbija sprovodi na Kosovu i Metohiji. Poseta predsednika Republike Srbije Lapljem Selu pokazala je  sve manjkavosti ovog programa. Socijalni program se  velikim delom sprovodi kroz zapošljavanje u javnom sektoru, i prvenstveno u tome leži razlog njegove neefikasnosti.  Suprotno tome, javni sektor treba rasteretiti i kreirati takav socijalni program koji će pre svega targetirati najugroženije slojeve stanovništva.

Za efikasnu javnu upravu, potrebne su efikasne lokalne samouprave. U periodu koji je iza nas, lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji su pokazale da, između ostalog, ne poseduju dovoljno kapaciteta za planiranje i sprovođenje razvojnih projekata. To se naročito odnosi na lokalne samouprave na severnom delu Kosova i Metohije i period nakon potpisivanja Briselskog sporazuma. Iako je bilo poznato da će Evropska unija dodeliti opštinama na severu Kosova značajna novčana sredstva za razvoj lokalnih samouprava i poboljšanja kvaliteta života njihovih građana, one nisu su pokazale spremnost da apsorbuju sredstva koja su im bila na raspolaganju.

Pokušaji nevladinog sektora da se ukaže na ozbiljnost problema i potrebu da se pronađe rešenje kako bi se sredstva namenjena lokalnim samoupravama iskoristila na najbolji mogući način ostali su bez odgovora. I predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju su pokazali svoju nespremnost time što  nisu prepoznali ozbiljnost trenutka i važnost teme. Nepsremnost jednih i nespremnost drugih rezultirala je time da lokalne samouprave na kraju nisu osmislile strateški važne projekte, niti su realizovale sredstva koja su im bila na raspolaganju. Tim sredstvima su rešavani neki tekući, ali ne i strateški problemi.

Suma sumarum, kako u narodu dobro poznata izreka kaže „Jedna lasta ne čini proleće“, tako ni pojedinačne inicijative i projekti, izlovani od stvarnih potreba stanovništva, ne mogu biti nosioci razvoja jedne opštine. Neophodno je i mora se raditi na jačanju ukupnih kapaciteta lokalnih samouprava, i tom procesu se konačno mora pristupiti strateški.

Strateški pristup je veoma važan i u segmentu razvoja privatnog sektora na Kosovu i Metohiji. Privatni sektor gotovo da ne postoji, nalazi se u rudimentarnoj fazi. Uzroci takvog stanja leže u višegodišnjoj nestabilnoj političkoj i bezbednosnoj situaciji, koja je negativno uticala i utiče na poslovni razvoj, priliv investicija i očuvanje kvalitetne radne snage. Sada je prilika

da započnemo kreiranje dugoročne strategije zadržavanja Srba na Kosovu i Metohiji ekonomskim putem, što bi značilo dugoročne poslovne investicije, pre svega iz Srbije. Razvoj malih, srednjih i velikih preduzeća, bio bi značajan zaokret i dobar potez kada je u pitanju dugoročni plan za Kosovo i Metohiju, jer nema značajnijeg razvoja bez razvoja privatnog sektora.

Na kraju, za rešavanje iznetih problema neophodno nastupiti pre svega strateški, a onda i ekonomski, uz jasnu viziju, jedinstven pristup, ozbiljne ljude, ozbiljne investicije. To će doprineti boljem položaju srpskog naroda, kvalitetu njihovog života, a onda i njihovom o(p)stanku na Kosovu i Metohiji.

 

[enlighten_prodivider color=“#3833d4″ style=“solid“ layout=“single“ align=“left“ icon=“fa-gift“ thickness=“1px“ width=“100%“ mar_top=“20px“ mar_bot=“20px“]

Napomena: Ovaj projekat je podržan od strane Ambasade SAD u Prištini i zajedno ga sprovode Sbunker i Nova društvena inicijativa. Izražena mišljenja predstavljaju stavove autora i ne odražavaju nužno stavove donatora i organizacija.

Avatar
Jovana Jakovljević